"Na sahrani oca sam saznala da je stan prepisao sestri od tetke - tada sam prvi put ostala na ulici": Naša poznata pevačica sada se hrani u narodnoj kuhinji

U velikoj ispovesti, Tanja je ogolila svoju dušu i ispričala kroz šta je sve prošla, od smrti najbližih, preko raspada porodice i bendova, do trenutaka kada nije imala šta da jede.

"Pre nego što dođete do te poslednje stepenice sa koje čovek dobrovoljno skače u pakao, pre toga su se desile neke stvari na koje ne obratite pažnju. Sami sebe dovedemo do situacije kada kažemo 'nisam razmišljao' — meni se to desilo. Sve pre ovog pakla koji se dešava na planeti, život nije bio specijalno lak, ali je bio lep. Ne zato što sam uživala u muzici koju sam stvarala sa prijateljima, nego zato što su mnogi ljudi bili živi, bili su tu. U ovom poslednjem neko vreme–nevreme odlazili bez pozdrava i kada nema ljudi i ostanete sami — e onda nastupa pravi pakao jer je čovek socijalno biće i ne može sam. Najteže od svega što me je zadesilo je to što nema mnogih ljudi na koje sam mogla da računam i privatno i poslovno. To je najteža situacija sa kojom sam se suočila. Sve odluke su smešne u odnosu na to kada nemate ljude sa kojima delite tugu i radost."

Pevačica je istakla da je u njenom životu bilo mnogo teških momenata, ali da je iz svakog izašla uzdignute glave.

"Bilo je dosta teških momenata, prvi prelomni trenutak je bio raspad benda 'Oktobar' koji se zasnivao na ravnopravnosti, mi smo bili prava porodica i u trenutku kada je počeo rat, raspao se i bend jer nismo mogli da se složimo sa tim stvarima. Izgubili smo naš dom, to je bila zemlja u kojoj smo mi funkcionisali slobodno, prirodno, normalno, radili smo kao konji — nismo dobili ništa na lepe oči. Taj trenutak sam jedva preživela, ali s obzirom na to da sam nalazila sebe u drugim žanrovima, bavila sam se pozorištem, filmom, džezom, bluzom, performansima. Nisam našla utehu, ali sam rekla sebi: 'Okej, ne postoji bend, ali idem dalje', vodila me je umetnost i želja za stvaranjem. Nije me bilo u medijima, ali sam bila iza medija i u tom životnom miljeu sam pravila bendove sa mlađom ekipom, a onda su se otvorili klubovi", kazala je Tanja i otkrila da je drugi težak trenutak bio kada joj je majka umrla na rukama.

"Mama mi je umrla na rukama, tada sam se stvarno osetila kao sama, potpuno sama, i treći težak momenat u životu mi je bio kada sam ušla u biznis plan u koji se nisam razumela. Sa poverenjem sam prepustila ljudima, dakle, uložila sav novac i izgubila — želela sam da odmorim, to su bili legalni poslovi i desilo se to... Verovala sam tim ljudima..."

Rokerka je istakla da su joj prazan stomak i hladna soba situacije koje su joj veoma poznate.

"Osoba sam koja dobro podnosi glad, znate šta je najgore, kada tražite pomoć, a ljudi vam ne veruju. Meni ne pada na pamet da objašnjavam da mi treba, mnogi ljudi koji nisu morali da mi pomognu, mnoge komšije koje nisu bile upoznate s tim ko sam i šta sam, pomagale su mi sa hranom i svašta nešto i bilo je tu narodne kuhinje — pa šta da radim? Nekako moram da preživim. Nije meni glad pravila problem, više mi je bio problem što mi ljudi nisu verovali da sam gladna i ne možete nikoga ubediti da ste u takvoj situaciji. Ali uvek se nađe ko vam pomogne i nahrani vas rečju i hranom, to nisu ljudi koji su vam bliski, nego oni koji se odjednom pojave u vašem životu."

Ona je istakla da se ne stidi što se hranila po narodnim kuhinjama.

"To je bio period kada sam bila nevidljiva, to niko nije znao. Kad budu svirke, budem sa ljudima, pa oživim, ali niko pojma nema o radikalnim trenucima. Po narodnim kuhinjama sam srela divne ljude koji su u mnogo goroj situaciji od mene, ali to nije ništa strašno. Sad mi je najteže što je moj organizam, moj DNK navikao na to da sednem u kombi i sa bendom odem da putujem. Kada je počelo ovo stanje, mi smo upropašćeni, to je trebalo preživeti."

Scenu kada joj je majka umrla na rukama pamtiće do kraja života, a kako je rekla, ponekad pomisli da bi joj bilo lakše da nije morala da doživi taj trenutak.

"Molitva mi je pomogla, okrenula sam se Gospodu iz lične potrebe, našla sam snagu u miru jer mislim da Bog donese rešenje situacije. Nisam imala sreće da imam porodicu, ali imala sam sebe uvek i trudila sam se da svojom nepokolebivom verom verujem da postoji razlog što sam ja i dalje ovde i da će se sve ovo rešiti. Nekim čudom se i taj dan završi, bol umine, bude manja... Sa svojom mamom nisam bila bliska do poslednjih pet godina njenog života. Imala sam priliku da joj se tih pet godina odužim za to što sam stalno bila na točkovima, ali taj momenat kada vidite da život napušta biće — ne postoje reči. Svačija bol je bol na neki način. Nemoguće je opisati to stanje kada vidite da ništa ne možete da uradite. Smrti roditelja su najgora prekretnica jer ostajete sami, nema razgovora, nema ničega. To je direktan prenos smrti, a to je deo našeg života. Žao mi je što nisam mogla ništa da uradim. To je nešto što vas pogodi kao strela koja ostane u vašem srcu zauvek."

Sa ocem je imala veoma loš odnos, sve do njegove smrti.

"Nije to bilo klasično zlostavljanje, ali psihičko maltretiranje — da. Otac me je ostavio kada sam imala 13 godina, roditelji su mi bili razvedeni. Otprilike nije bio tu kada mi je trebao muški autoritet i prihvatila sam to kao tinejdžerka. Uvek je mislio da se to može nadomestiti odlaskom na putovanja, kupovinom garderobe, a meni ništa od toga nije bilo bitno. On je bio čovek nezgodne naravi. Odlučila sam da provedem deo života sa njim zato što je njemu trebala nega. On me nikada nije tukao, ali me nikada nije ni zagrlio, jako je bio nezgodan i nervozan. Nikada se nije slagao s tim što se bavim muzikom na taj način. Bio je sujetan i možda bi mu bilo lakše da sam bila popularnija. Onog trenutka kada je odlučio da pokloni svoj stan sestri od tetke — to je takođe bio preloman trenutak u mom životu, jer sam tada ostala na ulici. Time je pokazao koliko me nije voleo i prihvatao. Time je stavio pečat na to šta je mislio o meni. Bila sam odstranjena, nisam mogla da uđem da uzmem ni fotografije. Ti ljudi koji su uzeli taj stan... Nisam želela da se sudim, bila sam bespomoćna. Ta vrsta maltretiranja — 'šta si ti u životu postigla? Propala ti je vanbračna zajednica od 17 godina' — jeste, propala mi je, ali šta ja tu mogu? I opet, sve te situacije daju drugim ljudима za pravo da govore o meni. Imaju pravo, jer ne znaju šta je u pozadini: u pozadini nije bilo ljubavi i razumevanja. Otac je svim tim ljudima dao za pravo da me okarakterišu kao propalitet, ali ja svakako to nisam bila."

Jovićevićeva posebno ističe da ju je mnogo pogodilo to što je porodični stan njen otac prepisao sestri od tetke:

"Mnogi ljudi iz rodbine nisu znali da se to desilo. On je umro 2008., a to se desilo 2006. godine — znači, plan je neki postojao. Znam da ljudi koji su to prihvatili, nemoguće je da to prihvatite znajući da sam ja uz njega bila. Šokantno mi je bilo da me niko nije pozvao i rekao. Ta vest me je sačekala na njegovoj sahrani. To su užasne stvari, nisam mogla da verujem. Do tada, dok su roditelji bili živi, sve je bilo okej, rodbina je bila okej, ali taj momenat kad su oni umrli — sve se prekinulo. Ja ne želim da se sudim, ali to što će ta moja sestra doživeti ili neko njen, po pravednosti čina... ja joj ne bih bila u koži. Tada je još uvek postojao mamin stan, pa sam otišla kod nje. Ona je umrla 2012. godine."

Posle svega što je preživela, Tanja Jovićević kaže da je danas — srećna žena.

"Srećna sam jer sam preživela neke stvari koje... Ne znam mnogo ljudi koji bi. Ne radi se o duhovnoj snazi, nego o situacijama koje se dese naglo. Naravno da nisam zadovoljna jer nemam svoj album, песmu, posao, ali nezadovoljstvo se lako pobeđuje — sreću je teško dostići. Srećna sam što sam živa, da vidim život i sa ove strane — neko je to morao да pogleda", rekla je ona u velikoj životnoj ispovesti za Blic.