2
Uvek se obradujem kad u Beograd svrate moji prijatelji Jelena i Predrag Mihajlović, već godinama stanovnici Osla. Iako je u međuvremenu promenio nekoliko zanimanja (umetnički uramljivač, monter bele tehnike, domar tržnog centra), Peđa nikad nije prestao da bude novinar, ako ništa drugo ono po radoznalosti i šarmantnom načinu da ispriča svoje priče…
Od kojih su mi posebno zanimljive one koje bi mogle da se povežu sa prilikama u zemlji Srbiji. Takva je, na primer, njegova priča o sezoni kad Norvežani masovno kupuju domaće jagode, koja traje od početka jula a završava se nekako u ovo vreme, sredinom avgusta.
Od ukupne proizvodnje jagoda tamo se čak četiri petine iskoristi za dalju preradu u sokove, džemove ili voćne jogurte. Oko deset odsto, po pravilu najkvalitetnijih, ide u izvoz, a preostala količina stiže u domaće prodavnice.
PROČITAJTE JOŠ:
U tom periodu baš svi kupuju domaće jagode, koje su često male i nikakvog ukusa i skuplje u odnosu na uvozne. No, niko ne žali da domaće jagode plati po 3,5 evra za pola kilograma, umesto evro i po za istu količinu uvoznih. I to zato što Norvežani znaju da će na taj način sami otkupiti ono što su njihovi farmeri uzgojili, pa onda država neće morati da povećava poreze da bi farmerima nadoknadila štetu. Jednostavno.
Tu se ne radi o kampanji „kupujte domaće“. Mnogi Norvežani, čak i oni boljestojeći, jednom mesečno idu u Švedsku, kao Srbi u Mađarsku u vreme hiperinflacije, ali i danas, radi punjenje zamrzivača i zaliha, jer su meso, sirevi, razno smrznuto ili koje kakvo povrće, cigarete, sokovi i alkoholna pića u komšiluku upola jeftiniji.
E, sad malo Beograd. Već mesecima na više od polovine bilborda stoji puvakanje o “socijalno najodgovornijoj gradskoj upravi”, pa se onda navodi besplatan prevoz, besplatni vrtići, besplatna socijalna pomoć, đačka pomoć od 20.000 dinara, besplatan engleski za predškolce…
Ako je vlast platila zakup tolikog oglasnog prostora onda je to još jedan trošak na račun svih Beograđana, a ako nije nego se na taj način popunjava odsustvo ozbiljnijih poruka o novim proizvodima, turističkoj ponudi ili kulturnim dešavanjima – onda je to jasan signal da baš i nema privredne aktivnosti koja bi mogla da opravda sav taj besplatluk. Što će opet namiriti svi, uglavnom kroz previsoke cene najvažnijih namirnica, komunalija, struje, goriva…
Za prevoz se naglašava i to kako je Beograd “jedini grad u Evropi sa više od 500.000 stanovnika koji ima besplatan prevoz”, tek da se dodatno sakrije bruka koja je nastala kad je Gangula raskinuo Iznogudov ugovor sa jednom turskom firmom o naplati i kontroli karata. Ovi naravno tužili, pa sud odlučio, dok se spor ne završi, da Beograd nema pravo da na bilo koji način naplaćuje gradski prevoz.
Što bi rekli bilbordi, baš “socijalno odgovorna uprava”, jer em sad nema nikakvog prihoda od karata, em će Turcima morati da se plati odšteta, em će prevoz, kad opet počne da se naplaćuje, biti među najskupljima u Evropi. Jednostavno.
Građani Srbije, pa čak ni Beograđani koji za sebe misle da su nešto posebno, nikad nisu razmišljali kao poreski obveznici. Zato su i ove poruke “neka košta kol’ko košta, samo da je džabe” namenjene isključivo amorfnom glasačkom telu, koje već godinama sitan ćar od danas razmenjuju za ogromne troškove koje ćemo imati u ne tako dalekoj budućnosti.
Iz tog ugla gledano, ova kampanja nije ništa drugo nego još jedno veliko “farbanje”. Ne samo autobusa u “nemanjićko plavo”…
A za jagode ionako niko nema para!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
