Nešto je ozbiljno otišlo dovraga s ljudima.
U petak je bilo tačno sto dana od strašno zločina u školi „Vladislav Ribnikar“. Dan kasnije nakon što je trinaestogodišnjak ubio osmoro drugova, čuvara škole i ranio nastavnicu i još neke đake, pomahnitali ubica je u selima oko Mladenovca ubio osam i ranio 14 ljudi. I dok su se istog dana na Cetinju podsećali krvavog pohoda masovnog ubice koji je u ovom gradu pre godinu dana iza sebe ostavio deset mrtvih i šestoro ranjenih, u bosanskom gradiću Gradačcu u suludi pir krenuo je fitnes trener Nermin Sulejmanović, ostavljajući iza sebe troje mrtvih, nekoliko ranjenih da bi na kraju ubio i sebe.
Za posebnu morbidnost poslednjeg zločina pobrinuo se sam ubica koji je ubistvo supruge prenosio direktno na Instagram profilu, gde se oglasio i nakon drugih ubistava. Šta je bilo u glavi tog čoveka kojem je bilo malo da ubija, već je poželeo i da zločin „javno publikuje“ može samo da se nagađa i naknadno tumači. Svakako će stručnjaci odgovarajućih profila za pitanja ljudske poremećenosti dati neke odgovore i tumačenja o njegovim motivima i „poruci“. Čak se, donekle, može objasniti i činjenica da je „direktan prenos smrti“ gledalo 12.000 ljudi, ali kako i čime objasniti to što je njih 120 „lajkovalo“ post ubice, a neki su ga otvoreno i podržavali porukama? (Slično „slavljenje“ je doživeo i dečak-ubica iz beogradske škole, kojem su, takođe, upućivane poruke podrške i odobravanja zbog onoga što je učinio).
Kako objasniti činjenicu da čoveku koji je sklonio dete ubice iz lokve krvi stižu pretnje? Ko su ljudi koji „udaraju lajk“ na prolivanje nevine krvi i za šta to tačno dižu virtuelni palac? Jesu li to u kući gde ludak bestijalno ubija ženu i na ulicama gde strelja sugrađane videli arenu rimskih „koloseuma“ u kojoj se do smrti bore gladijatori za račun bolesnog užitka svetine na tribinama? Jesu li oni moderna verzija te izvitoperene publike kojoj adrenalin diže tuđa smrt, sada u živom prenosu?
PROČITAJTE JOŠ:
Jasno je da zla i opaka strana ljudske prirode nije nestala kroz razvoj civilizacije niti će, nažalost, nestati, ali u ovom slučaju Instagram je ogolio tu istinu i na njemu su se „autovali“ manijaci koji odobravaju neshvatljiv zločin. Strašno je saznanje da tu pored nas žive, sede, rade, idu u bioskop, voze se.., ljudi kojima zadovoljstvo pričinjava tuđa nesreća i koji su spremni da drže stranu zločinca a ne žrtvi. Tu ulazimo u bezobalni prostor socijalne psihopatologije i tamne strane ljudskog bića, ali i užasne i nekontrolisane moći Interneta i društvenih mreža, donekle i tradicionalnih medija, koji omogućavaju devijantnim umovima da se sa istim takvim poistovećuju, pa možda nešto slično i urade po principu takozvanog „kopiket“ efekta. To neće navesti nekog normalnog da počini zločin, ali može doprineti da olabavi psihološke kočnice kod mentalno problematičnih i sklonih nasilju, jer ovi koji su „lajkovali“ ubicu iz Gradačca definitivno su se donekle i u nečemo i identifikovali s njim.
Naravno, neće njih 120 krenuti da ubija okolo, ali jedno ili dvoje možda jednom hoće?
Neće milioni ljudi širiti mržnju po Tviteru, ali hiljade hoće, upravo podstaknuti mrzilačkim i otrovnim postovima drugih.
Neće većina devojčica postati starlete ili prostitutke gledajući opscene rijaliti programe i ponašanje njihovih junaka i junakinja, ali neke hoće.
Neće se mnogi kojima je dozlogrdio život baciti s mosta, čitajući kako je to neko uradio, ali neko od njih može biti time ohrabren da to učini. U psihologiji postoji termin Verterov efekat, nazvan po tragičnom junaku Geteovog romana „Jadi mladog Vertera“ koji se ubija zbog nesrećne ljubavi, a označava upravo suicid podstaknut neprestanim izveštavanjem o nekom samoubistvu.
Dakle, danas i ovde u tri male zemlje dobili smo masovne zločine i masovne ubice – koji su do juče vezivani mahom za Ameriku – ali i nerazumno i neshvatljivo podržavanje tih zločina i to upravo putem društvenih mreža na kojima i putem kojih se šilji zrno metka lutalice i otkočuje oroz u rukama potencijalnih psihopata. Zastrašujuće i poražavajuće, istovremeno.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar