32
U novoj kolumni Vedrana Rudan pisala je o međuljudskim odnosima nakon dijagnoze bolesti, što je izazvalo lavinu komentara. Na neke je odlučila da reaguje novom objavom.
Vedrana Rudan, istaknuta književnica i kolumnistkinja, uprkos dijagnozi karcinoma, i dalje beskompromisno piše — u svom prepoznatljivom, direktnom i često ironičnom tonu.
Njene kolumne, koje redovno objavljuje na vlastitom blogu, ne prestaju da izazivaju snažne reakcije publike. Najnoviji tekst, u kojem se osvrće na promene u međuljudskim odnosima nakon dijagnoze bolesti, izazvao je posebnu buru komentara i raznih tumačenja. Rudan nije ostala dužna: brzo je uzvratila onima koji su, po njenom mišljenju, pogrešno protumačili njene reči.
„Pisac piše o temi koja ga čačka ali ne znači da piše o sebi. Tekst koji sam napisala jučer je o ljudima koji se bore s rakom napušteni od svih. To nije priča o meni. Čitav život pišem u ‘ich‘ formi i zaista me nervira kako se svaki moj redak doživljava kao prijenos uživo mog života“, poručila je autorka u svojoj sledećoj kolumni naslovljenoj Zašto me ne kužite?
Poznata po svom britkom jeziku i nekonvencionalnoj iskrenosti, Rudan se osvrnula i na čitatelje koji, kako kaže, u njenim tekstovima pogrešno traže sentimentalnost, prenosi Jutarnji list.
„Dragi ili drage moje, meni za ljubav, imajte odmak. Čitam komentare i šizim. Ne žalite me, nisam oblivena suzama što napuštam ovo sranje od svijeta. Ja sam ženska kojoj je pisanje strast, lupa tekst u mobitel u pauzi dok čita ‘Sovin huk‘ Patricije Highsmith“.
A zatim, u svom stilu, dodaje:
„Oko mene je vječna buka, mobitel zvoni ali ja se ne javljam, ni poruke prijatelja me ne zanimaju jer mi se ne dopisuje. Nikad nisam bila luda za gužvom i ljudima. Jesam li ovim tekstom opet usrala? Vjerojatno. Ako hoćete pravu istinu o meni, reći ću vam je. Volim igru, zajebanciju, jebeš otvaranje duše i jebeš istinu. Uživajte drage moje i dragi moji koji mislite da znate tko sam. Ja to ne znam. Ma znam, neki od vas će napisati, dosadna si, prestani srati na istu temu, kad ćeš krepati? Nadam se poslije vas, gospodo. Moji doktori su fantastični“, zaključila je Rudan.
U nastavku pročitajte „spornu“ kolumnu objavljenu na blogu Rudan.info.
Smije li se umirati a da to bude prihvatljivo?
Više sam u bolnici okovana žicama nego na slobodi.
Boce i bočice postale su dio mene. Osjećam se sputanom, nestrpljiva sam, htjela bih opet biti slobodna, zdrava i ljuta na svijet oko sebe onako kako su to moji “prijatelji” kojima je smrt, njihova smrt, nešto o čemu se ne govori.
Zato me ne zovu. Boje se da bih načela prljavu temu koja se ipak tiče samo mene.
Postajem im dosadna jer živim dulje nego su očekivali. One prve suze smo isplakali, ovo što se trenutno među nama dešava je dosadna praznina. Njih ne zanimaju detalji moje bolesti, ne znaju da me život raduje, procvjetao mi je kaktus na balkonu.
Nešto se ipak promijenilo. Izgubila sam interes za “prijatelje” i potrebu da im “pomognem”. Danas znam da nikome nisam “pomogla”, oni su nekome morali istresti svoje “muke”.
Žao mi je što sam potrošila godine misleći da sam bila potrebna i voljena.
Ma ne, nije prekasno osjetiti ljepotu samoće. Nikoga nisam uzgubila.
Baš me briga hoće li njezin muž prestati piti, zašto ona više voli mačku nego mene, zašto ja sebi nisam rekla pa i ti više voliš psa nego nju…
Ostadosmo same smrt i ja.
Najzad sam slobodna i i slika koju vidim je čista.
Gledam u ono žuto cvijeće na balkonu. Mir u duši i samo jedno pitanje, zašto ništa nisam znala o ljudima?
Bila sam glupa? Ili ipak samo zdrava i “besmrtna”?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
