0
Sa 18 godina je napustio Srbiju i krenuo na putovanje dugo više od deset leta kako bi prvi put u profesionalnoj fudbalskoj karijeri postao šampion.
Danijel Aleksić je bio jedan od najtalentovanijih mladih fudbalera Srbije, a matična Vojvodina je postala mala za njega, iako nije do kraja uspeo da joj vrati.
PROČITAJTE JOŠ
Na 51 utakmici je postigao osam golova, ali i doneo klubu više od dva miliona evra odštete, te postao stanovnik Đenove, u kojoj je poneo dres kluba sličnog imena – Đenoe.
Usledilo je pravo proputovanje – nemački Grojter, Sent Etjen, Arl, Lehija, Sent Galen, Malatija, Al-Ahli…
Krajem avgusta prošle godine postao je član Bašakšehira, kluba koji je osnovan 1990. godine, a prvi put je zaigrao u elitnom rangu takmičenja tek 2007.
Prvi put od osnivanja, taj klub je postao šampion Turske, a Aleksić je bio integralni faktor u tom pohodu – odigrao je 33 utakmice, postigao osam golova i upisao dve asistencije.
Važnije od svega, nekadašnji veliki talenat je sa svojih leđa skinuo to breme. Postao je igrač vrhunske klase i nalazi se rame uz rame sa velikanima poput Robinja, Gokana Inlera, Gaela Klišija, Dembe Be, Martina Škrtela, Volkana Babadžana…
„Titula je bila cilj. Klub je godinama gubio titule iako je imao prednost. Pritisak je bio veliki, moralo je da se završi sve juče (u nedelju prim. aut.)… Nije bilo opcije da se ulazi u poslednje kolo. U ekipi su velika imena, šampioni, veliki karakteri. Bilo je – ‘ili danas ili nikad’. Pritisak je bio prisutan i od nas samih i od kluba. Većina igrača je bila tu i prethodnih godina, znaju kako je to sve bilo. Zamisli, izgubiš titulu dva kola pred kraj i opet sledeće godine da se boriš… I da dozvoliš da izgubiš? Četiri boda više, dva kola do kraja, Kajzeri se bori za opstanak, ali se mi borimo za titulu! Bilo je malo razmišljanja, neće valjda opet, šta ako krene loše, uđe u glavu ta vrsta pritiska… Znaš da moraš da pobediš, nema druge opcije, kako posle opet naći motivaciju? Postojala je ta vrsta pritiska, da otpoštuješ sebe i trud… Ja znam koliko sam se trudio, ideš da nagradiš svu tu žrtvu, sav trud… Kad se bliži cilj nekako je teže, nekako se tada više stvara da vrsta pritiska…“
Sa punih 29 godina Aleksić je stigao do prve titule u karijeri. Posle svega. Da li je moralo toliko da se čeka?
„Nikad nisam razmišljao o tome… Gde sam sve bio, šta sam radio, šta sam prošao, u nekom momentu sam bio na donjoj tački, nisam se usudio da razmišljam uopšte o tome… Kakva titula, cilj je bio da se stabilizujem negde, da igram fudbal. Do pre godinu dana, ‘ajde, bio sam u Malatiji, bili smo peti, igrali Evropu, ali se ni tada nisam usudio da razmišljam o tome. Letos sam otišao u Arabiju, sada sedim ovde kao šampion Turske… Neverovatne stvari… Nisam razmišljao dugoročno, u poslednjih nekoliko meseci sam počeo. Ovde sam sada u najboljim godinama, dobro se osećam, ovo je veliki klub… Da li je moglo i ranije tako? Pa, tim pre je i slađe. Sumiram malo utiske, mnoge stvari sam pregurao i još sam ponosniji na sve to. Mnogo mi je drago i srećan sam, ovo će sve ostati i za života, niko neće moći da izbriše. I za 20 godina kada dođeš ovde i kažeš, bio sam šampion sa Bašakšehirom, za njegovu prvu titulu“.
Osam godina od transfera iz Vojvodine u Đenou, za Aleksića je neki kub morao da izdvoji novac i to je bila turska Malatija, koja je potom „zacepila cenu“.
„Ja sam otišao u Arabiju, poklopilo se tako da odem, samo te zemlje su mogle da pokriju iznos transfera koji je tražila Malatija. Imao sam i druge opcije, ali niko to nije mogao da plati. Sve se poklopilo i, ako ništa, posle mesec dana sam raskinuo ugovor na njihovu štetu i mogao da biram gde ću. Imao sam neke priče u Turskoj, kada se čulo da sam slobodan dobio sam jedno pet ponuda. Kad su se javili iz Bašakšehira, rekao sam da idem tamo. Znao sam kakav su klub, video sam uslove, kako se radi, kakva je organizacija, a opet imao sam i privilegiju da biram“.
I izabrao je najbolje moguće…
„Klub je nov, sve je novo, idu u korak s vremenom, na utakmice se ide čarter letom, vraća se čarter letom, postoje razni detalji, na primer za video-analize imamo bioskopsku salu, svaki igrač ima slušalice, prevodioca… Bio sam i u Sent Etjenu, to je veliki, svetski klub sa velikom istorijom, ali sam tada bio mlađi. Sada uviđam više stvari, dobio sam dobru ulogu, poštujemo se i klub raste. I finansijski klub dobro stoji, svi klubovi u Turskoj imaju para, u suštini“.
Sa sasvim solidnom reputacijom u turskom fudbalu Aleksić je stigao u Bašakšehir, gde ga je čekalo ozbiljno društvo.
PROČITAJTE JOŠ
„Bio sam svestan da dolazim u klub sa velikim imenima. Prvo gledaš, ‘ajde, korak po korak, uđi na trening, da budeš konkurentan, pa ‘ajde da se takmičiš, pa ‘ajde da uđeš u igru da vidiš da li možeš i te stvari su išle jedna za drugom. Kada sam stigao, tim je imao dva poraza iz dva kola i tu se desio neki momenat za promene. Počeo sam da igram, krenule su pobede, ali sam imao peh i zbog loma ruke sam propustio dva meseca. Ipak, drago mi je što sam se i posle toga ‘namestio’ među svim tim velikim imenima, kada pogledaš sve njih i ja sam među njima, igram i to je najvažnije. Sama činjenica da je moje ime među njima je meni za ponos“.
Posle svega doživljenog i proživljenog postavlja se pitanje da li je Danijel u nekom momentu posumnjao u sebe i svoje kvalitete?
„Sumnje uvek ima, pogotovo kada se vrati nekoliko koraka unazad, kada ne ide kako si zamislio… Sumnji ima svakoga dana u svakom čoveku, jesam sumnjao, ali čovek mora da bude jak da izbaci sumnje, da ih pobedi… Ono u šta ja verujem je da kada radiš, kada poštuješ vrednosti, kada se vodiš njima, kada si istrajan, kada se pošteno odnosiš prema obavezama, kada si predan, kada imaš iskrene misli da uspeh neće izostati. Znao sam da će da dođe to pre ili kasnije. Znao sam da imam to zbog čega sam počeo da igram fudbal, da imam talenat, da mogu da igram dobar fudbal, ali je mnogo stvari trebalo da se poklopi. Najbitniji u svemu je pošten odnos, prema životu, porodici, na kraju će doći naplata, ne mislim finansijski, nego generalno. Može da kaže ko šta hoće, ja znam da radim pošteno i da sam bio takav prema svakome, da niko ne može da kaže da sam ga nešto zeznuo ili preveslao. Verujem u to što radim, kada veruješ u to što radiš moraćeš da napraviš nešto“.
Sezona nije gotova. Šampionu Turske sledi uzvratni duel sa Kopenhagenom u Ligi Evrope. Ishod te utakmice mogao bi Aleksiću i drugovima da donese na megdan slavni Mančester junajted.
„Svi verujemo u prolaz, svako želi da odmeri snage sa Mančesterom. To bi bila velika motivacija, kruna sezone…“
Ne tako davno Aleksić se našao na spisku reprezentativaca Srbije, ali to nije bio slučaj u prethodnih nekoliko akcija.
„Ode misao u smislu da tako razmišlja svako ko voli fudbal. Ja sam od malena prošao sve kategorije, imao sam priliku i da budem pozvan, prelepo mi je bilo trenirati tamo. Sve su to lepa iskustva, sigurno je da imam misli ka reprezentaciji, ali nemam opterećenje da moram nešto… Ako bude – super, ako ne – nikom ništa, znam kako stoje stvari i ne patim previše. Tu sam ako bude prilike, voleo bih i ako bi moglo nešto da se odigra, ali neću biti tužan ako ne bude jer to nije do mene. Do mene je da radim, da igram, da imam uspeh, da imam na osnovu čega bi mogli da me pozovu. Ako im se sviđa, super, ako ne nikom ništa i neću biti tužan. Samo neka se ode na Evropsko prvenstvo, pa i bez mene“.
Priča sa izdankom fudbalske škole Vojvodine nije mogla da protekne bez pitanja – da li je gledao finale Kupa Srbije?
„Jesam, veoma mi je drago zbog Vojvodine, ja sam odrastao preko puta stadiona. Voleo bih da se umešaju u šampionsku trku… Realno, to je teško, ali mi je drago zbog Vojvodine. Vodim se tezom da se nikad ne sme zaboraviti odakle se krenulo.“
Srpski fudbaler je ugovorom sa turskim šampionom vezan do juna 2022. godine. Ni ne pomišlja na promenu sredine.
„Nema potrebe, samo nek smo zdravi“, zaključio je Aleksić.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
