Ili najširi front - ili neka nas ne bude

Dok ovo pišem, spisak učesnika tog sastanka nekako nije do kraja jasan. Ne jedan njegov potencijalni akter izazio je skepsu i poziv prihvatio u najboljem slučaju - tentativno. Dolazak studenata, takođe, izgleda upitno, a ako ćemo pošteno - ne izgleda uopšte.

Da li će i u kojoj formi ovog okruglog stola biti manji je problem. Mnogo veći leži u tome što se ni za milimetar nismo pomerili napred od 15. marta, dana kada je pola million ljudi šetalo prestonicom ove zemlje, ujedinjeni u istom zahtevu: da vide leđa režimu.

Na povećanju kohezije tih snaga, od udara zvučnog topa pa nadalje, najviše je radila vlast. Svaki njen potez dodatno je mobilisao građane, pa smo došli do situacije da usred leta, na Vidovdan, brojimo preko 100. Hiljada. Kako ona tonfa (posebna vrsta policijskog pendreka kojom se lome glave ovih dana u Srbiji) zamahne po građanima, tako Vučić dobije još jednog protivnika u narodu. Udarila je po opoziciji - pa je ovaj umalo izgubio Kosjerić i Zaječar; udarila je po advokatima - pa je dobio štrajk; ako još jednom udari po nekom novom studentu - Luki, Sonji ili Ani - bojim se da će pući. Tonfa, a i Vučićev režim.

I tu posvećeno "pumpaju" svi elementi vlasti: policija, koja sprovodi nezapamćeno nasilje; ministri koji su se ili posakrivali ili su izneseni na sunce da pozovu na batine (vidi pod Darko G.); pumpa Drobnjak, čovek koji gradi po osećaju a ne po pravilniku; pumpa Šešelj, koji bi da čisti Zemun, ovaj put valjda ne etnički; pumpa Đuka, koji bi da čisti pravosuđe; pumpaju botine po društvenim mrežama.

Ipak, front se ne širi, a i ne izgleda kao da hoće. Štaviše, retorika dela kritički nastrojene javnosti ovih dana više je posvećena istrazi "nacionalista" u studentskim redovima nego ukrupnjavanju u smeru formiranja korpusa koji bi bio ozbiljnija pretnja režimu na nekim budućim izborima. Sve to prate slične ocene u inostranoj (mahom nemačkoj) štampi. Izvorište ovog "odijuma" je, dakako, Vidovdanski protest i govor Mila Lompara.

Dobro. Legitimno.

Nije, sigurno, na meni da savetujem delove ovog narodnog pokreta koji prethodnih meseci budi Srbiju iz 13 godina dugog sna i iluzije započete jedne majske večeri, leta gospodnjeg 2012. godine. Ipak, ne mogu da ne primetim sledeće: ovaj korpus ili će se ukrupniti - ili ga neće biti. Sredine, izgleda, nema.

On je, zapravo, već zadobio poverenje ogromnog broja građana Srbije. Na ulicama i blokadama, od Zemuna do Užica, nisu samo studenti i profesori: to je već sada pobunjeni narod koji predstavlja, američkom političkom terminologijom rečeno, "grass roots movement" - pokret koji ima utemeljenje u autentičnim grupama građana i njihovim željama za promenom vlasti i društva generalno.

Dakle, taj front već postoji, tamo gde treba - na ulicama Srbije. Zašto je onda njegovim činiocima neprijatno da o njemu govore ili da ga, prosto, priznaju?

Odgovor na to pitanje je mučan, dug i kontroverzan, i srećom nemam još mnogo slova u ovoj kolumni - pa neću moći da ga u nju uguram. Bojim se da je preveliki broj onih koji odlučuju o agendi delovanja pomenutog pokreta poslednjih osam meseci gledao Informer i brojne druge "Telekomove" medije, na kojima je mogao da čuje sve one zamerke koje vode razbijanju pokreta, koji definitivno označava kraj vlasti SNS.

Njima mogu da poručim samo dve stvari: 1. ne plašite se Informera, ni ostalih Telekomovih medija - neprijatno je, ali ne boli zaista; 2. Ili najširi front - ili neka nas ne bude.