Mirka Vasiljević: Najbitnija uloga mi je uloga majke

Glumicu Mirku Vasiljević vanredno stanje zateklo je na Kipru, gde je otišla sa decom kod supruga fudbalera Vujadina Savića, koji trenutno igra fudbal za tamošnji glup "Apoel".Mirka je sada u intervjuu za Nova.rs govorila o njihovim danima u karantinu, vaspitanju dece, o čestim selidbama zbog prirode posla, svojoj glumačkoj karijeri...Ona je na samom početku našeg razgovora ispričala kako je pandemija koronavirusa uticala na njihove privatne i poslovne planove.- Trenutno se nalazimo na Kipru. Deca i ja došli kod Vujadina. Imali smo avionske karte rezervisane za 11. april da se vratimo u Srbiju, kako bih ja sve do Velikog petka imala svako veče predstave sa svojom ekipom. Trebalo je da obiđemo dosta gradova i da igramo neke predstave u Beogradu i baš je trebao da mi bude turbo ritam. Jako sam se radovala tome, jer  su mi trenuci igranja predstava sa mojom glumačkom ekipom kao da sam u spa centru", kaže Mirka, a onda ističe šta joj najteže pada i šta joj najviše nedostaje tokom ove pandemije:"Prvenstveno zato što sam odvojena od kuće i od nekih standarnih obaveza. Kad radim stvar koju volim, to me ispunjava i čini poletnijom i srećnom. Uvek imamo pune sale. Igrajući komeduje dobijamo puno aplauza, tako da se duševno nahranim i jako sam se radovala tome, ali ova celokupna, svetska situacija je sve to sprečila. Ja sam neko ko reaguje u trenutku kada dođe do problema. Unapred ne volim da se plašim, da paničim, da pravim što se narodski kaže - "od komarca magarca". Kad je cela ova situacija započinjala, ja sam bila konstantno sa ekipom u kontaktu da vidimo šta je najpametnije da uradimo, i svi smo se složili da ćemo se ponašati kako situacija nalaže.

Kako izgledaju vaši karantinski dani na Kipru?- Kada smo ovde na Kipru, navikla sam da sam dosta kod kuće, jer čovek nije svoj na svome. Kad nemate bilo kakvih obaveza, onda je logično da ćete najviše vremena provoditi u kući. S druge strane, kad ste u svom gradu, onda su vam tu i rođaci i prijatelji, ima mesta koja volite da posećujete... Zato mislim da nam ovaj karantin mnogo lakše pada kad smo u inostranstvu nego u Srbiji. Pritom, nemam razloga da se žalim, jer su svi moji dobro, zdravi su, što mislim da je najvažnije, uopšteno kroz život, a pogotovo u ovakvim situacijama. Dobra strana ovog karantina je takođe i to što smo sada svi na okupu, jer smo inače razdvojeni zbog toga što ja radim u Srbiji, a Vujadin igra u inostranstvu, pa sada nadoknađujemo da budemo zajedno. Deca uživaju kada su mama i tata konstantno zajedno. Kada deca imaju školu, onlajn nastavi, domaći, imamo dosta obaveza. Tu su svakodnevno školske obaveze - od ujutru, pa do dva, tri popodne. Ovde imamo kuću, tako da srećom imamo i dvorište, što mnogo znači, prvenstveno psihički, a onda i ovako kroz druge aktivnosti. Ustanemo rano ujutru, spremimo se za taj dan, svako ode za svoj uređaj, gde ima onlajn časove. Nakon toga se radi domaći, pa zajednički ručak i onda svako ima svoje neko vreme. Uveče kad oni legnu, onda je to neko vreme za mene i Vujadina. U tom periodu ili nešto za sebe radim, ili se čujem sa svojim prijateljima. Ovde smo sami, nemamo nikog svog, tako da su sve obaveze na nama, i onda nam nekako brzo prolazi vreme. Kad smo u Srbiji, neko nam uvek pripomogne u nečemu, dok ovde sve moraš sam.Kako je sve ovo sa koronom u proteklom periodu uticalo na tebe i vas kao porodicu?- U kontaktu smo sa našim porodicama, dajemo im podršku da ostanu kod kuće, i da se što više čuvaju i paze. Nisam neko ko se plaši, jer strah nije dobar ni za čovekov organizam, ni za funkcionisanje. Tako da razmišljam pozitivno. Trudim se da te negativne stvari ne gajim i ne zalivam u sebi, jer to privlači loše i može da napravi nemir u vama jer onda ne razmišljate trezveno. Žao mi je što je ceo svet došao u ovu situaciju i što se pokazalo da i ceo svet može da stane. Nadam se da ćemo svi iz ovog nešto naučiti, popraviti nešto kod sebe i postati bolji ljudi. Da će nam ovo biti svima dobra lekcija i nadam se, s time, što smo svi sada stopirani, da će priroda oporaviti od ljudi koji je svesno i nesvesno uništavamo, jer mi bez prirode ne možemo funkcionisati.Šta ti najviše nedostaje tokom boravka u izolaciji? Šta ćeš prvo uraditi kad prođe vanredno stanje?- Ništa nam ne nedostaje tokom karantina. Bitno nam je da smo mi kao naša porodica svi zajedno i da nemamo taj strah šta će Vujadin sam u inostranstvu ili da on ima problem što nismo sa njim, tako da smo zahvalni Bogu što nam se namestilo da smo u ovoj situaciji svi zajedno i da ove trenutke proživljavamo zajedno. Prvo šta ćemo uraditi kda prođe vanredno stanje je povratak Srbiju. Onda ću isplanirati dalji program svog rada, jer volim da radim i to me ispunjava. Naravno, da vidim svoje i da s prijateljima imam neki fizički kontakt, a ne samo preko telefona. Mislim da će to većina ljudi uraditi, jer sad shvataju svi da je ta sloboda kretanja prosto veliko bogatstvo, koje mi sada nemamo.

Kako deca podnose izolaciju?- OK nam je da budemo kod kuće. Deca nisu nešto posebno nervozna zbog toga, jer su i oni navikli da smo u inostranstvu obično kod kuće. U Beogradu nam je akcija sa viđanjem drugara, dolazak drugara kod nas, dolaze naši prijatelji... Svesni su toga da je dosta aktivnije kada smo u Srbiji, nego kada smo ovde.Kako je biti mama u karantinu? Da li imaš momente kad ti se deca "popnu na glavu"?- Ima momenata kada i deca preteraju. Ima momenata kada meni nije dan za tako nešto, ali dovoljno su veliki da shvate kad treba da me ostave malo da se odmorim, ako sam nešto pre toga radila. Hvala Bogu, razumni su da kad im kažem da mi treba malo mira, oni me puste. Onda dođem sebi i nastavim da budem njihova mama, koja im sve ispunjava i čini, jer za koga ću ako neću za svoju decu.Na koji način vaspitavate Adrijanu, Mihajla i Andreja? Da li ste primenili metod vaspitanja iz svoje porodice?- Dosta stvari koje sam naučila od svoje porodice, primenjujem na decu, jer to mi je normalno. Mislim da je to dobro vaspitanje zato što vidim kroz svoje životne primere. U mnogim stvarima sam uporna, istrajna, poštena... Sve te stvari kroz život zbog kojih sam ja bila ljuta kada su me moji forsirali, na kraju su se isplatile i formirale me ovakvu kakva sam. Sada mi je jasno zbog čega su oni to radili. Koliko god da sam ja mlada rodila, promenilo se vreme u odnosu na ono kad sam ja odrastala i sada kad oni odrastaju. Gledam da vaspitanje prilagodim današnjem vremenu. Prvenstveno ih učimo da nema odvajanja među njima troma, da moraju da budu maksimalno otvoreni jedni prema drugima, da umeju da prime i kritiku, jer je to dobar način da napredujete i promenite nešto što ne valja kod sebe. Koliko god da se posvađaju, da znaju da su oni braća i sestra, da nema nekomunikacije među njima i tog bežanja jednog od drugog. Učimo ih da su oni tim i da će jednog dana njih troje ostati jedno drugom i da je to veliko bogatstvo. Učimo ih da moraju da budu vredni i radni, da je u ovom momentu njihova najveća obaveza i ono što najviše očekujemo od njih da daju svoj maksimum za školu, da moraju da uče jer će im se to kroz život isplatiti. Ako žele neke krupne stvari, da će većinu stvari dobiti, jer svaki roditelj treba da se trudi, koliko može, da detetu obezbedi, ali da opet mora da postoji neka zasluga zašto je to dobio. Treba da budu strpljivi. Isto tako, ako budu neposlušni, nemirni, da će snositi posledice i da stojećki moraju to da izdrže, jer neće sve u životu biti lepo. Nekako mi je drago kad vidim da na primer jedno dete dobije zasluženu kaznu, pa vidim da se ovo dvoje uznemire i kada prođe par minuta i vide da mi nismo toliko ljuti, uvek priđu da nas "obrlate" ili da odu da prave društvo tom nekom. Onda vidim da misle jedni na druge.Poslednju put smo te gledali  u seriji "Istine i laži", a pre toga te dugo nije bilo u nekom filmu ili seriji. Zbog čega se ne pojavljuješ često u televizijskim projektima?- Koliko god ja u životu imam mogućnost da se bavim ulogama, gde sam neka drugačija Mirka, i da mi je želja da kroz život što više radim, mislim da je moja najveća i najbitnija uloga da njih troje izvedemo na pravi put. Želim da jednog dana kažem: "Da, svemu što sam ih učila, oni sada sprovode u delo i ne stidimo se njih i oni se ne stide nas". Želim da prosto budemo vezani kada sutra i oni budu imali porodice, jer su i Vujadinova i moja porodica povezane. Naš najosnovniji skup, gde ne pravimo ništa veliko, ne može da prođe ispod 50 - 60 ljudi, što je stvarno veliki broj, ali moja i Vujadinova porodica su povezane i mi sa svima njima. Stavrno nas je dosta u tim bitnim momentima. Mislim da je bogatstvo imati ljude oko sebe i imati na koga da se oslonite.Da li si nekada odbila neku ulogu koju si smatrala da nije adekvatna za tebe, i ako jesi - zbog čega?- Učena sam da primam kritike i s obzirom na to da sam završila drugi fakultet, a ne Fakultet dramskih umetnosti, donekle sam bila svesna da šta god mi neko kaže od starijih kolega koje ja volim, cenim i poštujem, to treba da prihvatim i korigujem na sebi, jer nisam prošla kroz to sve što su oni prošli kao glumci na FDU. Imala sam mogućnost i sreću da odmah krenem u praksi da primenjujem i radim. Moram da kažem da sam imala više sreće nego pameti, da sam sarađivala sa ozbiljnim rediteljima, sa ozbiljnim glumcima, legendama, od kojih svašta može da se nauči. Sve što su mi govorili kroz rad sa njima, u serijama, filmovima, predstavama, ja sam slušala. Ja i dan-danas pazim na to što su mi neke kolege govorile. Od jednog kolege na snimanju sam dobila savet da nije bitno samo prihvatati uloge, nego znati zašto ih prihvataš, da se karijera nekada gradi i na odbijenim ulogama. Imala sam sreću da do sada radim na velikim i ozbiljnim projektima. Upravo naučena svim tim stvarima, kad dobijem ponudu, sednem u svoja četiri zida, zatvorim se i postavim sebi pitanja: "Vidiš li ti sebe u toj ulozi, osećaš li da si deo tog projekta? Da li ti možeš to da izneseš?" Ako su svi odgovori potvrdni, ja tu ulogu prihvatim. Nije bilo razloga da do sada odbijam, s obzirom na to da su bili sve ozbiljni reditelji i komadi. Znala sam i da ako možda u tom trentku nisam sigurna da ću to izvesti najbolje, da će tu upravo biti oni koji će me naučiti i pomoći mi da to savladam i da će mi to biti lekcija kroz moj posao, kako da te prepreke savladam. Do sada za glumački posao nisam imala prilike da odbijem jer sam uvek bila počastvovana ko me je zvao za projekte. Odbijala sam samo te neke sitnije stvari koje se baš i ne tiču glume. I ne kajem se zbog toga, jer je pružena prilika nekom drugom.https://www.instagram.com/p/BybKW5TA4wt/?utm_source=ig_web_copy_linkZbog prirode posla tvog supruga, često si na relacij Beograd - Kipar, koliko ti to teško pada?- Ne pada mi teško, jer ja sam se saživela s tim i to je moj normalan način funkcionisanja. Od 19. godine, kada smo Vujadin i ja počeli da se zabavljamo, i kada najviše vremena volite da provedete jedno uz drugo, nama je život nametnuo situaciju da je on otišao za Francusku da igra. Ja sam u tom momentu imala priliku da radim sa legendarnim Ljubišom Samardžićem na seriji "Miris kiše na Balkanu", gde sam imala svakodnevna snimanja, tako da smo mi na samom početku bili odvojeni četiri meseca. I kada smo uspeli da preguramo taj početak veze i ostanemo zajedno, mi smo na neki naš način uspeli da izvučemo najbolje. Već tada sam uspevala da emotivno iskombinujem sa svojim poslom, iako su kilometri razdaljine u pitanju. To sam kasnije samo nastavila da primenjujem sa više članova, jer su došla deca. Negde sam uvek gledala na to kao prednost, mogućnost da upoznate novu kulturu, da steknete nove prijatelje, upoznate neku zemlju i da je velika razlika otići negde turistički i živeti tamo. Onda opet kad vam toga bude dosta, imate gde da se vratite u svoju zemlju, gde imate svoj posao. Možda su i godine na našoj strani, što smo i dalje mladi, jer kada si mlad nemaš problem da imaš mnogo više obaveza, jer te život nije mnogo istrošio i plus i energije i elana. Kad Vujadin bude završio karijeru, što je možda za nekih pet, šest godina, deca će već biti tinejdžeri, a mi ćemo i dalje biti mladi, sa nekih 35 godina, i moći ćemo da odlučimo šta je u tom trenutku najbolje gde živeti, jer smo imali prilike da upoznamo razne sredine.Usled vanredne situacije i Vujadinu su otkazani trenizi, utakmice, i sada imate mogućnost da konstantno budete zajedno, koliko vam je to falilo?- Prijatno je kada znate da neko ko nije konstatno bio tu, što zbog hiljade kilometara razdvojenosti, što zbog treninga, utakmica. Nekad od sedam dana, četiri nije tu zbog obaveza. Nekad sam se pitala kako bi to bilo da smo i mi takva porodica da je on stalno kod kuće, da znam da je uvek vikendom tu, jer je vikend negde rezervisan da niko ne radi, dok u fudbalskom svetu uvek vikendom odlaze u karantin. Život nam je sada dao priliku da iskusimo i to. Ovde u inostranstvu mi je normalno da on bude u kući kada nema obaveze, jer je on u Beogradu mnogo aktivniji nego na Kipru i volela bih da vidim kako bi to izgledalo da je u Beogradu konstantno kod kuće. Dok je igrao u Zvezdi, on nikada nije bio kod kuće, jer naravno uvek žuri i da se vidi sa svojim prijateljima, familijom. Tako da mi je ovde i normalno da je u kući, jer samo uradi to šta ima oko fudbala. Nekako imam osećaj samo da čekam da ode na trening ili u karantin. I meni i njemu prija da se odmorimo od tog trčanja i jurenja i da svako pojedinačno može da se posveti sam sebi, a onda i jedno drugom.Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.