Šta je Merima Isaković rekla o Žarku Lauševiću

Merimine reči o odnosu sa Žarkom Lauševićem prenosimo u celosti.Bili smo kao porodica. Za mene Tupčo. Za sav ostali svet Žarko Laušević. Isti daroviti rukopis, gde je najsnažnija priča rečena tišinom i razmenom iskrenosti dodirujući tako istinite dubine publike. Naše scene u "Staklenoj menažeriji" su zapamćene i voljene do dana današnjih. Premijera je bila u Beogradskom dramskom pozorištu na Crvenom krstu. Koliko mi je poznato, ovo je bila prva predstava u istoriji sprksog pozorišta koja se igrala dva puta dnevno: i matine i uveče, kao da je film u bioskopu. Publika nas je doživljavala kao dve osobe spojene u isto biće. Mnoge kolege takođe. Neki drugi ljudi su počeli da nas pogrešno doživljavaju kao ljubavnike. Tupčo i ja nikada nismo bili ljubavnici. Naš unutarnji dodir ne pripada toj priči. Naš odnos je susretanje dve duše, mnogo delikatniji i dragoceniji. Nikad ukaljan. Imalo smo mnogo prilika da postanemo ljubavnici da smo to hteli, tokom beogradskih predstava, i domaćih i međunarodnih turneja, ali nismo. Ne zato što nismo mogli, već zato što to nije priroda našeg odnosa.***Moj Vladica je razumeo. Moj muž Vladica, koji je bio i ostao moj čovek, moj romantični muškarac koga sam najviše volela. I sada kada ga više nema. Vladica je znao da je priroda odnosa Tupča i Tupča bespolna. Dan posle kobne noći, kada se desila tragedija u kojoj je Žarko Laušević pucnjem nehotice ugasio živote dva mladića u Podgorici, Vladica mije to javio. Došao je u pozorište. "Lepi", tako me je zvao, "desilo se nešto strašno. Jesi li čula?" Odvezao me je odmah na aerodrom i odletela sam za Podgoricu, pa u zatvor u Spužu. Tupčo je doveden u sobu sa dugačkim stolom za kojim sedimo njegov drug Ljuba Dapčević i ja okruženi tmurnim stražarima.***"Žarko Laušević", rekoše pri otvaranju vrata. Tupčo sede, drhteći i lomeći prste ruku u beznađu. Oči su mu bile krvave jer su se, prilikom tog nesretnog napada mladića na njega sočiva naglo usekla u oba oka. Cvokotao je gledajući u mene. Verovatno me nije mogoa ni jasno videti jer je nosio dioptriju sočiva -6. Čuo je moj glas "Moj Tupčo, to sam ja". Ponavljao je: "Znam, znam, Tupčo, ja sam, ja sam... ja sam možda ubio... Ja sam možda ubio... Dva mladića su ranjena, možda sam ih ubio..."***Vratila sam se u Beograd u suzama. Ispričala sam Vladici kako sam videla Tupča slomljenog, shrvanog bolom i strahom. Strahom ne šta će biti sa njim, već strahom da je možda usmrtio dva mladića. Tada se još nije znalo. Javljeno je da su u bolnici u kritičnom stanju. Posle sam i sa mojim malenim sinom Midom posetila Tupča u Spužu. U tom trenutku Žarko je imao podršku svoje napaćene porodice, i skoro da nije imao drugih prijatelja. Samo Ljuba Dapčević, koga nisam ja poznavala, i ja. Prešao je potom u požarevački zatvor. Vladica me je posavetovao šta može biti od pomoći nekome ko je u zatvoru, pa sam nabavljala vunene potkošulje i vojničke termalne gaće dugih nogavica iz Londona i nosila ih Tupču.***Sećam se da je te zimske večeri izašao u laganoj zatvorskoj uniformi. Ja sam nosila bundu i čizmice. Kada je video termalni vuneni veš u mojim rukama, nasmejao se. Počela sam da se izvinjavam, a on mi reče: "Ma, moj Tupčo, ovo je spas. U ćeliji nema prozora. Ja spavam na najvišem ležaju, uz plafon. Bezbedan jesam. Poštuju me. niko me ne dira, ali đavolje je hladno". Poljubio me je u obraz i zagrlio. Još malo smo pričali. Izjedala ga je gorčina i tuga za izgubljenim životima ta dva mladića.

"Nikada sebi neću oprostiti. To je moj krst. moja kazna. Zauvek", govorio je. Otišla sam sa dubokom tugom u srcu. Sećam se, rekla sam Vladici: "Eh, da mi nije ovih kolica, ne znam kako, ali bih ga nekako ukrala iz zatvora i odnela na daleko ostrvo, pa da tamo sebi nađe mir..."***"Ne bi mu ni tamo bilo mira, lepi. Ni tamo", rekao je Vladica držeći me u naručju.***Vladičin i moj razvod nema nikakve veze sa Žarkom Lauševićem, niti sa Tupčom. Naš razvod je tužan neuspeh žestokog pokušaja da istrajemo u vremenu kada se Jugoslavija raspadala. Ja sam donela tu drastičnu odluku misleći da će ga to prenuti iz patnje izazvane poslovnim i političkim stradanjima i da će nas ojačati i uzdići iz trenutne krize. Moja odluka je bila prejaka. Pogrešna.Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.