Stidljivi dečak postao je rokenrol zvezda, a onda sve poroke ostavio zbog lepe manekenke: Životna priča legendarnog Dejvida Bouvija

Kako gotovo niko izvan najužeg kruga nije znao da on boluje od raka jetre, malo ko je u tom trenutku razumeo da se radi o pažljivo osmišljenom oproštaju – od publike, prijatelja, porodice i samog života.

"Uvek je radio ono šta je želeo. A uvek je želeo da sve uradi na svoj i najbolji način. Njegova smrt nije bila drugačija od njegovog života – bila je umetničko delo. ‘Blackstar’ je napravio za nas kao oproštajni poklon. Godinu dana sam znao šta će se desiti, ali ipak nisam bio spreman za to. Bio je neverovatan čovek, pun ljubavi i života. Sada je prikladno da zaplačemo", rekao je tada njegov producent.

Detinjstvo i početak karijere

Rođen je 1947. godine u Brikstonu, radničkom delu južnog Londona, kao Dejvid Robert Džons. Bio je stidljivo i povučeno dete. Njegovi roditelji, Hejvud Džons i Margaret Barns, upoznali su se nakon što su oboje iza sebe imali teške brakove. U novu zajednicu ušli su sa decom iz prethodnih veza, ona sa sinom Terijem, on sa ćerkom Anet, i venčali se u proleće iste godine, što je u tadašnjem društvu izazivalo osude i ogovaranja. Ipak, više od toga, Dejvidu su život obeležili strog otac i emocionalno odsutna majka, preopterećena obavezama, zbog čega je kasnije često govorio da je odrastao nesiguran, bojažljiv i beskrajno usamljen.

U njegov život prekretnicu je donela tehnologija – najpre televizor kupljen povodom krunisanja kraljice Elizabete II, a zatim i gramofon. Muzika je postala njegovo utočište. Slušao je „The Platters“ i Fetsa Domina, ali trenutak koji je sve promenio bio je prvi susret sa pesmom „Tutti Frutti“ Litl Ričarda.

"Mislio sam da slušam samog Boga", priznao je Bouvi kasnije.

Porodične prilike dodatno su se zakomplikovale kada je njegovom polubratu Teriju dijagnostikovana šizofrenija, zbog čega su roditelji gotovo svu pažnju usmerili ka njemu. Dejvid je upisao tehničku školu, gde je upoznao Džordža Andervuda. Njihovo prijateljstvo preživelo je čak i brutalnu tuču zbog devojke 1962. godine, nakon koje je Bouvi prošao kroz više operacija oka. Posledica tog incidenta bila je trajno proširena zenica levog oka, što je stvorilo iluziju različitih boja očiju – jedan od njegovih zaštitnih znakova. Uprkos svemu, njih dvojica su ostali bliski prijatelji i muzički saradnici.

Rani bendovi nisu doneli uspeh, ali Bouvi nije odustajao. Kako bi izbegao da ga mešaju sa Dejvijem Džonsom iz grupe „The Monkees“, promenio je umetničko ime u Dejvid Bouvi. Pod tim imenom, 1967. godine je objavio debitantski album, koji nije naišao na veći odjek. Da bi opstao, nastupao je u klubovima i kabareima, istovremeno učeći ples i pantomimu. Upravo tada počinje da gradi prepoznatljiv, ekscentričan izgled – neobična garderoba, šminka i teatralnost postaju sastavni deo njegovog izraza.

Pravi proboj dolazi krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih. Album „Space Oddity“ iz 1969. i „The Man Who Sold the World“ iz 1970, čiji je omot izazvao pažnju jer je Bouvi pozirao u haljini, najavili su umetnika koji briše granice roda, identiteta i konvencija. Svetsku slavu učvrstio je albumom „The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars“, kojim je svetu predstavio Zigija Stardasta, jednog od svojih najpoznatijih alter-ega. Nakon Zigija, usledili su Aladin Sejn i Thin White Duke, svaki kao novo umetničko poglavlje.

Privatni život

Bouvi je bio u braku sa Endži, s kojom je 1971. dobio sina Dankana. Njihov zajednički život bio je daleko od tradicionalnog – obeležavali su ga alkohol, droge i seksualna sloboda. Njegove izjave o sopstvenoj seksualnosti tokom godina bile su kontradiktorne, zbog čega je javnost različito tumačila njegov identitet.

Takav dekadentan način života ostavio je posledice. Zavisnosti su se produbljivale, a brak se raspadao, što je kulminiralo Endžinim psihičkim slomom i pokušajem samoubistva. Razveli su se 1980. godine. Bouvi se potom okrenuo pozorištu i filmu – 1981. glumio je u predstavi „Čovek-slon“, a 1983. objavio komercijalno najuspešniji album „Let’s Dance“.

Iako je tokom osamdesetih nastavio sa poročnim životom, sve se promenilo 14. oktobra 1990. godine, kada je upoznao somalijsku manekenku Iman Mohamed Abdulmahid. Zbog nje se odrekao većine poroka. Iman je kasnije rekla:

"Nisam bila spremna na vezu. Ali, zaljubila sam se u Dejvida Džonsa, ne u Dejvida Bouvija. Bouvi je samo medijska ličnost. Pevač. Zabavljač. Dejvid Džons je čovek kog sam upoznala".

Venčali su se 1992. godine, a 2000. dobili ćerku Aleksandriju Zaru Džons. Njihov brak bio je daleko od očiju javnosti, jer su oboje insistirali na jasnoj granici između privatnog i javnog života.

Do samog kraja, privatnost je bila sačuvana. Nakon njegove smrti, Iman se oprostila porukama: „Borba je stvarna, kao i Bog“, „Ponekad niste svesni istinske vrednosti trenutka dok ne postane sećanje…“ i „Voleću te do smrti i videću te na nebu“.

Po njegovoj želji, nije bilo javnog ispraćaja. Kremiran je 14. januara 2016. godine, bez prisustva javnosti. Po njegovoj želji, pepeo je prosut na Baliju, u Indoneziji.

Gluma, moda i počasti

Bouvi je, paralelno sa muzičkom, gradio i filmsku karijeru. Prvu veliku ulogu ostvario je u filmu „Čovek koji je pao na Zemlju“ 1976. godine. Najintenzivniji filmski period imao je 1983, pojavivši se u „Gladi“ i „Srećan Božić, gospodine Lorense“. Kasnije je glumio Pontija Pilata, Endija Vorhola, a u filmu "Prestiž", udahnuo je dušu i Nikoli Tesli.

Razumeo je moć vizuelnog identiteta u muzici i bio jedan od pionira muzičkih spotova, mnogo pre pojave MTV-ja. Kada je MTV nastao, Bouvi je javno ukazao na problem nedovoljne zastupljenosti crnih izvođača.

Njegov uticaj na modu bio je ogroman. Saradnja sa Kansajijem Jamamotom oblikovala je njegove najslavnije vizuelne faze, a inspiraciju u njegovom radu pronalazili su dizajneri poput Žan-Pola Gotjea, Rikarda Tišija, Kristofa Dekarnina i Mijuče Prade. Njegov stil uticao je i na brojne muzičare, među kojima je i Lejdi Gaga.

U poslednjim mesecima života, pored albuma „Blackstar“, radio je i na ambicioznom projektu – mjuziklu „Spectator“, inspirisanom Londonom 18. veka, kriminalnim bandama i likom Džeka Šeparda. Taj projekat otkriven je tek nakon njegove smrti, kada su beleške pronađene u njegovoj radnoj sobi i kasnije donirane muzeju V&A.

"Od samog početka, stvarno sam želeo da pišem za pozorište. Pretpostavljam da sam mogao jednostavno pisati za pozorište u svojoj dnevnoj sobi, ali mislim da je namera uvek bila imati prilično veliku publiku", rekao je Bouvi još 2002. godine.

Njegovo nasleđe nastavlja da živi. Grad Pariz mu je odao počast imenovanjem jedne ulice po njemu, na dan kada bi napunio 77 godina, uz koncert i izložbu koji su podsetili na njegov prvi nastup u tom gradu 1965. godine.