0
„To stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laži, već je cilj da ni u šta ne veruje. Takvom narodu nije oduzet kapacitet za akciju, već kapacitet da misli i sudi. Sa takvim narodom možete da radite šta hoćete.“
Ovim rečima je Hana Arent objašnjavala uspon totalitarnih režima iz prve polovine 20. veka, a Srbija prve polovine 21. veka svakodnevno proživljavava ovu njenu misao.
Jasno je da malo ko u Srbiji veruje u poruke sa Vučićeve magične table o ekonomskom tigru na Balkanu u kom samo što nisu zaživele basnoslovne plate i penzije. Ali većina građana nemo gleda njegove večernje televizijske performanse i samo klimne glavom.
Retki su „progutali“ gradonačelnikovu priču da njegovi saradnici nude mito učesnicima na tenderima zarad dobrobiti građana. Na to se samo odmahne glavom uz rečenicu: „To ti je današnja Srbija“.
Niko danas ne vidi ni zrno logike u nameri da se silni milioni potroše na izgradnju nacionalnog stadiona umesto da se upotrebe za poboljšanje zdravstvenog sistema, pa da ne moraju lekari, poput onih u Nišu, da volontiraju danonoćno, da bi na pravi način i u pravo vreme lečili pacijente.
A krajnje smešno bi bilo pričati o bilokakvom poverenju u borbu premijerke ili pak dežurnog medijskog pitbula ove vlasti za slobodu štampe i javnog izražavanja. Njih dvoje ni sami ne veruju u to što izgovaraju, pa zato viču do besvesti ne bi li bili sigurni da su izgovorili upravo ono, što je trebalo da kažu po scenariju velikog vođe. Naravno, nikome od njih nije uopšte bitno da im poverujete. Ključno je da nas zatrpaju gomilom neistina. I uspevaju u tome.
U Srbiji danas lete laži na sve strane, tolikom brzinom i u tolikom broju da ne možete sve ni pogledom da ih ispratite.
Njihovo demontiranje i dokazivanje da nemaju baš nikakve veze sa stvarnošću od samog početka je osuđeno na propast. Dok se trudite da ogolite jednu laž, deset drugih, sve jedna neverovatnija od druge prolaze pored vas.
U moru neistina i priča koje nemaju nikakve veze sa stvarnim životom, istina se gubi i nestaje. Deluje kao retkost koju je uopšte teško uočiti i prepoznati.
Prosečnog građanina prosto zaboli glava od ludila koje mu serviraju. Odustaje od borbe za istinu, kad oseti da u tom ratu gubi zdrav razum. Samo se skloni negde i čeka da oluja prođe. A oluja ne prolazi, već se pretvara u uragan i postaje pravi tornado.
Lete laži na sve strane kao da su istine. U tom letu nekima čak i zaliče na istine, jer tokom nevremena sve je moguće. Možda je Hana Arent sve ovo znala još u prošlom veku, ali mi u Srbiji ni danas to ne znamo, niti želimo da saznamo. Bar većina.