Crkve opstaju na razlikama, a države na ideji građana da su pred zakonom jednaki. Tako mu dođe još od antičke Grčke, primeti davno jedan mudar čovek. Zato i jeste važno da se jasno razgraniči šta pripada duhovnoj, a šta svetovnoj vlasti. Ne samo zbog toga što se u jednoj sekularnoj državi podrazumeva da postoji njihova jasna odvojenost, već i da ne bismo iznova postavljali pitanja poput onih da li je predsednik u stvari patrijarh ili da li je patrijarh deo vladajuće stranke. To je dobro i da ne bismo došli u iskušenje da se zapitamo ko kome ljubi ruku, predsednik patrijarhu ili patrijarh njemu?
Sumnjam da se mnogo ljudi iznenadilo kad je čulo da je patrijarh Porfrije podržao Aleksandra Vučića. Ta podrška je prirodna i logična, jer je ruka koja daje uvek iznad ruke koja prima, a predsednik Srbije već godinama na različite načine kupuje tišinu, mir i poslušnost Porfrija i velike većine crkvenih velikodostojnika. Ono malo otpora što je bilo unutar Crkve je ugašeno agresivnim kidisanjem režimskih medija na svaku kritičku misao i koordinisanim radom tajnih službi i političara zahvaljujući kojem je uticaj episkopa, a samim ti i Crkve, sveden na saopštenja o jogi i pilatesu i Zakonu o rodnoj ravnopravnosti.
A zašto je onda ova odluka Porfirija toliko pogodila ljude?
Pročitajte još...
Njegova podrška Vučiću nije samo podrška patrijarha instituciji Predsednika Republike, jer se ta podrška podrazumeva i nije je potrebno naglasiti. Porfrijeva poruka je podrška čoveku koji je pokazao da nije u stanju da pokaže ni malo empatije u trenucima kad je čitava zemlja u stanju šoka zbog tragedija koje su je zadesile i pokušaj davanja legitimiteta za sve što je izgovorio i uradio. Znajući da je malo koji autoritet u narodu veći od onog koji ima patrijarh, Vučić je iskoristio momenat i doveo Porfirija u Predsedništvo kako bi mu se javno divio. Porfirije je na tu ulogu pristao.
A i zbog čega jedan patrijarh ne bi podržao predsednika koji njegovu pastvu gura u autobuse kao u tor i pod pretnjom gubitka egzistencije ih tera da mu se dive i da mu aplaudiraju? Nije li suština poruke “ljubi bližnjega svoga” sabrana u Vučićevim izjavama da su ljudi koji ne misle kao on secikese, lešinari, ološ, hijene i da “hoće njegovu glavu”?
Na hiljade njih, među kojima većinu čine vernici SPC, maršira ulicama grada u kom Porfirije stoluje, ali te ljude njihov patrijarh ne vidi. Ne želi da ih vidi, jer je njegov pogled fiksiran na drugu stranu. I bilo bi previše očekivati od njega da kao Pavle stane ispred tog sveta i povede ga napred u borbu protiv primitvizma, oholosti, gordosti i zla čiji se transmiteri nalaze na Andrićevom vencu i čiji su izrvršioci isti oni koji baš kao Porfirije podržavaju Gospodara Srbije. Ne može Porfirije to da uradi, jer njegova misija je potpuno druge prirode.
Jednom je jedan mudar čovek objasnio, govoreći o nedaćama kroz koje je prolazila Crkva, da su ljudi koji su je vodili kroz teška vremena uvek držali uspravno čelo, odbijajući da ustuknu pred silnim moćnicima koji su želeli da ih slome zajedno sa svetinjom koju brane. I složiću se – ne bih mogao da zamislim Germana kako ljubi Brozovu ruku, niti Pavla da ljubi Miloševićevu, ali mogu da zamislim Porfirija kako ljubi Vučićevu ruku.
BONUS VIDEO: Kako se građani „pozivaju“ na Vučićev miting?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare