Sergej Ćetković: Ne verujem u slavu, ali verujem u popularnost i dobru pesmu

Nakon 15 koncerata u Centru "Sava", pop pevač Sergej Ćetković ponovo zapevati pred beogradskom publikom. U okviru obeležavanja velikog jubileja, odnosno 20 godina uspešne karijere, Sergej Ćetković će 18. novembra u "Kombank" dvorani zapevati svoje najveće hitove. Osim druženja s publikom, najaviće i sedmi studijski album "Kofer", koji će svetlost dana ugledati krajem ove godine.

Posle tri godine ponovo ćete zapevati u Beogradu. Da li je svaki put drugačiji osećaj i kako Vas beogradska publika dočekuje?

– Uvek postoji odgovornost jer znam kakva je beogradska publika i znam kako su izgledali koncerti 15 godina unazad u „Sava“ centru. Svaki naredni je bio još bolji. Ovog puta će sigurno biti drugačije jer je prošlo dovoljno godina da predstavim sebe u malo drugačijem svetlu. Prosto, sam po sebi sam jako intiman, tako da će i koncert biti intiman. Uglavnom, radujem se jer, kao što si rekla, prošlo je tri godine od poslednjeg koncerta koji smo imali u Beogradu, a ovo će biti moj prvi u „Kombank“ dvorani.

– Tačno je. One najviše vole „Istine i laži“ jer je u njihovom fazonu, a onda i „Ljubav“. Primetio sam da vole i starije pesme koje nisam dugo izvodio, na primer „Zaustaviću vreme“, „Pogledi u tami“…

Mnoge muzičke zvezde žive na račun starih hitova. Zbog čega je bitno s vremena na vreme objavljivati nove pesme, ako iza sebe imate mnogo uspeha?

– U slavu ne verujem, u popularnost da, u kvalitetnu i dobru pesmu da… To će zaista trajati i to mi je negde vodilja kroz sve ovo što radim – da vodim računa da nikad svoju muziku ne uložim u nešto drugo i ne razmišljam da kalkulišem da ću dobiti hit ili neku novu publiku. Naprotiv, radim ono što osećam i u čemu sam najbolji.

Muzika se dosta promenila. Kako se snalazite u ovo novo doba, kada su preovladali rep i moderan zvuk? Da li biste se možda jednog dana priklonili svemu tome ili ostajete dosledni sebi?

– Ja jesam za eksperimente, ali za one u kojima bih se snašao, u kojima bih dao svoj maksimum i da je nešto kvalitetno. Možda je i pesma „Pusti probleme“ jedan takav eksperiment koji smo dugo čekali, pa tek sad, nakon tri godine, dobijam informacije da su je ljudi otkrili. Težina reči koja ta pesma nosi u ovom svetu i vremenu je zaista jaka i bitna da shvatimo da je život jedan i da treba voditi računa o svakom minutu, svakom satu i svakom danu.

– Ne postoji takav dan jedino kad se isplanira neki odmor koji uglavnom isplaniraju moje tri dame. Ja sam neko ko non-stop nešto radi, smišlja i izmišlja. Čak su me u nekom trenutku deca prozvala „Rado“. Kažu mi: „Ti stalno nešto radiš, trebao bi da se zoveš Rado“.

Neke Vaše kolege oprobale su se u glumi, a Vi ste kao mali želeli da se bavite glumom. Zbog čega niste tu ideju izgurali do kraja i da li biste sada pristali da igrate u nekom filmu ili seriji?

– Nisam baš bio toliko mali, imao sam 1,90 cm (smeh). Od svoje sedme godine proveo sam u muzici, potom niža muzička škola i razne neke grupe. Kad se otvorila priča oko glumačke akademije na Cetinju, moja želja je bila da završim jer sam veliki filmofil. Gledao sam neka i po pet-šest filmova za noć, a ujutru kad završim gledanje, pratim oca na posao, a ja idem da spavam. Film mi je neostvarena želja i nadam se da će biti prilike, energije i vremena da tu neku svoju želju iz mladih i ovih dana pretvorim u jedno malo delo.