Snežana Savić o sponzorušama: Te žene kupuju sebi karijere

Showbiz 28. maj. 202017:03
Podeli:
Foto: Zoran Lončarević

"Kad vidim te žene nekih slavnih muževa, pa su sad one bitne, pa sad imaju neke butike, pa su sad modne kreatorke. Ničim izazvano. Niti škole, niti išta. To sve novcem prave, pa i zanimanje sebi. Osim što su po zanimanju supruge poznatih muževa, one novcem od sebe prave što žele, pa i karijere koje nemaju. To mi je smešno", kaže u razgovoru za Nova.rs glumica Snežana Savić.

Nikada nije ostala u jednom liku. Ljudi je se podjednako sećaju kao majke Vuka Karadžića u istoimenoj seriji, zatim Nine Andrejević iz „Boljeg života“, Maline Vojvodić u „Srećnim ljudima“, Rajne iz „Porodičnog blaga“, a sada jedva čekaju da vide dokle će da ide u svojim spletkama i na šta je sve spremna kao baronica Donka u seriji „Igra sudbine“, čije snimanje je ponovo krenulo prošlog petka.

Foto: Printscreen/YouTube/Serbian Sitcoms

„Počela su nova snimanja, ja se vraćam pred kamere u subotu i nedelju, iščitavam sada tekst za ove nove scene koje sam dobila. Baš sam iznenađena. Donka je za sada negativac, zloća jedna. Ada i ona ulaze u jedan žestok obračun sada. Baš su se ustremile jedna na drugu. Svaka plete mrežu ovoj drugoj. Sviđa mi se scenario, Žarko je bio maštovit (Žarko Jokanović, scenarista, prim. aut.). Ne znam da li će navijati za ulogu koju piše za svoju suprugu Milicu Milšu i koja će od te dve žene biti pobednik, a koja poražena. Još se to ne zna, biće puno peripetija i biće zanimljivo svakako, biće obrta i puno događanja. Baronica Donka je bila udata za Adinog svekra, a nije dobila ništa i sad se ona tu bori za svoje nasledstvo, a Adi se to ne sviđa i zato sa Vukašinom pokušava da je osujeti. Baš je jak rivalitet, žestoke su neprijateljice. Videćemo šta će do kraja biti“, otkrila je Snežana neke detelje.

PROČITAJTE JOŠ

Zbog velike gledanosti dopisuju Vam još epizoda, može li da dosadi to iščekivanje epiloga?

– Glumcu nikad ne može da dosadi gluma. Ovde je ekipa dosta kompaktna, dobra je atmosfera na snimanju, glumci su radosni u toku procesa, što se vidi u krajnjem rezultatu, tako da se svi radujemo novim epizodama, daj bože da se što više radi. Radi se punom parom, brzo se snima, nastoji se da se što više snimi u što kraćem roku, kad uporedim s nekim ranijim, kultnim serijama, kada se sve to radilo mnogo sporije, sada nema opuštanja. U serijama „Vuk Karadžić“, „Bolji život“ i ostalim Pavićevim koje su usledile, cinculiralo se, snimalo se mnogo više dublova, pa se onda gledalo šta je najbolje da se izvuče, ovde nema prostora da se opuštamo. Tempo je mnogo brži.

Da li je bolje kada se unapred zna ceo scenario ili kada se saznaje od epizode do epizode?

– Zavisi od glumca. Neko voli da ne zna, već prosto da igra instinktivno, onako kako oseća. Ne mora da zna unapred šta će biti sa njim u datom trenutku. Mada, to ne mora mnogo da ga optereti. Ono što glumac mora u oba slučaja je da iskreno radi to što radi, da veruje u to, da krajnje iskreno iznese taj lik, znao, ne znao, šta će biti. Čak i pisci, scenaristi, kad rade neke klasike, neće uopšte da gledaju neke ranije verzije, neće time da opterete svoj izraz. Hoće da idu neopterećeni rešenjima drugih. Najbolje je da budeš sam u toj ideji kako da jedan komad pročitaš i postaviš.

Foto: Printscreen/YouTube/Snežana Savić

Poistovećuju li Vas ljudi sa ulogama koje tumačite?

– Ljudi jako poistovećuju glumce s ulogama, vežu se za likove. Pogotovo kod nas je čudna neka kultura – misle, ako to igraš da si i ti takav. Međutim, ja nikad nisam ostala jedan lik. Pamte me i kao Rajnu, i kao Malinu, i kao Ninu. E, sada sam baronica i meni je drago što je to tako. Sećaju me se ljudi. Bilo je mnogo uloga u kojima me pamte. Moj televizijski opus je pozamašan. Verovalo mi se u svemu što radim. Drago mi je da nešto ostaje. Eto, na primer, ostala je i pesma „Topolska 18“ iz „Srećnih ljudi“, a desila se sasvim slučajno. Gledali smo kod Ljilje (Ljiljane Pavić, supruge scenariste Siniše Pavića) neke pesme, i svidela mi se. Arhaično mi je zazvučala, malo starinski, to kao retro. Odmah sam joj rekla: ‘Jao, ovo mi je zanimljivo’. Znam da su se muzičari posle mnogo namučili da se to pretoči u muziku i aranžman, da sve to legne, da se sve kockice spoje. I eto, tako se desilo, ostala je za sva vremena i baš se radujem što imam tako lepu pesmu.

Koja od uloga po kojima Vas gledaoci pamte je najpribližnija nekom Vašem senzibilitetu?

– Sve moje uloge imaju dosta nečeg mog ličnog. Svaki glumac mora nešto svoje da provuče, da iz svog nekog fondusa, psihološkog profila, nađe svoje osobine iz karaktera za pravljenje jednog lika. E sad, ima tu i nečega što crpiš iz drugih, prosto „kradeš“ od ljudi koje srećeš, uzimaš od njih osobine koje možda sam nemaš, a poseduje ih lik koji treba da tumačiš. Upotrebljavaš, uzimaš sve što ti treba, vadiš iz fioka, razne situacije, razne ljude…

Foto: Printscreen/YouTube/Inserti iz domaćih filmova

Da li te cake koristite da odglumite nešto i u nekoj životnoj situaciji?

– Ja mislim da glumci najmanje u privatnom životu glume. Drugi glume mnogo više. Ima doduše nekih i glumaca, ne može se uopštavati ništa. Ja sam, inače, jako prirodna i uvek u životu su mi svi govorili da sam isuviše normalna. Mislim, šta sad treba da se pravim tu nešto važna i da se predstavljam drugačije, to bi mene zamorilo. Ja sam onakva kakvom se osećam i nema potrebe da ja sad predstavljam tamo „neku Snežanu Savić“.

Mnogi se danas lažno predstavljaju, kako biste ocenili takvu vrstu glume?

– Kad vidim te žene nekih slavnih muževa, pa su tu sad one nešto, ničim zasluženo. To mi je bez veze potpuno. Nekako je sve postalo marketing. Ništa bez marketinga. Pa su sad one bitne, pa sad imaju neke butike, pa su sad modne kreatorke. Ničim izazvano. Niti škole, niti išta. To sve novcem prave, pa i zanimanje sebi. Osim što su po zanimanju supruge poznatih muževa, one novcem od sebe prave što žele, pa i karijere koje nemaju. Da li su stilistkinje, da li su modne kreatorke, da li imaju svoje linije, a sve to su pod znacima navoda. To mi je smešno, recimo. A jeste, i to je gluma, kako da ne, one jako dobro prolaze, njih ne mrzi ništa. Prosto su vešte u tome. Eto, te društvene mreže, putem njih preko noći možeš da se nametneš i postaneš zvezda, mislim, pod znacima navoda. Ali dobro, svako se bori za sebe, nemam ništa protiv. Ako im to polazi za rukom i ako ih usrećuje, neka. Svako ima prava da pronalazi svoje mesto pod suncem. Bitni su i konzumenti svega toga što one rade i ljudi koji će da ih prate, da poštuju to što one rade. Ako ima takvih, super.

PROČITAJTE JOŠ

Znači li to da talenat više ne prolazi, samo selfmarketing?

– Danas svako može da se progura, i onaj koji stvarno poseduje kvalitet, i onaj koji je tanak u kvalitetu, samo ako je uporan i ako je vešt u tom marketinškom smislu. I to je nešto – biti vešt. I to je talenat. Džaba vam talenat, ako niste vešti, ako ne znate talenat da „prodate“. Veština življenja je danas u modi. Veština probijanja, veština da se nametnete. I to je zaista talenat koji nije za potcenjivanje. Ako imaš kvalitet, a niko ne zna za njega, to je onda mana. Nekad, u moje vreme, nije trebalo mnogo da se priča o svojim kvalitetima, ako vrediš – prepoznaće te, saznaće se, videće te ljudi. Lepo je kad te neko drugi pohvali, a ne da ti sam sebi budeš PR. To je postao imperativ. „Sam svoj PR“, moja ćerka (Anita Lazić, prim. aut.) ima knjigu. Ona je to pisala. To je nauka. Advertajzing je nauka. Sve ja to razumem, prosto je drugo vreme. Druga vrsta aranžmana, druge veštine su sada na sceni.

Šta je sa Vašom muzičkom karijerom?

– Volela bih da mi se desi još jedna pesma, ali ona se ne dešava. Mada, nisam preokupirana sada time. Dosta sam radila u pozorištu, pa sam bila okupirana gostovanjima i predstavama, snimanjima. Tako da, ako mi se desi još nešto na muzičkom planu, biće lepo. Ne planiram ništa. U životu nikad nisam nešto previše planirala, ja sam malo fatalista. Verujem da ono što je moje, biće moje, što će mi se desiti, to će mi se desiti. I dešavalo mi se tako u životu. Verujem da ono što treba, samo će sa lakoćom doći do nas. Ja sam se mnogo kroz život za neke stvari borila i nisu se desile. Bila sam uporna kao krlja, ali ništa. A onda, nešto što nisam očekivala, niti se trudila, ni nešto želela, desilo se. Onako, samo od sebe. I sa lakoćom sam to uradila. Tako da, ne možemo sve ni planirati, ne kaže se džabe ‘ja planiram, a Bog se smeje’. Koliko ljudi je planiralo da putuje, na koje sve destinacije, pa ih je virus sprečio. Nikada nisam baš razumela te koji planiraju i po godinu dana unapred, zakazuju putovanja, kupuju karte… Ja nisam taj tip, moram da kažem. Pa, nikad ne znamo šta će da nam se desi. Ne možeš sve unapred da znaš. Mada, moramo da imamo neke želje, smernice, ne može baš ni stihijski da se funkcioniše.

Foto: Zoran Lončarević

Mnogi su Vas smatrali fatalnom zavodnicom, da li sami sebe tako doživljavate?

– To je možda zbog uloga koje sam igrala, pa su to onda negde povezali sa mnom. Znala sam ja mnogo takozvanih fatalnih žena i među mojim prelepim koleginicama čak, koje nisu baš slavno završile. Nosile su taj prefiks fatalnih lepotica, te neke za kojima su navodno ludeli muškarci, a ja znam da su te fatalne žene najviše po sebe bile fatalne. Obično su imale te neke tužne sudbine i tragično završavale. Eto na primer, Nikica Marinović, najlepša žena koju sam ja videla, bila je kao isklesana, kao da je Mikelanđelo vajao, a kako je završila. Taj prefiks je negativan – one zavode, one ostavljaju ljude koji su toliko zaljubljeni u njih. Ne verujem u tu vrstu fatalnosti. Mislim da su fatalne žene bile duboko nesrećne i da su se jako davale tim navodnim velikim ljubavima, odnosno muškarcima koji su ne znam kako bili zaljubljeni u njih. To je zamena teza. One su fatalne najviše po sebe. Izmučene, izvarane i unesrećene. Ja ne spadam nikako među takve. Mnogo sam emotivna uvek bila i imala poverenje. Bila spremna i na žrtvu i na sve.

Slažete li se s tim da lepi ljudi bolje prolaze u životu?

– Lepo je kad imate tu prednost, pre vas primete, ali tu nema nikakve garancije da ćete vi sada bolje proći zato što ste lepi. Ako nemate mozga, ako nemate kvalitet, ako niste vredni i ako sami ne radite da biste nešto zaradili. Osim ako niste manekenka. A i to je zanimanje, i one uče kako da prošetaju neki model. Ima, dakle, lepotica koje umeju to da naplate kroz profesiju. Samo ne postoji nikakva garancija da će oni koji od boga imaju lepotu lakše uspeti u životu. Mora da se radi na sebi i da se radi uopšte. Lepota je samo jedna prijatnost, kojom možete da plenite da vas lakše primete ili da budete sami zadovoljniji sobom, ne znači da ćete tako izgraditi i lep život, ukoliko ne radite još na sebi, na svom obrazovanju, ako niste vredni, ako se ne trudite, nego mislite da je to dovoljno. Mada, živimo stvarno u vreme terora lepote, kada maltene, ako nisi lep nema šta da tražiš u javnom životu. I to je preterano precenjena kategorija sada.

Foto: Zoran Lončarević

Danas se koketira i sa duhovnošću, kakav je Vaš stav o tome?

– Dosta je zavladala lažna duhovnost. Bitno je unutra u srcu šta osećaš. Da veruješ, da imaš Boga u srcu, u sebi. Da imaš u sebi osećaj pravde, istine, dobrote, plemenitosti, požrtvovanosti, potrebe da daješ, da činiš, da usrećuješ ljude, da imaš kodeks neki prosto, da ne varaš, da ne izdaješ svoje najbliže, da veruješ u neku ravnotežu na kraju krajeva, da će svevišnji da poravna sve i hoće! Uverila sam se u svom životu da se desi uvek neko poravnanje, uspostavljanje nekog reda, ravnoteže. Ja verujem još uvek, možda sam staromodna, ali verujem da ako loše radiš, ne možeš očekivati ništa dobro.

Mnoge vrednosti i misli, koje su u suštini deo nekog našeg predanja, u današnje vreme usvajamo od drugih, često čak i istočnjačkih metoda. 

– To je sad i moda, neki trend, vrsta radoznalosti da upoznamo druge kulture i religije. Mada te univerzalne vrednosti su zajedničke za sve religije. Bog je jedan. A sada je sve instant, pa i duhovnost. Sve mora biti objašnjeno brzo, jer niko nema vremena da se bavi velikim filozofijama i da studira, da čita dugo, nego samo ono što je servirano preko društvenih mreža najviše, na brzinu, što je uglavnom skraćeno i nedovoljno. Svi su u nekoj trci za sticanjem. Novac je postao bog već odavno. Morala se desiti korona da bismo se svi zapitali u jednom trenutku. Brzo će se i to zaboraviti, ali to što se zaustavilo sve, bar na kratko, to je dobro. Možda zvuči malo surovo, ali priroda ili bog, ili šta god je, zaustavilo nas je nešto da se zapitamo kud žurimo, kud jurimo? Previše se materijalizovao svet. Bez obzira što vole svi da barataju terminima vere i duhovnosti, stalno su u trci za sticanjem. Tako da nam je upravo bilo potrebno malo pročišćenja koje nam je donala korona.

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk i Tviter.

Komentari

Vaš komentar