„Ambicije su nam život u utopiji u okviru kapitalizma, mada i bilo kog drugog sistema. Egzistencijalna sloboda, kao i sloboda izražavanja,“ izjavio je jedan od naših sagovornika. Nakon prodaje i zatvaranja zgrade BIGZ-a, koji je bio nezvanično centar alternativne kulture sa desetinama studija i prostora za vežbanje, mnogi beogradski bendovi ostali su „na ulici“. Od tada je prošlo više od godinu dana a obećani alternativan prostor nikada nisu dobili. Kako se snalaze, da li su zadovoljni medijskim tretmanom, kako dolaze do publike a kako ih ona i na koji način otkriva, pitali smo nekoliko bendova koji su trenutno u žiži interesovanja ne samo pratilaca zbivanja na srpskoj rok, indi-rok, pank i alt-rok sceni veći i dela šire javnosti.
Damjan Nedelkov, Gazorpazorp
Pet ključnih reči kojima biste opisali vaš bend.
Prijateljstvo, strpljenje, trud, autizam, ludost.
Da li sebe i svoj bend smatrate popularnim?
U nekom užem krugu ljudi definitivno smo ime koje su već zapamtili i od kog se očekuje mnogo. Retko kojim tretmanom sam zadovoljan što se Srbije tiče. Dovoljno smo odrasli da nam je jasno zašto je to tako. Mislim da bi trebali da se ugledamo na komšije (Sloveniju i Hrvatsku) sto se kulture i koturnih programa tiče. Naravno nismo zadovoljni ni ustupljenim medijskim prostorom.
Koliko vremena prosečno provodite na bini pred publikom a koliko u prostoriji za vežbanje?
Trenutno radimo pesme za album pa ove sezone manje nastupamo a više vremena provodimo u studiju ili radeći na pesmama.
Gde vežbate?
Vežbamo u dobro poznatom beogradskom klubu Drugstore. Ubrzo posle likvidiranja BIGZ-a, oni su nam ustupili prostor. Za to im hvala do neba i ovim putem im šaljem velike, velike pozdrave. Hteo bih samo da dodam da je jako ali jako teško naći prostor u Beogradu gde neki bend može da održava probe. To jedan veliki poduhvat ili potreba, na čijem rešavanju država ne radi ništa, iako je nakon izbacivanja bendova iz BIGZ-a bilo reči da će grad pronaći prostor i sve finansirati…
Kakve su vam ambicije i želje?
Ambicije su nam da snimimo album prvenac to se malo odužilo, naravno zbog naše mladalačke „koncentracije“. Sad smo spremni kao zapeta puška, imamo plan da album bude objavljen na proleće sledeće godine.
Mateja Đokić, Keni nije mrtav
Pet ključnih reči kojima biste opisali vaš bend.
Vera, upornost, prijateljstvo, posvećenost, ljubav.
Da li sebe i svoj bend smatrate popularnim?
Svakako relativno popularnim – činjenica da postoje ikakve društvene „grupe“ koje slušaju našu muziku, sebe prepoznaju u našim tekstovima i kao znak zajedničkog stava prema životu i prepoznavanja melodija srodnih nedorečenim opisima emocija, posvećeno dolaze na svaki obred srodnih tj. naše koncerte. Jako je bitno što je mnogo mladih u publici, što našim rečima daje posebnu vrstu odgovornosti. Svakako mediji vrše uticaj na brojnost tih, sada već kristalisanih, grupa.
Koliko vremena prosečno provodite na bini pred publikom a koliko u prostoriji za vežbanje?
Na bini smo između dva do četiri puta u toku mesec dana, dok se na probi taj broj množi sa, recimo pet.
Gde vežbate?
Plaćamo termine u par nekih studija za koje smatramo da su okej. Nije idealno kako bi moglo biti, ali ni toliki problem koji bi sprečio bilo koga da vežba.
Kakve su vam ambicije i želje?
Život u utopiji u okviru kapitalizma, mada i bilo kog drugog sistema. Egzistencijalna sloboda, kao i sloboda izražavanja, koju muzika daje najvrednijima.
Jovan Sibinović, Šajzerbiterlemon
Pet ključnih reči kojima biste opisali vaš bend.
Bes, ranjivost, emocija, sirovo i teško.
Da li sebe i svoj bend smatrate popularnim?
U širem smislu svakako ne. Mislim da trenutno nije ni moguće da sa muzikom kakvu mi stvaramo dođemo do neke masovnije publike. Može se reći da smo stekli neku mini-popularnost u određenim krugovima ljudi koji prate alternativnu kulturu i čija interesovanja izlaze iz okvira mainstreama. Ono što svakako nedostaje jesu televizijske emisije koje daju prostora ovoj muzici i to predstavlja veliku „rupu“ u medijskom tretmanu alternativne muzike.
Koliko vremena prosečno provodite na bini pred publikom a koliko u prostoriji za vežbanje?
Dešavalo se da u jednom mesecu imamo po četiri-pet koncerata, a dešava se i da za pola godine odsviramo ukupno dva koncerta. Nekad nam se malo smuči sviranje pa mesec dana ne uđemo u prostoriju za probe, ali u nekim periodima budemo skoro svaki dan u studiju.
Gde vežbate?
Samo smo jednom tokom osam godina sviranja iznajmljivali sopstveni prostor sa nekoliko drugih bendova i to se nije baš sjajno završilo. Posle gašenja BIGZ-a je postalo dosta teže naći prostor i donekle se izgubilo to zajedništvo koje je tamo postojalo. Postojale su inicijative da se nađe novi zajednički prostor za sve, ali svi valjda znamo sa kakvom gradskom vlašću imamo posla pa i ne bi trebalo da bude neko iznenađenje što se ništa nije desilo.
Kakve su vam ambicije i želje?
Pre svega, da naša muzika dobro ostari, dakle da nas nadživi. Želimo i da odsviramo još neke dobre koncerte tokom narednih godina i dopremo do još ljudi u regionu koji nisu čuli za nas. Nastavićemo da radimo onoliko koliko nam se radi, ali ćemo malo i uživati, dozvoliti sebi da budemo zadovoljni ovim što smo do sad postigli i pustićemo da stvari idu svojim tokom.
Milan Marković, Nemi pesnik
Nemi pesnik, Foto: Marko Ristić
Pet ključnih reči kojima biste opisali vaš bend.
Iskrenost, iskustvo, volja, upornost, radost.
Da li sebe i svoj bend smatrate popularnim?
Ne smatram sebe popularnim iako je bend ostvario određenu popularnost i prepoznatljivost. Nastupali smo na glavnoj bini festivala Exit, imali smo hit godine na Radio Beogradu 202 koji je publika izglasala, svirke su nam posećene. Ali dok me ne budu saletali ljudi čim izađem iz stana, neću se smatrati popularnim.
Koliko vremena prosečno provodite na bini pred publikom a koliko u prostoriji za vežbanje?
S obzirom da je našu karijeru pratila pandemija, koncertne sezone su nam prošle u vanrednom ritmu. Što se tiče vežbanja, kao bend vežbamo dva puta nedeljno po više sati.
Gde vežbate?
Već duže vreme vežbamo na Petrovaradinskoj tvrđavi u jednom ateljeu. To je naše standardno mesto koje delimo sa još nekoliko bendova.
Kakve su vam ambicije i želje?
Ambicije su da iz godine u godinu napredujemo muzički, da sviramo na još velikih festivala, da napravimo još hitova i da se svaki novi album još više dopadne slušaocima. Imamo i ambiciju da postanemo najpopularniji bend u regionu.
Grupa Sitzpinker
Pet ključnih reči kojima biste opisali vaš bend.
Eklektično, dinamično, glasno, psihodelično, mračno
Da li sebe i svoj bend smatrate popularnim?
Zadovoljni smo činjenicom da dobijamo određenu količinu prisutnosti u medijima, mada bi i ta pažnja mogla da bude i veća s obzirom da su mediji glavni način dolaženja do šire publike, koja vidno postoji. A popularnost kao kategorija je nešto što nas ne interesuje preterano.
Koliko vremena prosečno provodite na bini pred publikom a koliko u prostoriji za vežbanje?
Računica glasi: na svakih 20 do 30 sati vežbanja provede se pola sata na bini.
Gde vežbate?
Nekada smo vežbali u zgradi BIGZ-a, dok nismo ostali bez tog prostora. Novi album spremamo u kućnom ambijentu, u dnevnim sobama članova benda.
Kakve su vam ambicije i želje?
Ambicije se povećavaju sa svakim nastupom i svakom novom pesmom, svakako su velike. Trenutno završavamo snimanje prvog albuma, tako da nam je fokus samo na tome.
Bonus video: 24 minuta Keni nije mrtav (deo 6)
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare