Umalo umro od kokaina, ženio se pet puta, ali nije mogao samo bez ova dva slavna muškarca: Život Martina Skorsezea uzbudljiv je koliko i njegovi filmovi

Američki reditelj italijanskog porekla Martin Skorseze rođen je 17. decembra 1942. godine u Njujorku. Njegovo poreklo imalo je snažan uticaj na njegov stvaralački rad – glavni junaci njegovih filmova često su Amerikanci italijanskog porekla, ljudi rastrzani između zakona ulice i sopstvene savesti.

Kao dete, Martin je bolovao od astme i mnogo vremena provodio u kući. Dok su druga deca trčala po ulicama njujorškog kvarta Mala Italija, on je sate provodio u bioskopu. Upravo ta usamljenost i izolovanost oblikovale su njegovu maštu i ljubav prema filmu. „Gledanje filmova proizašlo je iz nužde zbog problema sa astmom“, rekao je kasnije.

Njegova porodica nije bila imućna, ali su ga roditelji, poreklom sa Sicilije, naučili značaju discipline i poštovanja tradicije. Ta kombinacija stroge katoličke vere i italijanske kulture oblikovala je njegov umetnički izraz. Religiozna pitanja, motivi iskupljenja i unutrašnje borbe postali su sastavni deo njegovih filmova. Kao dečak, maštao je o tome da postane sveštenik, ali je sudbina odvela u sasvim drugom pravcu - ka kameri i filmskoj umetnosti.

Njegov prvi značajan film bio je „Ko to kuca na moja vrata?“ iz 1967. godine, posle čega je usledila serija ostvarenja koja su zauvek promenila filmski pejzaž. „Ulice zla“ donele su mu pažnju kritike, dok je „Taksista“ 1976. godine postao simbol američkog filma i nagrađen Zlatnom palmom u Kanu.

Priča o usamljenom taksisti Travisu Biklu, kojeg je tumačio Robert de Niro, do danas ostaje jedno od najuticajnijih dela svetske kinematografije. Njegov prikaz urbanog otuđenja, nasilja i ljudske ranjivosti zauvek je promenio način na koji se filmovi snimaju i doživljavaju. Kasniji uspesi, poput „Razjarenog bika“, "Njujork Njujorka", "Kralja komedije", „Dobrih momaka“, „Kazina“ i „Bandi Njujorka“, učvrstili su njegov status kao jednog od najvećih reditelja svih vremena. Konačno, 2007. godine osvojio je i Oskara za film „Dvostruka igra“, što je bio trenutak priznanja koje je dugo čekao.

Njegova filmografija bogata je naslovima koji su ušli u istoriju: „Dobri momci“, „Vuk sa Vol Strita“, „Razjareni bik“, „Kazino“, „Bande Njujorka“, „Avijatičar“, „Zatvoreno ostrvo“… Svaki od tih filmova svedoči o njegovom jedinstvenom pogledu na svet, punom kontrasta, moralnih dilema i brutalne iskrenosti.

Ako su vam ti naslovi poznati, jasno je i zašto su Robert de Niro i Leonardo Dikaprio njegovi omiljeni saradnici. Sa De Nirom je snimio čitav niz remek-dela, počevši od „Ulica zla“, preko „Taksiste“, „Razjarenog bika“ i „Dobrih momaka“, pa sve do „Irca“. Njihova saradnja je jedno od najdugovečnijih i najplodonosnijih partnerstava u filmskoj istoriji.

Sa Dikaprijem, pak, započeo je novu eru svog stvaralaštva. Njihova prva saradnja bila je na filmu „Bande Njujorka“, a nastavila se kroz „Avijatičara“, „Dvostruku igru“, „Ostrvo šapata“ i „Vuka sa Vol Strita“.

„Njegov entuzijazam i oduševljenje su me podstakli da snimim još pet filmova“, priznao je reditelj.

Upravo zahvaljujući Dikapriju, Skorseze je u poznim godinama pronašao novu energiju i motivaciju za stvaranje.

Robert de Niro imao je presudnu ulogu i u njegovom privatnom životu. Sedamdesetih godina reditelj je bio teško zavistan od kokaina, a njegov tada omiljeni saradnik pomogao mu je da ostavi porok. Do te mere da je 1978. napustio Kanski festival i odleteo u Pariz samo da bi kupio drogu. Njegovo telo je počelo da otkazuje, spao je na samo 50 kilograma, završio u bolnici i bio na ivici smrti. Na sreću, uspeo je da se izvuče.

„Našao sam se u bolnici, bio sam blizu smrti. Spao sam na oko 50 kilograma. U bolnici sam proveo 10 dana, nakon čega sam shvatio da moram da promenim svoj život. Doktori su se starali o meni, a ja sam shvatio da ne želim da umrem i da ne želim da traćim svoje vreme“, rekao je jednom prilikom.

Sam reditelj godinama kasnije otvoreno priznaje:

"Preterao sam sa žurkama zato što nisam znao kako da to kontrolišem. Ali, želeo sam i to da probam. Hteo sam da uđem duboko u to. Hteo sam da vidim gde ću završiti. Srećom, preživeo sam.“

Njegov izlazak iz pakla droge bio je ujedno i njegov povratak kinematografiji u punoj snazi, a „Razjareni bik“ postao je simbol tog novog početka. Taj film, u kojem je De Niro odigrao jednu od svojih najboljih uloga, bio je i Skorsezeovo lično iskupljenje.

Skorsezeov privatni život bio je buran gotovo koliko i njegovi filmovi. Ženio se pet puta. Prvi put oženio se svojom ljubavlju sa fakulteta, Laren Brenan, sa kojom je bio deset godina i dobio ćerku Ketrin. Nakon toga usledio je kratak brak sa novinarkom Džulijom Kameron, sa kojom ima ćerku Domeniku.

Treći brak bio je sa manekenkom i glumicom Izabelom Roselini, ćerkom slavne Ingrid Bergman i reditelja Roberta Roselinija. Njihov odnos bio je pod lupom javnosti, jer su oboje pripadali svetu filma i umetnosti. Iako je postojala ljubav, razlike u karakterima i burni temperament doveli su do razvoda posle tri godine.

Četvrti put oženio se producentkinjom Barbarom De Finom, koja je producirala i neka od njegovih najpoznatijih ostvarenja, uključujući „Dobre momke“ i „Kazino“.

Njegov peti i poslednji brak je sa spisateljicom Helen Moris, sa kojom je i danas. Na snimanju filma „Kundun“ rodila se njihova ljubav, a njihova ćerka Frančeska glumila je u filmovima „Avijatičar“ i „Dvostruka igra“. Helen, koja boluje od Parkinsonove bolesti, i danas mu je najveća podrška u privatnom životu.

Smrtnost i nasilje uvek su bili prisutni motivi u Skorsezeovim filmovima. On sam priznaje da ga je od mladosti pratila opsesija pitanjem: „Šta će se dogoditi kada ostarim?“

Kao dete bolešljivo i izolovano, a kasnije mladić sklon autodestruktivnosti, Skorseze je stalno balansirao na ivici. U jednom intervjuu rekao je:

„Sada sam u godinama kada se umire. To ne znači da ne prihvatate savete, ne raspravljate se, ali u određenom trenutku znate šta želite da radite. I nemate izbora.“

Danas, u poznim godinama, priznaje da mu je život postao tih i da se sve više povlači u privatnost.

„Puno ulažem u moj privatni život kod kuće. I postoji samo nekoliko ljudi koji to razumeju i koji su dovoljno ljubazni da budu deo toga. I tako, tamo gde smo nekada imali večere i ostalo, sve to postaje mnogo, mnogo manje. I tako sam prilično sam. I uvek, ako se sastajem sa ljudima, to je posao“, rekao je jednom prilikom.

Njegovo poslednje ostvarenje „Killers of the Flower Moon“, na kojem je radio od 2017. godine, takođe ga je suočilo sa sopstvenim granicama.

"Sada sam u određenim godinama, kako kažu, i tu su porodični problemi i ostalo. I morao sam da pogledam ceo film, da proverim miks. I to oduzima vreme. Kako ću to da uradim? Kako ću da se koncentrišem?“ pitao se Skorseze.

Skorseze je reditelj koji je oblikovao američku kinematografiju, ali i globalno filmsko iskustvo. Njegov uticaj ogleda se ne samo u filmu, već i u čitavoj kulturi – od načina na koji se priča o mafiji, do prikaza religije, nasilja i moralnih dilema.

Njegov stil karakterišu dinamična kamera, autentičan dijalog, upotreba muzike i sposobnost da stvori intenzivne, nezaboravne scene. On je majstor pripovedanja i čovek koji nikada nije pristao na kompromise u umetničkom izrazu.

On je takođe osnivač Filmske fondacije, organizacije posvećene očuvanju starih filmova. Zahvaljujući njegovom zalaganju, stotine klasika sačuvano je od zaborava i propadanja. Time je pokazao da film nije samo stvaranje novih priča, već i briga o istoriji kinematografije.