Samo je Netanjahu verovao da će politički preživeti posle 7. oktobra. Evo kako mu je to uspelo

Prošlo je skoro mesec i po dana pre nego što je neko – indirektno, gotovo izvinjavajući se – postavio Netanjahuu goruće pitanje: da li će podneti ostavku zbog katastrofe za koju je bio odgovoran?

Tela mrtvih još su se identifikovala, sudbina mnogih žrtava bila je nepoznata, pa se mnogim Izraelcima politika činila kao tabu. Ali ne i svima – Netanjahu se politikom bavio od prvog dana rata.

Ti prvi meseci bili su najkritičniji u njegovoj dugoj političkoj karijeri. Čak su i njegovi najbliži saradnici bili uvereni da su dani njegove vlade, pod čijim je nadzorom Hamas masakrirao skoro 1.200 ljudi, odbrojani. Svi su to mislili – osim Netanjahua. On je učinio sve da preživi – i uspeo, piše Harec.

Operacija političkog preživljavanja

Operacija stabilizovanja vlade započela je još ujutru 7. oktobra. Prvi akter bio je ministar pravde Jariv Levin, arhitekta reforme pravosuđa i najverniji Netanjahuov politički operativac. Bez dozvole premijera, pozvao je opozicione lidere Jaira Lapida i Benija Ganca i predložio im da se pridruže vladi. U 16 časova, Levin je obavestio Netanjahua o razgovorima.

Već sledećeg dana, dok se izraelska vojska još borila protiv Hamasa na sopstvenoj teritoriji, proširenje vlade bilo je tema sastanka koalicije. Levin je rekao ministrima da je Ganc odmah prihvatio ponudu, dok je Lapid imao pitanja. Netanjahu je želeo dogovor sa Gancovom strankom što pre – i četiri dana nakon masakra, dogovor je usvojen u Knesetu.

Politički i bezbednosni motivi

Bezbednosni i politički motivi ponovo su se isprepletali. Netanjahu je bio siguran da će kopnena operacija koju je planirao za Gazu biti velika i da će zahtevati nacionalni konsenzus. Ali posle devet meseci žestokih protesta zbog reforme pravosuđa, taj konsenzus nije mogao uzeti zdravo za gotovo.

„Postojalo je razumevanje da bez proširene vlade, nakon svih tih teških meseci, neće biti moguće izvesti ozbiljnu vojnu operaciju“, kaže jedan izvor blizak premijeru. „U očima javnosti, vlada više nije bila legitimna.“

Drugi politički izvor dodaje: „Netanjahu je rekao da će učiniti gotovo sve da nekoga pridobije, da promeni sastav vlade. Znao je da, ako ljudi ne veruju vladi, ne mogu slati vojnike u borbu. Zato je Ganc bio toliko važan.“

Strah od puča

Ali postojao je i drugi razlog za žurbu. U danima posle masakra, Netanjahuovi saradnici čuli su da neki ministri i poslanici planiraju da ga smene izglasavanjem nepoverenja. Među glavnim osumnjičenima bili su ministar privrede Nir Barkat i poslanik Juli Edelštajn, obojica iz Likuda, Netanjahuove stranke – što su oni kasnije negirali.

„Postojao je stvaran strah da će vlada biti zamenjena, možda već za nedelju dana, i da će izabrati drugog premijera koji će voditi rat“, kaže bivši bliski saradnik Netanjahua. „Taj strah je nestao tek kada se Ganc pridružio vladi.“

Ganc je postao ministar bez portfelja i član novoformiranog ratnog kabineta.

Održavanje kontrole

Iako mu je Ganc kupio vreme, Netanjahu nije bio bezbedan. Neki ministri su se borili sa grižom savesti. Krajnje desni ministar finansija Bezalel Smotrič rekao je jutro posle napada: „Za 48 sati tražiće da podnesemo ostavke – i biće u pravu.“

Netanjahu je shvatio da bi domino efekat ostavki mogao srušiti vladu. Zato je primenio svoj stari trik – dao je ministrima osećaj da su uključeni. Pozivao ih je na „bezbednosne konsultacije“, pokazivao im karte, pitao za mišljenje – ali mu njihovi odgovori nisu bili važni. Bitno je bilo da se osete važnima.

„Njegova tajna bila je da učini da ministri osećaju vlasništvo. A kada osećaš da si deo nečega, ne želiš da ga rušiš“, kaže jedan izvor iz Likuda.

„Tišina, pucamo“

Zatim je prešao na sledeću fazu: kampanju pod sloganom „Tišina, pucamo“. Cilj je bio da se svaka priča o izborima skine sa dnevnog reda. Poruka je bila: istražićemo sve što se dogodilo – ali ne sada.

Netanjahu je održao konferenciju za novinare i poručio da Izrael mora da se fokusira na rat. Kritična pitanja odbacivana su kao neprimerena. Njegovi saradnici tvrde da to nije bio pažljivo isplaniran potez – već instinktivan.

Vremenom je strategija dala rezultat: kritika se raspršila u magli rata. Novinari su prestali da ga pitaju o odgovornosti za 7. oktobar, a kamoli o ostavci. „U jednom trenutku, vreme je jednostavno odradilo svoje“, rekao je jedan od njegovih bliskih saradnika.

Preokret i nova prilika

Kriza se pretvorila u priliku. „Bibi (nadimak pod kojim je poznat Netanjahu, prim.prev) je shvatio da ima stratešku šansu da ukine bojkot protiv sebe“, kaže jedan izvor. „Želeo je da pridruži Ganca, a još više Gideona Sara. Znao je da bi njihov ulazak značio pukotinu u frontu ‘Samo ne Bibi’ – što bi mu pomoglo na sledećim izborima.“

Zaista, Sar se u martu 2024. odvojio od Ganca i izjavio: „Bojkot protiv Netanjahua mora zauvek prestati.“ Ubrzo se vratio u Likud i postao ministar spoljnih poslova.

Opozicija koja je ćutala

Na kraju, slaba opozicija bila je presudna za Netanjahua. „Možeš podržavati vladu u ratu, a istovremeno tražiti da ode. Opozicija nije uradila ništa. Dali su mu blanko podršku“, kaže jedan član Likuda.

„Nisu propuštali priliku da propuste priliku. Na primer, kada je propao prvi dogovor o taocima, mogli su da kažu: ‘Niste vratili sve taoce.’ Da je Bibi bio u opoziciji, on bi to iskoristio.“

Konačni oporavak

Nakon što je preživeo kolaps dogovora o taocima, Netanjahu se vratio svojim starim političkim instinktima. Ganc je postepeno marginalizovan, dok su Smotrič i Ben Gvir ponovo dobili centralnu ulogu.

Kada je 7. aprila 2024. prošlo tačno šest meseci od početka rata, Netanjahu je mogao da odahne – barem na političkom frontu. Zimsko zasedanje Kneseta bilo je završeno, vlada je bila stabilna do leta.

„Tek tada je Bibi zaista udahnuo punim plućima i shvatio da je preživeo“, kaže jedan njegov bliski saradnik. „Da smo samo znali koliko će vazduha još trebati.“