"Bila sam srećna što sam pronašla ljude koji su nesrećni kao ja“: Sedamnaest godina od tragične smrti Sonje Savić

Rođena 1961. godine, Sonja je vrlo rano osvestila svoj poziv. Na velikom platnu debitovala je 1977. u „Leptirovom oblaku“, a već nekoliko godina kasnije postala je simbol nove glumačke senzibilnosti. Diplomirala je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1982. u klasi Minje Dedića, rame uz rame sa generacijom koja će obeležiti jugoslovensku i srpsku kinematografiju – Svetislavom Goncićem, Branimirom Brstinom, Žarkom Lauševićem, Zoranom Cvijanovićem i drugima. Od početka, Sonja je odbijala da igra „kao sav normalan svet“: više ju je zanimalo da razgradi frazu i stege, da uznemiri ustajalost i da iznova izmisli scenu.

Osamdesetih je postala lice epohe. U „Uni“, „Šećernoj vodici“, „Čavki“, „Živeti kao sav normalan svet“, „Davitelju protiv davitelja“ i „Balkanskom špijunu“ donosila je drugačiji, nervni, modernistički ton. Za naslovnu rolu u „Šećernoj vodici“ osvojila je Zlatnu arenu u Puli, a film „Život je lep“ doneo joj je priznanje i u Veneciji. Nije volela da o sebi govori kao o zvezdi – iako su je tako tretirali – ali je cenila veličinu onih koje je odabrala za svoje uzore. U jednom ranom razgovoru navela je Snežanu Lukić, Božidarku Frajt i Milenu Dravić kao tri žene koje su je oblikovale: „graciozne, slobodne, pametne, fotogenične, duhovite“. Istovremeno, izvan domaće scene gledala je ka Bili Holidej, Marlen Ditrih, Žanom Moro i Merilin Monro - ne kao idolima, već kao orijentirima nedostižnosti koji bude strast.

Bila je figura koja je inspirisala i druge umetnike. Srđan Gojković Gile ispričaće da je „Debela devojka“ Električnog orgazma nastala dok su se kratko viđali, u trenutku Sonjine vrtoglave slave posle „Šećerne vodice“ – pesma kao cinični odgovor na njen ponavljani strah da „mnogo jede“. U popularnoj kulturi osamdesetih Sonja se pojavljivala i mimo filmskih setova: igrala je „devojku iz grada“ u spotu Miroslava Ilića iz 1987, a bila je i bliska sa Milanom Mladenovićem i ekipom iz EKV-a – gradski „buntovnici“ koji su govorili njenim jezikom melanholije i otpora. „Nisam bila srećna što se družim s njima. Bila sam srećna što sam pronašla ljude koji su nesrećni kao ja“, priznaće.

Devedesete su donele rat, raspad i emigracije. Sonja je jedan period provela u Sloveniji, gde je – tretirana kao velika zvezda – više režirala nego što je glumila. Nastali su njeni avangardni i multimedijalni projekti „Prvi srpski tehno vodvilj“, „Plej“, „Šarlo te gleda“, „Supernaut – Beograd andergraund“. Sa distance će reći: „Da nije bilo Slovenije, ne bih preživela devedesete.“ Ipak, snimala je ređe – bol je bila uporna senka. U 29. godini doživela je tragediju smrti velike ljubavi, džez muzičara Vlajka Lalića; u intervjuima je govorila da se od tog trenutka „smatra udovicom“. Taj lom objasniće i povremeno povlačenje iz glume, i osećaj usamljenosti koji je znala da pretvori u ulogu, ali ne i da ga izbriše iz privatnosti.

Uprkos pauzama, njen povratak na veliko platno bio je snažan. U 2001. godini igra u „Hlebu i mleku“ Janeza Burgera, laureatu Zlatnog lava u Veneciji; potom u „Jug–jugoistok“, filmu koji na FEST-u dobija nagradu „Nebojša Đukelić“. Poslednja uloga na filmu biće „Zabranjena ljubav“, a televizijska publika zapamtiće je i po seriji „Vratiće se rode“. Pre samog kraja, govorila je o svom glumačkom etosu: „Ono čime mogu da se ponesem... to je što sam uspela da izbrišem granicu između života i poziva. Trudim se da moja reč dovoljno dugo putuje da zadrži pažnju publike; i posle toliko godina, ja i dalje brinem šta publika misli.“

Sonja je umela da bude britka, bespoštedna i prema sebi i prema kontekstu u kojem je živela. U razgovorima sredinom dvehiljaditih kritički secira Beograd, tranziciju i kulturnu scenu, uz prepoznatljivu mešavinu humora i gorčine. Nisu je zanimale udobne uloge, ni kompromisi u produkciji; pre bi izabrala da ne učestvuje, nego da pristane na "trošenje glume". Ta beskompromisnost, koja ju je činila legendom, istovremeno ju je udaljavala od „pravila igre“ – i nije se trudila da to maskira. U jednom od poslednjih velikih intervjua izgovoriće rečenicu koja je za neke bila skandalozna, a za druge oslobađajuća slika vremena: „Danas je nacizam u modi, moraš da si nasmejan, zdrav, obučen, dok ja jedem parče hleba razdeljeno na četiri dela.“ Nije to bila poza; bila je to svedočanstvo o umetnici koja uporno odbija da se uklopi u dekor.

Njena privatnost ostajala je često mistifikovana, ali pojedini tragovi iz detinjstva i mladosti bacaju drugačije svetlo. Pevačica Bebi Dol, Sonjina školska drugarica, seća je se kao visoke devojčice, uredno odevene, sa pletenicama i crvenim mašnama – disciplinovane, poslušne, uvek uz majku Mikainu koja je imala ambiciju i brinula o svakom detalju. „Već tada mi je delovala kao simbol discipline, ali i žrtve“, kaže Bebi. Možda je baš ta rani „naučeni red“ kasnije izbio kao snažna potreba da se granice razvale.

U biografskim fusnotama postoji i zanimljiva epizoda iz kultnog serijala „Žikina dinastija“. Kao tek pristigla zvezda, Sonja je bila razmatrana za glavnu ulogu Marije, ali ju je odbila zbog drugih projekata; pred kameru je umesto nje stala trinaestogodišnja Rialda Kadrić, dok se Sonja kratko pojavljuje kao Bobina školska drugarica. To „ne“ jednom masovnom fenomenu još je jedan dokaz kako je birala putanju – nikada linijom manjeg otpora.

Njen odnos sa publikom i kolegama nikada nije bio ciničan. Govorila je da „i dalje brine šta publika misli“, a onima koje je volela posvećivala se sa neobičnom toplinom. Ipak, bila je i često povređivana – i ne samo zbog ličnog gubitka. U Srbiji, kazivala je, nije imala „afiniteta grada“, iako je u Sloveniji bila slavljena i podržana. Zbog toga je, možda, o Beogradu znala da govori oštrije nego većina – jer je očekivala više od njega.

Smrt je zatekla u 47. godini. Zvanični izveštaj posle obdukcije naveo je preveliku dozu nedozvoljenih supstanci. O pojedinostima tih poslednjih sati ispisano je mnogo rečenica koje su često više otkrivale o senzacionalizmu medija nego o Sonji. Ono što ostaje važnije od okolnosti jest – delo. U Donjoj Gorevnici, rodnom kraju, sahranjena je tiho. Posebno je bolelo što su mediji zabeležili izostanak kolega na sahrani, ali je vreme pokazalo da generacije koje dolaze Sonju čitaju iznova i iznova.

Sećanje na nju danas čuva i institucionalna kultura: Umetnička galerija „Nadežda Petrović“ od 2017. organizuje „Sonjin septembar“ – program koji kombinuje izložbe, projekcije i rezidencije za dobitnike Nagrade „Sonja Savić“. Režiser Andraš Urban nazvao ju je „heroinom, nepokolebljivom i vernom osnovnim umetničkim principima“ – ženom koja „svakom rečenicom izaziva bol i šamar“ i čiji „natprosečan talenat“ i dalje obavezuje. Takve reči svedoče o živom nasleđu: o tome da Sonja nije samo poglavlje u istoriji filma, nego i skup pitanja koja tek treba da postavimo.

Iza zavese komemoracija skriva se i jedna tužna priča: legat Sonje Savić u Donjoj Gorevnici, sa celokupnom umetničkom zaostavštinom – fotografijama, audio i video zapisima, snimcima predstava, ličnim predmetima, materijalima iz alternativnog pozorišta – već godinama je u sudskom vakuumu. Njena majka Mikaina, koja je 2011. potpisala protokol da imovinu posle smrti ostavi Gradu Čačku, preminula je 2018; grad je potom poverio brigu o zaostavštini galeriji „Nadežda Petrović“. Deo kuće još je 2015. pretvoren u spomen-sobu, otvorenu uz najavu. Zatim je usledilo osporavanje testamenta od strane dela rodbine i objekat je zaključan. „Tamo je pod ključem ostala celokupna Sonjina zaostavština“, kažu iz galerije, dok komšije godinama održavaju dvorište iz poštovanja. Paradoks je okrutan: umetnica koja je toliko radila da bi svoje radove izvela u javnost, danas je – makar delom – zatočena administrativnim sporovima. Ipak, programi „Sonjinog septembra“, studije i interesovanje mlađih autorki i teoretičarki, šire i međunarodno, svedoče da delo pronalazi put.

Sećanje čuvaju i sitne, gotovo nevidljive epizode: kratko pojavljivanje u „Ludim godinama“ umesto uloge koju je mogla da preuzme, letnji meseci kada je s Giletom pila kafu i u hodu se rađala pesma, noći u Sloveniji kada je hitao „tehno vodvilj“, prijateljstva koja su se završavala na usputnim beogradskim raskrsnicama, i tuga koju je retko ko umeo da pročita do kraja. Čak i kada je govorila o svojoj samoći, nalazila je način da je pretvori u rečenicu koja ostaje: „Izgleda da je samoća cena moje slobode.“