"Bila sam uverena da sam ružna onda kad sam bila najlepša": Tužna sudbina glumice kojoj se divila Jugoslavija - bolest krila do samog kraja

Pešićeva je rođena u porodici intelektualaca. Njen otac je bio zamenik javnog gradskog tužioca, a majka profesorka francuskog jezika. Ona je rano shvatila da je glumački poziv njen životni izbor, te je još tokom srednje škole pokušala da upiše Akademiju, ali je njena majka zamolila tajno da je ne prime.

Ipak, ona nije odustala i ponovo je došla na prijemni na kome je monolog izvodila pred Ljubom Tadićem. Ubrzo nakon Akademije postala je član Narodnog pozorišta u Beogradu.

Njena prva uloga bila je 1958. u „Snovima od vetra“ Kokana Rakonjca. Na sebe je skrenula pažnju 1961. godine, ulogom Saše u „Pesmi“ reditelja Radoša Novakovića. Iako mlada, za nju je dobila nagradu na Filmskom festivalu u Puli, posle čega je nastavila da niže filmska ostvarenja. Ujedno je radila i kao voditeljka dečjeg programa.

Svakako, uloga po kojoj Stanislavu svi pamte i koja je ostala njena „lična karta“ jeste uloga Olge Petrović u poznatoj seriji „Pozorište u kući“.

„Že­ne u Za­gre­bu su se obla­či­le kao ja, u Lju­blja­ni su se kao ja če­šlja­le, u Sko­plju sme­ja­le kao ja. Pu­bli­ka nas je sve pod­jed­na­ko vo­le­la: ka­mi­on­dži­je su le­pi­le mo­je sli­ke, a voj­ni­ci La­ši­nene“ prisetila se Stanislava.

Glumica je 1992. godine obolela od raka, a za to vreme je odigrala i svoju poslednju ulogu u drami „Dugo putovanje u noć“. Pred smrt je objavila knjigu „Devetnaest društvenih igara“ i otkrila detalje o borbi sa opakom bolešću, ali i pisma koja je slala deci u teškim trenucima.

Za sebe je rekla da je „sve pogrešno odigrala, bila neodlučna kada je trebalo da bude odlučna, uverena da je ružna onda kada je bila najlepša“ i dodala da je trebalo više da veruje u sebe.

Preminula je u Beogradu u 57. godini života. Njena rođena sestra je Vesna Pešić, poznata sociološkinja i političarka.