Čija su naša deca?

U nameri da spreči širenje bunta među srednjoškolskom omladinom i maturantima vlast je proteklih dana smisljala razne metode. Za sada ne funkcioniše nijedan. Ukor ministarki, šta joj to rade direktori škola završio se sramnim napuštanjem tribine u Nišu, a doveo je do sve hrabijeg istupanja čelnika najvećih gimnazija koji su uz svoje đake. Zatim je nađeno spasonosno rešenje da se raspust dekretom uvede već od utorka. U razradi teme najdalje je otišao i funkcioner vladajuće stranke izjavom koja će ostati upamćena i kada se više niko ne bude sećao ni Đuke, ni njegovog tv domaćina. A čije je vaše dete? Pitala Dina Cepenjor, reporterka Dnevnika na TV Nova.

Za početak ne sklanjajte decu, bitno je da čuju. I da se ne boje ..

„Ja molim centre za socijalni rad, resorna ministarstva, da se oglase. Dete je vlasništvo države do svog punoletstva“, rekao je advokat Vladimir Đukanović iz SNS.

NIJE..

„Vi može biti vlasnik nad nekim nameštajem, nad nekom stvari, što znači da možete da je bacite kad je upotrebite, odbacite, razmenite, prodate ili bilo šta. Ne možete biti vlasnici ni nad životinjama a kamo li nad detetom“, kaže Tamara Džamonja Ignjatović, psihološkinja.

Država u odnosu na dete ima preventivnu ulogu. U slučajevima kada roditelji ne ispunjavaju roditeljsku dužnost, kada zanemaruju ili zlostavljaju svoje dete država bi trebalo da reaguje.

„S tim da zaštita ide u smeru prevencije, na neki način porške roditeljima i podrške deci da nađu što bolje rešenje ukoliko postoje problemi unutar porodice a kao krajnja mera u najgrubljim slučajevima zlostavljanja i zanemarivanja onda je uloga države da tu decu zaštiti određenim vidovima starateljstva“. poručuje Milica Glišić, predsednica Društva socijalnih radnika Srbije.

Kada je u pitanju izražavanje mišljenja deteta Konvencija UN o pravima deteta u Članu 13 kaže:

„Dete ima pravo na slobodu izražavanja; pravo obuhvata slobodu da traži, prima i daje informacije i ideje svih vrsta bez obzira na granice, bilo usmeno, pismeno ili štampano, u umetničkoj formi ili preko bilo kog drugog sredstva informisanja po izboru deteta“.

„Dete iznad deset godina može slobodno da iskaže mišljenje, kada govorimo o sadašnjem kontekstu da kažemo i protesta dece to su maturanti koji su punoletni, da istaknemo da Zakon Republike Srbije dozvoljava deci iznad 16 godina uz saglasnost roditelja i rade“. poručuje Glišić.

A podležu i sankcijama ukoliko krše zakon, što se nije dogodilo. Posledice odrastanja uz stav da si nečije vlasništvo mogu biti katastrofalne, upozoravaju oni koji se ljudskom i dečijom psihom bave profesionalno.

“ Zamislite da dete odrasta u porodici koja poriče važnost detetovog mišljenja da mu govori stalno ti ništa ne znaš to što ti misliš nije važno…znači osporavate mu pravo da misli glavom i direktno učite dete da ne vredi“, kaže Džamonja Ignjatović.

Na Đukanovićevu izjavu reagovala je Poverenica za rodnu ravnopravnost, Brankica Janković, Prijatelji dece Srbije, Udruženje psihologa, Udruženje socijalnih radnika drugi. Uglavnom se reakcije svode na isto: deca su slobodna, svoja, ne mogu biti ničije vlasništvo jer to je o protivustavno i protivzakonito.

„Deca su moje vlasništvo, ne moje, nego..Nego? Pa ne slažem se sa tim. Deca su vlasništvo roditelja. I to je grubo reći, vlasništvo roditelja. Ono su vlasništvo sami sebe.To je jedna od najsramnijih izjava koje sam čula u životu a nije da kratko pamtim. Čija su deca? Deca su svoja pre svega“.

U Nušićevom delu Opštinsko dete po kom je 1953. snimljen i film sudbinom jednog deteta bave, kako je pisala kritika, ljudi proračunatih priroda, lažni dušebrižnici i svakojaki prevaranti. Zato se valjda za Nušića i tvrdi da je večito aktuelan.

Prilog pogledajte na početku ove vesti