Bucke iz Beograda: Vama koji se bojite da ćete se ugojiti

"Želim da vam to stvarno bude jedini problem u životu a ne glad, strah, nezaposlenost, bolest, robovlasnički sistem, patnja vaših roditelja i partnera, bolesno dete, pregaženi kućni ljubimac i slično. Svaki put kad kažete 'ugojiću se u karantinu', ja ću zadovoljno podrignuti i poželeti vam nešto lepo", poručila je Aleksandra, koja je, kao i svi mi, ovih dana na društvenim mrežama zatrpana forama na temu gojenja u izolaciji."Neverovatno mi je to koliko žena je od prvog dana objave vanrednog stanja počelo da postuje memove, pošalice, statuse i slične zezancije koje se direktno odnose na to da će u karantinu samo da se ugoje i budu foke/prasice/krave/(ubaci bilo koju okruglu životinju)", kaže Aleksandra. "Prvo sam odreagovala jako lično, osetila sam se nekako prozvano. Zašto nisam ja odjednom počela da držim dijetu i da manično vežbam da kad izađem iz karantina budem šok i ludilo? Onda sam se malo sabrala, i razmislila da to zapravo nije upućeno meni. Zašto bi bilo, pobogu, te neke žene ni ne poznajem lično?".'Ajmo sada malo reality checkIpak, ta atmosfera nije se zadržala samo na društvenim mrežama. Prateći puls javnosti, mediji su paralelno krenuli u ofanzivu savetima kako da ne pokvarimo liniju tokom karantina, preporukama za poseban način ishrane, uz posebne vežbe modifikovane za vežbanje u kući, uputstvima za meditaciju, jogu..."I kada sve ovo prođeš, ti ćeš izaći iz svega ovoga nova, vitka, osvežena i spiritualno preporođena. 'Ajmo sada malo reality check", ukazuje Aleksandra. "Napolju je haos, u svim sferama života. Sve je stalo. Aposlutno je život, onakav kakav poznajemo, stao. Prekinuo se i niko nam nije to najavio niti nas je pitao išta o tome. I došla je panika. Došla je tuga, bes, ljutnja, strah, mržnja. Počele su na videlo da izbijaju sve one emocije koje smo možda pažljivo i držali pod kontrolom kad smo imali čime da skrenemo pažnju. Sad više nema gde. I sad stvarno treba da se suočiš sa sobom i svojim tripovima."

"I odjednom, neke žene su same, partneri su u drugim gradovima ili zemljama, tek postale mame ostavljene bez pomoći svojih majki ili baka (jer izolacija), ostavljene bez posla, prihoda, čak i krova nad glavom. Neke žene su u situaciji i da, dok traje ceo ovaj haos, i dalje rade. Neke od kuće, a neke se izlažu na svakodnevnom nivou riziku od zaraze. Gomila majki pokušava da isprati nastavu koja je organizovana brzo i zahteva izuzetnu posvećenost roditelja da bi zadaci bili odrađeni na vreme i dete ispratilo nastavu do kraja. U našoj zemlji jako veliki broj ljudi ima minimalna primanja i ne može tek tako da isplanira novac za kupovinu namirnica za kvalitetne konstruktivne nutritivne obroke. Gomila ljudi ne može trenutno uopšte da obavlja poslove kojima se inače bavi jer za njima trenutno nema potrebe ili su onemogućeni tokom karantina. Žene su rastrzane između dece i starih roditelja.  O ženama koje su trenutno u zlostavljačkim odnosima i tek nemaju opciju da iz kuće izađu i naprave promenu, ne želim ni da počinjem... I onda se opet okrenem ka postovima žena i budem u fazonu: Brate, što ste tako grozne prema sebi? Čemu toliki perfekcionizam i želja za dokazivanjem? Čemu ovoliki pritisak koji same sebi postavljate?"Saradnja sa sopstvenim telomUmesto drame oko kilograma koji će dobiti ili neće ako ipak pojedu parče pice umesto brokolija, Aleksandra im preporučuje..."Da idu na terapiju. Ozbiljno. Higijena mozga prvo, pa sve ostalo. Ok šalu na stranu sada... Nemamo mi dovoljno vremena i dana za kucanje o tome koliko je na Balkanu to još uvek tabu i koliko nije dostupno širokim masama, ali ok. Ja sam jedna od onih koja je priuštila sebi ne odlazak u teretanu nego kod terapeuta. I ne možeš da zamisliš koliko stvari se od tad promenilo", ističe Aleksandra, koja je naučila da voli i prihvata svoje telo, ali i "sarađuje" s njim. Sad je, kaže,"živa, čak relativno i zdrava, nasmejana, i voli ljude, a voli i svoju pozadinu.""Imam višak kilograma zbog nemale liste stvari s kojima se mlatim - štitna žlezda, insulinska rezistencija, bulimija, depresija - i što više mrzim svoje telo, činim da i meni bude još gore. A mogu i da obrnem priču. Da počnem da sarađujem sa njim; da promenim navike; da ga aktiviram; da ga ne odbacujem i ne povređujem... I da probam da se zabavljam u procesu. A ne da guram prst, gladujem, onesvešćujem se, brojim svaku kaloriju i samokažnjavam se."

"Ti nikada ne znaš koju žena nosi priču iza svoga tela. Kako bi se ti osećala da neko tvoju egzistenciju koristi za ismevanje i konstatovanje da je to najgore moguće stanje u kom žena može biti? Ehej, izgled polako počinje da pada u listi prioriteta. Zar ne? Ne zato što nije bitan (da, bitan je, aman, to je tvoje telo i tvoje biće koje te nosi kroz ovaj život i stvarno treba da se bar malo gotivite) nego zato što se samo lista prioriteta promenila. Koja možda nije ni postojala ili je svakako pretumbana poslednjih mesec dana. Odjednom moraš da balansiraš između gomile promena i situacija u svojoj glavi koje nisu standardne, i treba da hendluješ sav ovaj haos. I potpuno je ok da ti nije ok. Treba da budeš nežna prema sebi jer na svojim plećima nosiš probleme i stvarno treba izneti sve to. I ti to verovatno radiš najbolje što znaš. Pa šta i ako ti pozadina bude veća kad se sve ovo završi? Izaći ćeš iz ovoga možda malo odraslija, zrelija i sa kojim živcem manje, ali izaći ćeš kao borac", poručuje Aleksandra."Samo nežno prema sebi"U sličnom tonu je i poruka Nevene Simić "ovima što se plaše da se ne ugoje u karantinu".

"Okej je da se ugojimo. Nije okej da ne budemo sebi podrška", objašnjava mi Nevena, inače andragoškinja i terapeutkinja, fokusirana na feminističku psihoterapiju.Prema njenim rečima, strah od gojenja u karantinu proizlazi iz "staro-nove navike kritikovanja sebe i odsustva negovanja sebe u momentima krize"."To govori više stvari – da žene, baveći se svojim fizičkim izgledom u pogledu toga kako će drugima izgledati tokom i posle karantina, ali i generalno, izbegavaju da se bave bitnim mentalnim procesima, kao što su procesuiranje skoro pa kolektivne traume u kojoj se nalazimo, gubitka kontrole, neizvesnosti, anksioznosti, straha, opresije, bespomoćnosti, ljutnje, tuge... Takođe, govori mi da, osim što većina žena inače nema emocionalnu podršku iz svog okruženja, ne ume sebe da podrži i smanji očekivanja koja ima prema sebi u situaciji kada je potrebno pružiti sebi ljubav", smatra Nevena.S druge strane, realan je problem "sram koji osećamo prema sebi, nedostatak ljubavi, dozvole da budemo vulnerabilne, nesavršene, samodovoljne, vredne poštovanja i dostojanstva, nemogućnost da prepoznamo i svoje kvalitete i da se fokusiramo na svoje snage i ono što nas čini rezilijentnima". "To su upravo one stvari koje su nam potrebne da se nosimo sa novonastalom situacijom i potrebne su nam u izobilju", kaže Nevena, koja se i sama bavila problemom s gojaznošću."Kada sam na psihoterapiji radila na ovoj temi, mislila sam da je cilj da se smrša. Gojaznost dobrim delom jeste mehanizam odbrane koji je nekada imao smisla i bio tu da nas zaštiti od onoga što smo doživljavale kao opasnost, ali sada, kao odrasli, imamo kapacitet da se nosimo sa svim onim što nam se dešava na načine koji nisu samosabotirajući. Zapravo, shvatila sam da je cilj psihoterapije prihvatanje sebe i davanje dozvole da budemo dovoljne, autentične i da odluke koje donosimo o svom telu, kao što je pitanje da li hoćemo da smršamo ili ne, treba da donesemo zbog sebe i za sebe, a ne zato što podsvesno i na emocionalnom nivou osećamo da bi nas drugi više voleli ako bismo bile mršavije. Mi smo okej, i "voljive" smo bez obzira na to da li smo gojazne ili ne", zaključuje Nevena.***