"Prvi put sam za celulit čula pre nekih 30 godina, i to kroz medije. Kad sam bila mlada, niko o tome nije ni pričao, ni razmišljao, do te mere da sad ne mogu ni da se setim da li je neka žena imala ili ne taj famozni celulit na plaži. Nije nas bilo briga, a veruj mi da nam nije falilo ni društva, ni udvarača, ni prosaca", priča Slovenka Pavković (72), dok uredno izmanikiranom rukom lagano prinosi cigaretu ustima.

Vremešna beogradska dama mladost je proživela u jednom potpuno drugačijem vremenu, davno pre pojave interneta i ogromnog rasta uticaja masovnih medija, u doba boema i nekih drugih ideala lepote u odnosu na one koje su današnjim devojkama nametnuli mediji, fotošop, Instagram, Facetune i ostale alatke za virtuelno ulepšavanje. U godinama kada je jurnjava za dobrim provodom bila mnogo važnija od jurnjave za idealnom fotkom, a kada su jedini lajkovi bili oni koje dobijete uživo, uz piće u kafani, bilo je gotovo nezamislivo čuti dve mlade devojke kako pričaju o stvarima kao što su celulit ili strije.

Ideal ženske lepote je kroz istoriju doživeo veliki broj promena. Od čuvene Vilendorfske Venere, ženske statue preuveličanih grudi, stomaka i kukova iz paleolitske ere, preko naglašene šminke, perika i nakita koji su bili nezaobilazni simboli lepote u starom Egiptu, pa sve do renesansnih lepotica zanosnih oblina, koje su često depilirale čelo i čupale trepavice jer je to bilo moderno, jasno je da se ideja „savršene žene“ stalno menja, ali ono što uvek ostaje isto su – očekivanja. Bilo da govorimo o Viktorijanskoj eri, kada je ideal lepote bila bleda, krhka i nežna žena, koja se svakodnevno šminkala preparatima punim olova, amonijaka i žive, iako se već tada znalo da ovi sastojci mogu da budu otrovni, ili pričamo o pedesetim godinama prošlog veka, kada je imperativ bila figura peščanog sata po ugledu na Merilin Monro, trendovi su uvek postojali, a od žena se očekivalo da ih isprate. Nekad, kao što je bio slučaj sa korsetima u 16. veku, čak i po cenu zdravlja.

#related-news_0

Pojava body positivity pokreta krajem šezdesetih godina, i njegova kulminacija u prethodne dve decenije, doveli su do toga da živimo u vremenu u kojem se nominalno slave svi oblici ženske lepote: devojčice danas mogu da se igraju Barbie lutkama različitih veličina i boja kože, Ešli Grejam je 2017. postala prva plus-sajz manekenka na naslovnoj strani „Voga“, urednici ženskih magazina su zabranili reči kao što su „dijeta“ i „bikini telo“, i umesto toga se koriste izrazi poput „zdrava ishrana“ i „čišćenje organizma“, a hešteg #bodypositive trenutno obuhvata gotovo 12 miliona postova na Instagramu. Međutim, umesto da devojke u svojoj koži danas budu opuštenije nego ikad pre, dešava se upravo suprotno: istraživanja jedna za drugim potvrđuju da mlade devojke i žene širom sveta imaju ozbiljan problem sa samopouzdanjem. Devojčice već od sedme godine počinju da se stide svog izgleda, a čak 49 odsto devojčica i devojaka starosti između sedam i 21 godine kažu da nisu zadovoljne svojim telom, pokazalo je istraživanje britanske Girl Guides asocijacije iz 2016. Manjak samopouzdanja dalje dovodi do toga da izbegavaju viđanje sa porodicom ili prijateljima i druge aktivnosti, a odlazak na plažu je među najstrašnijim pojavama. Naime, anketa koju je sprovela jedna američka fitnes franšiza na 1.000 ispitanika pokazala je da bi trećina ljudi lakše podnela odlazak kod stomatologa nego posetu plaži. Tačno pola veka pre ove studije, 1966. godine, naša sagovornica je bila vesela 19-godišnjakinja koja nikad nije ni čula za izraz body positivity, ali ga je i te kako živela.

„Ja sam odrastala uz mnogo manje pritiska, televizija nije postojala, a i kad se pojavila, služila je da gledam vesti i da brišem prašinu sa ekrana. Magazini jesu pisali o slavnim ženama, ali nije bilo tog fotošopa, a ideali su nam bile prirodne lepotice kao što je bila Nikica Marinović. Ne treba ni da naglašavam da nismo imali  ni internet ni te društvene mreže koje sada imate. Naravno da su postojala očekivanja, naravno da sam i ja držala dijete i htela da budem što lepša, ali niko nije bio opsednut time. Na primer, ne sećam se da smo moje prijateljice i ja kukale jedne drugima o fizičkim manama ili da smo ikada razmišljale o tome kako ćemo da izgledamo na plaži“, priseća se Slovenka. Osmehuje se i otkriva da joj fale četiri zuba – dvojke i četvorke – ali to nije posledica godina ili vađenja, objašnjava. Takva je rođena, ti zubi jednostavno nikad nisu iznikli, ali to je kroz život nije sprečavalo da svakome udeli najširi osmeh, što pokazuju i slike iz njene mladosti – vesela, opuštena, večno orkužena velikim društvom i potpuno zaljubljena u život.

„Nikad mi zubi nisu predstavljali problem, jer ih nikad niko u društvu nije komentarisao. Isto važi i za kilažu, taj celulit i sve ostalo što se izgleda tiče. Imali smo, bre, pametnije teme. Nas je zanimalo gde ćemo da izađemo, koga ćemo da upoznamo, gde ćemo da otputujemo, a ne da li je neko debeo ili mršav ili kakav nos ima. Moje okruženje je bilo takvo da sam se družila i sa čuvenom beogradskom prostitutkom Tofijom, i sa uglednim damama, piscima i lekarima, i svugde je bilo isto – harizma na prvom mestu, pa onda sve ostalo. Meni je uvek bilo važno da sam čista, istuširana, da su mi čisti zubi, oprana kosa, uredno sređeni nokti, da mi je odeća ispeglana i čista, da se vidi da sam negovana, naravno. Ali niko nije očekivao da budem savršena. Ja čak nisam ni puder koristila“, nastavlja naša sagovornica, koja je ceo radni vek provela u firmi za veleprodaju opreme za elektroenergetiku, okružena gotovo u potpunosti muškim saradnicima.

Isti je odnos, kaže, imala gde god da se nađe: i među muškim kolegama, i na popodnevnoj kafi u čuvenoj Gradskoj kafani, i sa društvom u Mažestiku, a i na plaži na Braču.

„Samo se, naravno, znalo – u toku dana sam nosila malu potpeticu, a za večernji izlazak bih birala malo veću, ali ne preko sedam centrimetara“, dodaje.

Jedan od glavnih faktora koji su doveli do nerealnih očekivanja nametnutih današnjim devojkama je ekspanzija društvenih mreža, koje su prepune digitalno doteranih fotografija. Uticaj Instagrama na samopouzdanje i odnos prema sopstvenom izgledu dosta dobro ilustruje istraživanje iz 2018, sprovedeno na „Jork“ univerzitetu u Torontu. Učesnice su podeljene u dve grupe: prvoj je bilo dozvljeno da naprave koliko god žele selfija, da odaberu onaj koji im se najviše sviđa, da ga digitalno obrade kako god žele i da ga objave na Instagramu ili Fejsbuku. Drugoj grupi je, pak, dozvoljeno da naprave samo jedan selfi i da ga objave bez ikakve dodatne obrade slike. Razgovor sa učesnicama nakon objavljivanja slika je pokazao da su se devojke iz obe grupe osećale manje atraktivno i manje samouvereno nakon eksperimenta – zato što su se, objašnjava Dženifer Mils, profesorka koja je bila zadužena za ispitivanje, i jedne i druge fokusirale samo na ono loše na sopstvenim slikama. Ovakav rolerkoster emocija, sa kojima se devojke često suočavaju, vremenom dovodi do dugoročnih problema sa samopouzdanjem. Svega toga jednostavno nije bilo u doba pre mobilnih telefona, priseća se Snežana Krstić (65), penzionisana stomatološkinja iz Beograda.

„Ma kakvi, pa mi da smo se slikali toliko koliko se danas devojke slikaju, verovatno bismo bile mnogo opsednutije izgledom. Kad sam ja bila mlada, fotografisanje je bilo dosta ređe, a i podrazumevalo je da vidiš svoju sliku tek nakon što odneseš film da se razvije, pa ako si ispao ružno, to ti je što ti je, nasmeješ se i nastaviš dalje. Moje slike sa plaže su možda smešne današnjim generacijama, ali ja nisam pozirala – nisam ni znala kako se pozira –  i stvarno nisam razmišljale o tome da li će da mi se savije stomak, ispadne butina…Niko tako nije razmišljao. Valjda te ljudi znaju uživo, kakve veze ima kakav si na slici“, kaže Snežana.

Pored medija i društvenih mreža, najveći uticaj na to kako će devojčice i devojke doživljavati svoje telo imaju roditelji, a posebno majke. Devojčice uzrasta od pet do osam godina koje odrastaju uz majke nezadovoljne svojim telom, imaju daleko više izgleda da i same odrastu u žene koje ne vole svoje telo, pokazuje zbirni izveštaj svih studija o odnosu dece i tinejdžera prema svom telu Common Sense Media iz 2015. Tako su, na primer, letovanja koja je naša sagovornica u detinjstvu provela sa majkom Ljubicom Petrović u Rijeci i Budvi u drugoj polovini pedesetih godina ostavila jak uticaj na nju, priznaje, iako je tada bila samo dete. Odrastanje uz snažnu majku, koja je pre 60 godina zagovarala feminizam, ne na radost mnogih, i posmatranje njenog prirodnog ponašanja ostavili su neizbrisiv trag.

„Od majke sam naučila da zaista volim svoje telo –  tako što ću ga negovati, voditi računa o zdravoj ishrani, redovno koristiti kreme, umivati se pred spavanje…. Kad volite neki cvet, onda ga redovno zalivate i negujete, umesto što stalno gledate da mu nađete manu. E, pa, tako i sa telom. I te kako smo i mama i ja i sve moje vršnjakinje vodile računa o izgledu, ali to nije polazilo od nezadovoljstva, nego baš nasuprot, od zadovoljstva samim sobom. Isto tako, ja sam imala priliku da zaista odrastem pre nego što sam krenule da uopšte razmišljam o telu na taj način – primera radi, ne sećam se da sam uopšte razmišljala o brijaču i maljama do nekih starijih tinejdžerskih dana, dok danas devojčice u osnovnoj školi počinju da se briju bez ikakvog razloga“, zaključuje Krstić.

Crno-bele fotografije iz mladosti naših mama i baka slave lepotu normalnog, prirodnog ženskog tela, često sa svim onim „manama“ koje bismo danas rado sakrili raznim filterima: vidi se stomačić, nakupljena koža na rukama, širi kukovi, malo pogrbljena leđa… Drugim rečima, vidi se sve ono normalno što nas čini ljudima. Ali vidi se i osmeh. Vide se opuštenost i samopouzdanje. Međutim, daleko od toga da su ove žene živele u potpunosti lišene svakog pritiska – naprotiv, neke od njih su još u detinjstvu počele da razmišljaju o očekivanjima okoline, uglavnom pod uticajem medija. Kako kaže Evelin Pavlović (60), preduzetnica iz Beograda koja je mladost provela u Nemačkoj, gde je i rođena, početkom sedamdesetih su već postojale razne reklame koje su ciljano pravljenje za mlađe devojke.

„Sećam se da sam sa 13, 14 godina počela da trošim džeparac na kreme protiv celulita, pa čak i protiv bora, jer sam gledala neke reklame. Ali to sam sve radila krišom, nisam čak ni sa drugaricama pričala o tome. Prvi put sam dijetu držala jako rano, sa 12 ili 13 godina, i u tom nekom periodu smo sve mi, devojčice, imale maltene celu kalorijsku tabelu memorisanu u glavi i sabirale smo šta ima koliko kalorija. To je sve trajalo nekoliko godina, već oko 17. godine sam razvila dovoljno samopouzdanja da ne razmišljam tako. Naravno, to ne znači da nisam više vodila računa o sebi, ali je velika razlika između tog pritiska koji smo imali tada – da budeš zdrava, lepa, negovana, zgodna – i ovoga danas, kada se očekuje neko nerealno savršenstvo“, kaže Evelin.

Kraj sedamdesetih i početak osamdesetih doveli su disko idole na scenu, ABBA je popularizovala glamorazan disco-freak look, a tu je bio i post-hipi momenat, sa opuštenijim izgledom, pocepanim farmerkama, širokim majicama i razbarušenom kosom, priseća se naša sagovornica.

„Meni je bilo normalno da svako fura svoj stil. Postojali su trendovi, ali je i bilo potpuno okej da budeš drugačiji. Znam da to zvuči kao kliše, ali je istinit. Najvažnije mi je bilo da se lepo provedem i da vidim svet, a ne da svet vidi mene.  Mi smo prosto upijali sve novo, bili smo želji provoda, znanja i druženja, nismo bili opterećeni samima sobom, a ni drugim ljudima. I zato smo stvarno uživali“, zaključuje Evelin.

Postoji više razloga zašto devojke tih generacija bile opuštenije u svojoj koži, smatra Spomenka Radulović (67), pedikirka iz Beograda – jedan od njih je činjenica da su konstantno bile u akciji.

„Pa ja sam po ceo dan negde zujala! Tada su bili popularni izleti, pa sam redovno išla u prirodu, gde smo igrali neke razne igre, pa onda na brzaka odem da se istuširam i spremim, i pravac u grad…  Za izalazak se spremim za 20 minuta, a za odlazak na more je bilo dovoljno da uzmem brijač, papuče, kupaći kostim i pali! Onda odem na plažu, pa i tamo neka akcija, pa zezanje, smeh, niko tu nije pozirao ili imao komplekse. Daleko bilo da neko ide sa šminkom na plažu, pa to bi bilo presmešno“, priča ona kroz smeh.

Kako kaže, sedamsedetih godina još nisu bili popularni noćni klubovi u Beogradu, ali su postojale kafane u koje su uveče izlazili i poštovala se moda tog vremena: mini suknje, hipi stil i težnja ka mršavijem telu.

Ali ne po cenu zdravlja, naglašava. I nikako po cenu dobrog provoda.