„Više nisam onaj crnja s ulice, sad sam onaj crnja s TV-a“

Lifestyle 14. jun. 202016:1931 komentara
Podeli:
diskriminacija u Srbiji
Galeb Nikačević Foto: Zoran Lončarević

Protesti širom Amerike zbog ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda iznova su pokrenuli brojna pitanja, pa i položaj manjina u Srbiji. S Galebom Nikačevićem, poznatim TV licem, novinarom, urednikom, voditeljem, pričali smo kako je biti drugačiji u Srbiji, kako mu je bilo odrastati devedesetih, ali i da li je na društvene mreže stavljao crnu sliku s porukom black lives matters.

„Veoma je čudno i teško definisati diskriminaciju u zemlji u kojoj su svi isti i onda ne možeš to da prepoznaš jer nemaš referentnu vrednost u odnosu na koju ćeš da meriš. Znači, ako se desi neki problem, ne pripisuješ ga tome, nego misliš da je u tebi stvar.“

Galeb priča i kako ona očigledna diskriminacija nije najgora.

„Ono crnac, čamuga, musliman, Cigan, lezbejka, peder – to je diskriminacija na prvu loptu, ta vrsta rasizma je najbanalnija, najpovršnija, najgluplja vrsta diskriminacije koju svako ume da prepozna. I na to ljudi obično i reaguju. Ali postoji sijaset drugih nijansi i oblika diskrimiacije koji se ne prepoznaju i ne priznaju. Recimo, ako lepa žena postigne uspeh, uvek se odmah postavlja pitanje da li je ona dovoljno sposobna i pametna, kako je došla do toga. I ta borba je i dalje prilično neuspešna, a zamislite onda kako je tek sa manjinskim grupama u Srbiji.“

Galeb Nikačević Foto: Zoran Lončarević

Pored toga, mnogo je i ljudi koji diskriminišu, a nisu svesni da to rade. Ni on sam dugo nije bio svesna toga da trpi diskirminiaciju.

„Ja sam to počeo da osvešćujem tek pre nekoliko godina zato što je to kroz odrastanje tebi nekako normalno, misliš ja sam problem. nisam dovoljno ovo, ono. Ne mogu da prepoznam šta je jer i niko drugi to ne prepoznaje, ali prosto si drugačiji. Tu si, odrastao si tu, to je deo tvog identiteta, kulturnog miljea, govorimo isti jezik, imamo iste navike, volimo iste crtane filmove, ali opet is nekako drugačiji. A nije ti jasno što.“

Loših situacija je doživeo nebrojeno, jer osim što je druge boje kože i iz mešovitog braka – otac mu je iz Somalije, a majka rodom iz Nikšića, Galeb ima i sestru sa Daunovim sindromom.

„Ja se i dalje borim sa osećajem nesigurnosti i usamljenosti, ali imao sam dosta sreće u životu. A i kako se menjao svet, počeo sam da razumem šta sam ranije doživlajvao, a nisam tome umeo da dam ime.“

Seća se kako devedesetih nije bilo nimalo lako.

Pročitajte još:

„Zeznuto je bilo biti s drugačijom verskom, etničnom, rasnom pozadinom. Devedesetih je ovde bilo strašno popularno biti skins. Malog Dušana Jovanovića su u Beogradskoj ulici ubili 1997. skinsi. On je bio moj vršnjak. Ja sam tada imao brdo problema na ulici. Samo tog leta 1997. bio sma tri puta napadnut. Čak i sada 20 godina kasnije kad pričam s prijateljima kako nisam mogao da odem na koncert Sanšajna, Ajsbrna zato što su dolazili nacoši. A oni mi kažu – ma kakvi nacoši, kad ih vidiš samo se skloniš. Ali nije isto za tebe i mene – ti ćeš skinsa videti ako se sudariš s njim na ulici, a ja moram da ga primetim pre nego što on primeti mene inače sam u problemu. Znači, ja moram da ga registrujem sa 500 metara i da se sklonim. Nije ista životna pozicija, morao sam da razvijam potpuno drugačije veštine da bih mogao da se prilagodim, a nisam imao gde da pripadam, s kim da se identifikujem. To je problem kad imaš zemlju u koj su svi isti.“

diskriminacija u srbiji
Galeb Nikačević Foto: Zoran Lončarević

I zato, kaže Galeb, ima smisla zašto se govori Afro-amerikanac.

„U Americi postoji taj koncept da si kao pripadnik SAD-a Amerikanac, ali istovremeno možeš da budeš i Afro-american. Asia-american, Dominika-Amerikan… Dakle, ti možeš da budeš Amerikanac i da ne budeš hrišćanin i da ne budeš belac. A u Srbiji ako nisi pravoslavac, ako nisi belac, ako nisi strejt, kako si ti to Srbin!“

A kako se on oseća?

„Ja se osećam Srbinom, ali ljudima je to zabavno. Ljudi ne razumeju da, kad ti neko kaže da si egzotičan, da je to isto diskriminacija.“

To pitanje i propratni epiteti ipak dosta zavise od konteksta.

„Ti ćeš ovde masovno čuti repere koji u pesmama govore crnja ili nigga. Za to bi bilo gde u Americi automatski išli u zatvor, a ovde se to preuzme s drugačijim značenjem. Dakle, kada ovde reperi kažu crnja, ne misle ništa loše. Onda ti na ovom podneblju moraš da se adaptiraš i da razumeš motiv svega toga. Kad mi to kaže prijatelj, iz ljubavi, ne mogu da se ljutim.“

Dakle zavisi ko, kad, kako nešto kaže, ne ide ništa bez konteksta.

„Kad vidim poruku na interntu, a ne mogu da znam šta je taj neko hteo da kaže, to je drugačije, ali nema smisla uključivati se tako u neku raspravu.“

Zato, kaže Galeb, mi ovde taj kontekst rasnih sukoba u SAD treba da uzmemo kao početnu tačku na osnovu koje bismo mogli da presipitamo naše sopstvene odnose i diskriminaciju prema ljudima oko nas koji su drugačije veroispovesti, drugačije etničke pripadnosti, da sistemski obratimo pažnju na to ko su sve naši sunarodnici i kako se odnosimo prema njima.

„Veoma je teško u zemlji koja je homogena kao naša. Ti problemi se ne vide i onda kako razviti empatiju… Onda se dešava banalizacija – iskulirao sam onog sa Lice ulice kad mi je prišao dok sam pio kafu u kafiću, pa sam onda neke Rome tamo oterao i sklonio se od njih jer su mi odvratni, pa sam onda neku ženu vozača nazvao guskom jer ne zna da vozi, a onda sam došao kući i okačio na Instagram crnu fotografiju. A tada to apsolutno nema nikakvog smisla.“

A da li je on objavljivao fotografiju black lives matters, kao vid podrške protestima u SAD?

Pročitajte još:

„Nisam kačio jer ne verujem da takva vrtsa aktivizma ima ikakvog smila i to se pokazalo više puta. Ljudi na društvenim mrežama mogu vrlo lako da se mobilišu, ali da se ne proizvede nikakav efekat. Prođe. Ljudi zaboravljaju da su pre Džordža Flojda policajci isto ugušili Afroamerikanca tokom hapšenja. Sada su sukobi ovoliko eskalirali jer je to bila kap koja je prelila čašu. Tamo postoji jedno veliko nezadovjstvo Trampovom administracijom. Ali veliko je pitanje da li će njihovo društvo istrajati i to pretvoriti u talas velikih promena.“

Te promene se transformišu dok stignu do drugih zemalja, pa i do nas i pitanje je, kaže on, šta mi onda s tim radimo.

„Bilo bi super kad bismo kod nas masovnije mogli da govorimo o tome kako je biti drugačiji u Srbiji.“

Priznaje i da redovno pomišlja da li bi mu negde drugde bilo bolje.

„Sada se dešava mnogo manje jer sam kao postao javna ličnost, pa više nisam onaj crnja s ulice, sad sam onaj crnja s TV-a. Ipak, stvari se jesu malo promenile, ali pre svega jer sam izašao iz opne anonimnosti, pa te ljudi drugačije tretiraju. Moj život nije isti kao nekom anonimnom klincu koji živi negde na ivici egzistencije, koji je romske nacionalnosti i islamske veroispovesti, recimo, dolazi sa Kosova i još ako je gej ne daj bože – kakva je sudbina tog deteta u Srbiji…“, pita se Galeb.

S druge strane, Galeb se često susretao i sa afirmativnom diskriminacijom, posebno kad je devojkama bio interesantan baš zaito što je drugačiji.

„To je samo ako potvrđujem njihov model vrednosti na koje su navikli – ako govorim njihovim jezikom i uklapam se u matrice društva, a izgledam drugačije, samo malo, koliko da budem egzotičan.“

A ukoliko bi, kako kaže, bio musliman glasnogovornik, ako bi praktikovao islam, ako bi bio gej, ne bi ga više posmatrali sa simpatijama. Ovako, ne ugrožava nikoga.

„Ima jedna lepa rečenica u romanu Kristijana Novaka koji se zove Ciganin, ali najlepši, koji između ostalog govori o romskom dečaku iz pograničnog delu između Hrvatske i Slovenije. On kaže – bio sam prihvatan oberučke sa oduševljenjem i potpuno prezren, ali nikad nisam bio ravnopravan. Tako može najlakše da se oslika odnos drugih prema meni. Mnogi su bili oduševljeni, mnogi zgroženi što sam takav, ali vrlo malo njih me je prihvatalo kao apsolutno ravnopravnog.“

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

 

Komentari

Vaš komentar