Stefan i Zoran - dva lica Srbije: Piše Jelena Bulajić

„Radimo za plate sa kojima treba preživeti. Treba poplaćati račune, jer sam vaspitavan tako da nikome ništa ne dugujem. Uredno izmirujemo dažbine prema državi i rate kredita i ono što ostane, moraju deca nešto da jedu“ ispričao je mladi poštar u ispovesti koleginici Ivani Momčilović Odobašić na TV N1 vrlo elokventno i plastično objašnjavajući svakodnevnu borbu da prežive on i porodica.Deca su mu mala, pa, na sreću, o izdacima za ekskurzije ne mora još da brine. Međutim, priznaje da je problem kada najstarije dete ide na jednodnevni izlet, koji košta dve ili tri hiljade dinara, što je iznos veći od Stefanove dnevnice. Dešava se da u drugoj polovini meseca nekad nema novca ni za najosnovnije potrebe. Zato samo želi platu od koje će moći da „kako-tako sastavi kraj s krajem“.Stefan nije samo jedan od 11 hiljada zaposlenih u „Pošti“. On je i jedan od brojnih građana Srbije, koji vredno radi. Ne vara, ne manipuliše, trudi se da živi pošteno i kao takav jedva preživljava.Nasuprot Stefanu stoji v.d. direktora „Pošte Srbije“ Zoran Đorđević. Nekadašnji ministar, budući diplomata, odani vojnik vladajuće stranke. Ovaj finansista, kako voli sam da se predstavlja, gazduje imovinom „Pošte“ kao da je omanje Rokfelerovo carstvo.Stotine miliona dinara troše se na nabavke paketomata, brendiranih uniformi, mobilnih telefona i električnih vozila, a najmanje milion dinara plaćena je mašna kojom je ukrašena zgrada „Pošte“ za vreme novogodišnjih praznika.Preduzetni Đorđević kapitalom „Pošte Srbije“ osniva firme preko kojih bedno plaćenim poštarima nudi mogućnost da dodatno zarade, radeći posao koji već obavljaju u okviru pomenutog javnog preduzeća. Nadam se da ne treba dodatno objašnjavati da je dosetljivom direktoru i njegovim saradnicima koji kumuju ovoj briljantnoj poslovnoj ideji zagarantovana dobit.Za razliku od Stefana sa početka ove priče, Đorđević je jedan od onih „odabranih“, kojima je u Srbiji odavno nastupilo zlatno doba. Od državnog sekretara u ministarstvu odbrane, preko ministarske funkcije u istom resoru, pa fotelje ministra za rad do prvog čoveka „Pošte“.Malo je onih koji će se setiti nekog zakonskog rešenja kojim je unapredio te sektore, ali će se svi setiti njegovih spekatakularnih izjava, od kojih su mnoge bile za rubriku „molim, šta ste rekli?“.Kao predsednik Vladinog saveta za rodnu ravnopravnost izvređao je žene i to za Osmi mart, citirajući stihove Jovana Dučića: „Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek sirota. Pametnih se boje… Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem“.Nije se proslavio kada je pokušao da objasni mladim lekarima da ne bi trebalo da napuštaju Srbiju, jer je ovde bolji provod nego na Zapadu, kao ni kada je tvrdio da su fiktivno zaposlene trudnice oštetile budžet za osam miliona evra.Uprkos problematičnim javnim nastupima i „krajnje skromnim“ rezultatima na svim funkcijama pred njim se neprekidno otvaraju nove mogućnosti. Evo sada nakon „uspeha“ u „Pošti“ smeši mu se put u diplomatiju, pošto je viđen kao novi ambasador Srbije u Sloveniji.I dok Stefan Mitrović ističe skromno da ne voli nikom ništa da duguje, već da bi želeo da pošteno zaradi i za sebe i za porodicu, njegov direktor vrlo jasno i otvoreno pokazuje kome duguje sve ono čime se diči.Ne propusti priliku da uputi bezrezervnu podršku Aleksandru Vučiću, a još uvek se kao jedan od njegovih bisera prepričava kako je pre koju godinu u tom iskazivanju odanosti otišao toliko daleko da se među prvima slikao u majici sa likovima braće Vučić.Stefan i Zoran su dva lica „Pošte Srbije“, ali i dva lica cele naše države. Sve što treba da znate o životu u ovoj napaćenoj zemlji i o putu kojima ona ide stalo je u crtice o ovoj dvojici ljudi. A na svakome od nas je da izabere koje lice bi da bude - ono koje ne duguje nikom ništa ili ono koje štampa majicu sa likom voljenog vođe.