Mihailo Jovićević Foto: Nova.rs

Srbija je jako daleko od Irana. I geografski i kulturološki i pravno i istorijski. Gotovo da nema dodirnih tačaka između ove dve nacije i države. Zašto se onda građanima Srbije toliko bliskom čini tema borbe protiv fundamentalizma, zašto ih je onda toliko uznemirila smrt mladih Iranki i otpor njihovih sugrađanki?

Postoje najmanje tri razloga za takav osećaj.

Najpre, „pobedom“ Đorđe Meloni – kandidatkinje koja se i ne trudi preterano da sakrije koren politike koju sprovodi, a koji jeste fašistički – Evropa je nastavila da temeljno skreće udesno. Neposredno pre italijanskih, imali smo i švedske izbore i pobedu tamošnje desnice. Ranije ove godine videli smo kako desna vlast izgleda u Poljskoj, svakodnevno vidimo kako izgleda u Mađarskoj. Bugarska i Bosna svoj će glas dati ovog vikenda, ali u Bosni i nema (mejnstrim) politike koja nije desno, a u Bugarskoj je nema van populizma. Dakle, slaba vajda od promena u Sloveniji i Nemačkoj (primera radi), Evropa zaista jeste dominantno desna.

Drugo, bliže. Srbija je jedva prošla „pik“ fundmentalističkog iživljavanja na marginama Prajda. Srećom, videli smo koliko ljudi izađe na ulice kad ih organizuje država i, hm, druge strukture (u avgustu) i koliko ih izađe na ulice kad te podrške nema (na dan Parade). Njihove poruke zaličile su na one u Iranu.

Treće, najbliže. U nedelju je preminula Srbijanka Turajlić, ikona građanske Srbije i jedan od poslednjih aktivnih simbola otpora Miloševićevom ludilu. I to otpora koji je dolazio ne sa nacionalne strane („Slobo, komunjaro“), nego sa one koja je u Miloševiću videla retrogradnu, kontraemancipatorsku (ako je to reč uopšte) politiku izolacije i lažnog vraćanja u lažnu bolju prošlost.

(A sa kojom predsednik Vučić voli da flertuje).

Zato, lepo je (premda beskorisno) maštati o tome kako bi izgledao građanski front koji bi se formirao na idejama (i praksama) Srbijanke Turajlić. Takav bi front – bez bagaža spornih lica i imena iz prošlosti – možda bio dovoljno masovan da postane pretnja režimu onako kako je srpska desnica to učinila. Problem: „građanisti“ su razjedinjeniji i umorniji (i stariji uostalom). Ali, nije da im nedostaje prostora i motiva i za ujedinjenje i za pobunu.

Nedostaje li im hrabrosti? Nisam od onih koji veruju da je građanska Srbija postala (ili uvek bila) mekušasta i nespremna na fizičku konfrontaciju. Nisam siguran da bi Beogradom sa lakoćom prošetala verska policija ili SS frakcije.

Međutim, ne bih ni da proveravam u praksi…

BONUS VIDEO Mihailo Jovićević: Civilizacija korača unazad

Komentari

Svi komentari (0)