Šta je Merima Isaković rekla o Žarku Lauševiću

Showbiz 08. apr. 202114:20
Podeli:
Foto: Arhiva, Printscreen

Merima Isaković je u velikoj životnoj ispovesti koju je dala za "Nedeljnik" između ostalog detaljno opisala prirodu odnosa sa kolegom Žarkom Lauševićem. Kako je istakla, njih dvoje su bili veoma bliski, čak toliko da su ih doživljavali kao "dve osobe spojene u isto biće", te da nikada nisu bili ljubavnici.

Merimine reči o odnosu sa Žarkom Lauševićem prenosimo u celosti.

PROČITAJTE JOŠ

Bili smo kao porodica. Za mene Tupčo. Za sav ostali svet Žarko Laušević. Isti daroviti rukopis, gde je najsnažnija priča rečena tišinom i razmenom iskrenosti dodirujući tako istinite dubine publike. Naše scene u „Staklenoj menažeriji“ su zapamćene i voljene do dana današnjih. Premijera je bila u Beogradskom dramskom pozorištu na Crvenom krstu. Koliko mi je poznato, ovo je bila prva predstava u istoriji sprksog pozorišta koja se igrala dva puta dnevno: i matine i uveče, kao da je film u bioskopu. Publika nas je doživljavala kao dve osobe spojene u isto biće. Mnoge kolege takođe. Neki drugi ljudi su počeli da nas pogrešno doživljavaju kao ljubavnike. Tupčo i ja nikada nismo bili ljubavnici. Naš unutarnji dodir ne pripada toj priči. Naš odnos je susretanje dve duše, mnogo delikatniji i dragoceniji. Nikad ukaljan. Imalo smo mnogo prilika da postanemo ljubavnici da smo to hteli, tokom beogradskih predstava, i domaćih i međunarodnih turneja, ali nismo. Ne zato što nismo mogli, već zato što to nije priroda našeg odnosa.

***

Moj Vladica je razumeo. Moj muž Vladica, koji je bio i ostao moj čovek, moj romantični muškarac koga sam najviše volela. I sada kada ga više nema. Vladica je znao da je priroda odnosa Tupča i Tupča bespolna. Dan posle kobne noći, kada se desila tragedija u kojoj je Žarko Laušević pucnjem nehotice ugasio živote dva mladića u Podgorici, Vladica mije to javio. Došao je u pozorište. „Lepi“, tako me je zvao, „desilo se nešto strašno. Jesi li čula?“ Odvezao me je odmah na aerodrom i odletela sam za Podgoricu, pa u zatvor u Spužu. Tupčo je doveden u sobu sa dugačkim stolom za kojim sedimo njegov drug Ljuba Dapčević i ja okruženi tmurnim stražarima.

***

PROČITAJTE JOŠ

„Žarko Laušević“, rekoše pri otvaranju vrata. Tupčo sede, drhteći i lomeći prste ruku u beznađu. Oči su mu bile krvave jer su se, prilikom tog nesretnog napada mladića na njega sočiva naglo usekla u oba oka. Cvokotao je gledajući u mene. Verovatno me nije mogoa ni jasno videti jer je nosio dioptriju sočiva -6. Čuo je moj glas „Moj Tupčo, to sam ja“. Ponavljao je: „Znam, znam, Tupčo, ja sam, ja sam… ja sam možda ubio… Ja sam možda ubio… Dva mladića su ranjena, možda sam ih ubio…“

***

Vratila sam se u Beograd u suzama. Ispričala sam Vladici kako sam videla Tupča slomljenog, shrvanog bolom i strahom. Strahom ne šta će biti sa njim, već strahom da je možda usmrtio dva mladića. Tada se još nije znalo. Javljeno je da su u bolnici u kritičnom stanju. Posle sam i sa mojim malenim sinom Midom posetila Tupča u Spužu. U tom trenutku Žarko je imao podršku svoje napaćene porodice, i skoro da nije imao drugih prijatelja. Samo Ljuba Dapčević, koga nisam ja poznavala, i ja. Prešao je potom u požarevački zatvor. Vladica me je posavetovao šta može biti od pomoći nekome ko je u zatvoru, pa sam nabavljala vunene potkošulje i vojničke termalne gaće dugih nogavica iz Londona i nosila ih Tupču.

***

Sećam se da je te zimske večeri izašao u laganoj zatvorskoj uniformi. Ja sam nosila bundu i čizmice. Kada je video termalni vuneni veš u mojim rukama, nasmejao se. Počela sam da se izvinjavam, a on mi reče: „Ma, moj Tupčo, ovo je spas. U ćeliji nema prozora. Ja spavam na najvišem ležaju, uz plafon. Bezbedan jesam. Poštuju me. niko me ne dira, ali đavolje je hladno“. Poljubio me je u obraz i zagrlio. Još malo smo pričali. Izjedala ga je gorčina i tuga za izgubljenim životima ta dva mladića.

Foto: Printscreen/YouTube/Zarko Lausevic

 

„Nikada sebi neću oprostiti. To je moj krst. moja kazna. Zauvek“, govorio je. Otišla sam sa dubokom tugom u srcu. Sećam se, rekla sam Vladici: „Eh, da mi nije ovih kolica, ne znam kako, ali bih ga nekako ukrala iz zatvora i odnela na daleko ostrvo, pa da tamo sebi nađe mir…“

***

„Ne bi mu ni tamo bilo mira, lepi. Ni tamo“, rekao je Vladica držeći me u naručju.

***

Vladičin i moj razvod nema nikakve veze sa Žarkom Lauševićem, niti sa Tupčom. Naš razvod je tužan neuspeh žestokog pokušaja da istrajemo u vremenu kada se Jugoslavija raspadala. Ja sam donela tu drastičnu odluku misleći da će ga to prenuti iz patnje izazvane poslovnim i političkim stradanjima i da će nas ojačati i uzdići iz trenutne krize. Moja odluka je bila prejaka. Pogrešna.

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk Tviter.

Komentari

Vaš komentar