Pola estrade mu se klanja, a život mu je pun bola: Naš pevač izgubio je brata, a čak i iza njegovog nadimka stoji tužna priča

Pevač Dejan Nedić Tejovac sinoć je u prepunom restoranu Topčiderac na gala promociji predstavio svoj prvi album simboličnog naziva Moja Srbija, iza koga je stala producentska kuća AS Studioton virtouza Aleksandra Sofronijevića.

Da mladi pevač nije samo natraženiji kada su proslave u zemlji u pitanju, već da jednaki ugled uživa i među svojim kolegama svih generacije svedoči i odziv pevača koji su se na promociji pojavili u dosad nezapamćenom broju. Među onima koji su mladom umetniku poželeli sreću između ostalih bili su Lepa Lukić, Čeda Marković, Milanče Radosavljević, Radiša Urošević, Neša Manojlović, Dinča, Vera Matović, Jelena Broćić, Aca Ilić i Bilja Jeftić, Zorana Mićanović, Jovan Perišić, Miša Mijatović, Vlada Panović, Bojana Barjaktarević i mnogi drugi.

Dejana zovu naslednikom Šabana i Kvake, a iza sebe ima gotovo filmsku životnu priču. Gostujući u emisiji "Ispovest", Tejovac je detaljno opisao kroz šta je sve prošao.

Njegov rođeni brat Goran Nedić je nakon duže borbe sa karcinomom limfnih žlezda preminuo 1991. godine.

"Imao je rak linfnih žlezda. Nije to za priču, ali mogu da spomenem, jedan komšija ga je pregazio traktorom. Na selu se pravi silaža za goveda i sva deca se penju na te mašine, dosta je bilo dece. Moj brat se popeo na traktor kada nije trebalo, deda je krenuo, on je pao nazad i pregazio ga je traktor preko stomaka."

"Tada medicina nije bila toliko napredna. Lečili su ga tri i po godine u Beogradu na Institutu za majku i dece ali nisu uspeli da ga spasu. To je jako bolna tema i u mojoj porodici se i ne pominje. Prijatelji mojih roditelja su vršili pritisak na njih da moj najstariji brat ne ostane sam, pa da dobiju još jedno dete i posle dve godine od smrti brata Gorana sam se rodio ja i Bog mi je dao dar da pevam", ispričao je Dejan tom prilikom.

Govoreći o svom odrastanju, pevač je otkrio i da se njegov otac borio sa teškom bolešću.

„Otac mi se razboleo kada sam bio četvrti razred, išao je na dijalizu, pa je dosta tereta spalo na mene. Nismo bili gladni i žedni, ali nismo imali ono što današnja deca imaju. Naučio sam da poštujem mnoge stvari i naučio sam da neke stvari idu u krug – ‘nemoj, pa se ne boj’. Vaspitali su me da budem pošten i da živim od svog rada, i kada se osvrnem na svoje detinjstvo, nije bilo lako, ali se ponosim.“

Čak je i iza njegovog nadimka tužna priča.

„Kao srednjoškolac sam počeo da pevam sa bendom mog brata, oni su bili lokalni bend koji je radio u krugu Čačak, Kraljevo, Požega, Kosjerić, Gornji Milanovac, to su naši krajevi. Imali su starijeg pevača, ali sam i ja dobio priliku da pevam i sve ono što ja znam on prepusti meni. Tada sam bio druga godina srednje škole i stanovao sam kod jedne porodice Belić. Imao sam problem sa stanovima, teško je kada si podstanar, pa sam preko preporuke počeo da živim kod tih ljudi. Oni su imali sina koji je bio 1988. godište, stariji je od mene pet godina ali smo se družili, bio je pozitivac. Zavoleo sam ga mnogo, i njega i njegovu porodicu. Kada sam počinjao da pevam, vežbao sam što više pesama da naučim, možda sam nekada bio i dosadan.“

„Tada si imao Tozovca, Kosmajca, Smederevca i raznih nadimaka, on je mene prozvao Tejo, ali to je kratko trajalo i jedan dan mi kaže ‘ti ćeš da budeš Tejovac’, a meni to bilo ružno, dolazi tu moj prijatelj Dukanac, on je to čuo i mene počnu da me zovu tako. Doživeo sam sa tim dečkom mnogo lepih trenutaka, ali desila se tragedija, jedan komšija sa kraja ulice je opalio metak iz pištolja i pogodio tog mog druga. Ne daj Bože nikome, to je strašno bilo, tada kada se to desilo, on je imao samo 22 godine. Njegova sestra Ana je stanovala u Beogradu, a jedan Neša i ja smo stanovali u toj kući, možda bi neko otišao iz te kuće nakon toga da ne bi gledao teške scene, ali sam ostao tu kao prijatelj. To je mene kasnije stiglo, prošlo je mesec, dva, tri, mnogima nisam ni pričao, imao sam teške probleme sam sa sobom, nisam mogao ni da se nasmejem, a u porodici se već desila tragedija.“

„Video sam ga par sati pre nego što se to desilo, tog mog druga Gorana, a naredno jutro sam lepio umrlice po gradu, to je na mene veliki stres ostavilo. Ja sam se u tom momentu zahuktavao sa poslom. Pričali su da se pojavio dečko koji je vredan i lepo peva i u tom momentu je taj moj nadimak Tejovac postao poznat po gradu. Posle te tragedije sam počeo sve više da radim, kao da me je čovek krsti ponovo, tako sam se osećao.“

Dodao je tad da ljudi koji su doživeli velike tragedije mogu da se izraze kroz umetnost, pogotovo kroz muziku.

„Ja sam dosta toga napravio što nije ni snimljeno, ali pravim ono što u tom momentu osetim da mogu i ono što mi dođe. Dosta tih pesama sam napravio baš u tim momentima kada sam tužan i kada mi nešto fali. U životu sam veliki optimista, koliko god da mi se desi da sam pao, ja sam uvek ustao, da li je to privatno ili poslovno – uvek nastavim dalje.“