Dijagnoza Srbije: Piše Jelena Bulajić

Nekadašnji prvi čovek Srpske akademije nauka i umetnosti je gostujući kod Danice Vučenić na N1 stanje u kom se nalazi Srbija stručno definisao kao ataksija.„Dolazi do jedne vrste poremećaja vremenske i prostorne integracije, pokreta, kognicije, pa čak i afektiviteta. Nesklad u vremenu i prostoru svega onog što nam se događa. Ili kasnimo, ili nešto preuranjeno činimo. Sve je kod nas u nekoj vrsti ekstrema“, objasnio je stručno Kostić.Naveo je i da u eksperimentalnoj psihijatriji postoji model koji se prepisuje za depresiju kod čoveka, i to se zove naučna bespomoćnost, koja traje već jako dugo. To je, prema njegovim rečima, stanje koje najviše sliči onome u čemu se nalazimo. I onda je dao i ključnu ocenu: „To je stanje koje je gajeno, to nije stanje koje se spontano razvilo.“Znači, nismo slučajno takvi, spletom nesrećnih okolnosti, već zato što se neko trudio da budemo takvi.Ko je nas, koji volimo da se hvalimo da smo zemlja snalažljivih i pametnih pojedinaca, gajio da kao društvo postanemo bespomoćni?Već godinama slušamo da ništa više ne zavisi od nas, našeg rada, zalaganja, obrazovanja i želje da nešto promenimo nabolje. Pojedinac koji pokaže bilo kakvu vrstu entuzijazma i uradi nešto više od klasičnog „odrađivanja posla za platu“ odavno je u Srbiji proglašen za budalu koja ne zna gde živi.Svi segmenti društva su se malo-pomalo, ali na kraju potpuno, prepustili toj mantri da neko drugi odlučuje umesto njih. Šef na poslu, partija na vlasti, vođa, Služba, mračni likovi iz senke, bezimeni vladari sa dovoljno novca. Uglavnom uvek je to neko ko ni po čemu ne bi trebalo da ima pravo da te odluke donosi, ali mi smo s vremenom naučeni da tu ne možemo ništa.Deca još u obdaništu, gledajući vršnjake iz Pećinaca, mogu da nauče da neko drugi donosi odluke. Nisu tamo ni mama ni tata ni vaspitačica ispisali mališane iz vrtića, već lokalni partijski šerif.Prosvetni radnici su, verujem, shvatili da su bespomoćni gledajući snimak svoje koleginice iz Trstenika, kojoj su učenici izmakli stolicu, sve to snimili i javno je ponizili. Ako su do tada imali i neku dilemu, posle saznanja da taj incident nije ništa promenio, već je njihova koleginica postala tehnološki višak, „digli su ruke“ od toga da su oni ti koji treba da vaspitavaju budućnost ovog društva.Lekari su dijagnozu bespomoćnosti prepoznali odavno, jer već godinama u kolonama bez prestanka napuštaju ovu nesrećnu zemlju. A mi ostali, ako i imamo neke nade i želje za promenom, izgubimo je čekajući red kod lekara. Valjda tu suočeni sa mogućnošću prave fizičke i mentalne bespomoćnosti kada vidimo u kojim uslovima rade oni što bi svima nama trebalo da spasavaju živote.I kada preživimo to surovo suočavanje sa zdravstvenim sistemom, stignemo kući, gde udar sa malog ekrana retko ko „primi“ bez posledica.Lete laži na sve strane, tolikom brzinom i u tolikom broju da ne možete sve ni pogledom da ih ispratite. Vidite kristalno jasno da to nije istina, ali ne stižete da reagujete. A i ako uspete da reagujete, ubrzo shvatite da ste Don Kihot. Poslednji zaluđenik, koji veruje da može nešto da promeni, dok svi ostali tavore u svojoj bespomoćnosti.Prosečnog građanina prosto zaboli glava od ludila koje mu serviraju. Odustaje kad oseti da u tom ratu gubi zdrav razum. I tako pristaje na pravila koja mu drugi diktiraju. Uči da bude bespomoćan i da kao takav živi, da je to najbolje što ume i zna. Kroz tako bespomoćne pojedince društvo umire kao zajednica slobodnih ljudi.A vi razmislite da li ste spremni na to? Da li ste baš toliko bespomoćni?