0
Glumica Mina Lazarević više od dve godine uživa u ljubavi sa svojim kolegom, ali je za javnost ovu informaciju otkrila tek nedavno.
Mina Lazarević je u emotivnoj vezi sa kolegom Vladimirom Posavcem Tušekom koji se glumom bavi više od 30 godina, a javnost ga zna po ulogama u serijama „Kud puklo da puklo“, „Na granici“, „Drugo ime ljubavi“ i mnogim drugim.
PROČITAJTE JOŠ:
U maju 2023. godine Vladimir Posavec Tušek je bio gost u emisiji „Ispovest“ autora i voditelja Nemanje Vasiljevića gde je po prvu put za srpske medije detaljnije govorio o svom životu i karijeri. Tada je naveo da je jedan period života proveo u Prištini zbog vojnog roka i studiranja, dok je nakon toga živeo u Kruševcu. Takođe je kazao da gaji veliku ljubav prema mačevanju, te je u jednom periodu života bio vlasnik kluba u Zemunu koji se bavim ovim sportom.
Kada ste shvatili da posedujete talenat za glumu?
„Ja sam prvi put nastupao u Sava Centru, to je bio 20. oktobar, pobedio sam na nekom školskom takmičenju, pa opštinskom, pa sam došao do gradskog. To je bilo vreme komunizma, pao je 14. kilometar. Meni je učiteljica Olivera Živković rekla da dođem sa nekom pesmom, a ja uzmem pesmu Dobrice Erića ‘Debeli’, a bio sam buca. Došao sam tamo i svi su videli da je to duhovito. Na opštinskom takmičenju je bio neki narodni heroj i ja vidim da tu nema šanse i to je Narodni Univerzitet, neka drvena sala, ja izađem onako buca i samo kažem ‘Debeli’ i oni svi popadaju u smeh i tu pobedim i tako dođem u Sava Centar. Završio sam Pravno-Birotehničku školu, ja sam tada režirao ‘Prokletu avliju’, znao sam da želim da se bavim glumom.“
Glumu ste završili u Prištini?
„U klasi profesora Boška Dimitrijevića. Tamo sam završio vojsku i samo sam se spustio u Univerzitet. U Beogradu sam dva puta pokušavao, ulazio u uže izbore, ali nisam prošao. Diplomirao sam sa predstavom ‘Ričard Treći’ sa kojom sam diplomirao zvanično 2000, a 1998. sam dao sve ispite. Moje prvo pozorište je bilo Kruševačko, 1997. sam odigrao prvu profesionalnu predstavu, dve- tri sezone. Promenio sam devet ansambala, igrao sam i u Splitu, Dubrovniku i tako dalje. Sada imam svoju produkciju.“
Kako je izgledalo studiranje u Prištini?
„Moj divni profesor Božidar Dimitrijević je bio pitom, mislio sam da je za moj ukus prefin, trebala mi je čvršća ruka, tada sam tako mislio. On se upokojio pre nekoliko godina. Ovde je velika sreća što kod jedan profesor vodi klasu četiri godine, a u Hrvatskoj se to menja, ovo je jedan intiman odnos i ljubavni. U Prištini je bilo super, to je bio najmirniji grad, svi smo se družili, to je bio studentski grad, sa albanskom klasom smo se družili, bili smo okrenuti samo tome. Sate i dane smo provodilii na Akademiji. Nismo imali asistenta i učili smo neke stvari koje možda i ne bismo, pa zato dosta nas ima sklonost ka režiji. Mene je profesor već u trećoj godini pustio da igram. Ja sam bio njegov prvi asistent i to je bilo veliko zadovoljstvo. Mislim da je on u meni prepoznao odgovornost i veštinu, njegov odlazak je mene poremetio, shvatio sam da moram da budem odrastao.“
Pre 2000-te godine ste počeli da igrate, kakve su tada bile plate u pozorištu?
„Bila je super situacija kada sam ja počeo krajem devedestih, plaćaju ti hotel, dnevnicu, ozbiljan honorar, ja sam na trećoj godini Akademije lepo zarađivao. Međutim, posle je došla inflacija. Ja sam ceo život na honoraru, naplaćujem po predstavi. Meni je u Kruševcu bio ponuđen angažman, ali više sam zarađivao ovako. Kada si slobodnjak, ako imaš posla, imaš mnogo, ali ako nemaš posla, nemaš mnogo i bilo je tih kriznih situacija baš puno. Ko izdrži da ima jednu konstantu, taj je srećan.“
Kako se živi u tom periodu kada nema predstava i novca?
„Ostavljam za posle, to me je otac naučio vrlo rano. Svaki mesec ima 31 dan, pa i februar. Nekako vodim računa, sad pogotovo jer imam dete, živim u dva grada, samo ta putovanja odnose mnogo, energije, novca, svega, ali to je moj život.“
Otišli ste u Kruševac nakon završenog fakulteta, kako je došlo do toga?
„Milija Vuković mi je u jednom trenutku bio asistent i on me je pozvao, radilo se ‘Hasanaginica’, mislim da je to srpski najbolji tekst, zaljubljen sam u taj komad. Tamo sam igrao od 1997. godine do 2000. godine.“
Da li ste iznajmili stan tamo, da li znate da kuvate?
„Naučio sam da kuvam kada sam se razveo. Kuvali smo tokom studiranja, ali naučiš da kuvaš da bi fascinirao neku lepu ženu.“
Koliko vas je gluma promenila za sve ove godine?
„Ako ćemo iskreno da pričamo, na mene je duhovno uticala, to su mnogo velika duhovna iskušenja, sve što je iza scene i ono što je oko tog posla. Jedan divan reditelj i čovek Žorž Par mi je rekao: ‘Vlado, kada te istovremeno udaraju u stomak i u leđa, ti stojiš pravo’. U jednom trenutku sam shvatio da je to bio moj put do Boga, to je katarzičan posao, ne moraš da prihvatiš svaku odluku, ta iskušenja na koja nailaziš u poslu. Nama je to život, zato što imamo privilegiju da se igramo. Kasno sam počeo to da shvatam kao posao i kao karijeru, kasno sam to shvatio jer sam doživljavao kao deo igre i radosti. U svom traganju ne znam da li sam iskoristio pozorište iil je to tako Bog hteo, ali jeste mi važan deo i mog duhovnog puta.“
Kako je došlo do toga da otvorite svoju privatnu produkciju?
„Ja sam to davno registrovao, ali sam dosta snimao, onda je došla korona, pa sam se odmarao i onda smo Momčilo Otašević i ja rekli: ‘Hajde sada da ovu predstavu o Nikoli Tesli krenemo da radimo’ i ja sam onda imao jednu nesrećnu okolnost, operisao sam koleno. Ali evo, sada kada je došla ova godišnjica smrti Nikole Tesle, odlučili smo da krenemo. Sada radimo na novim projektima, biće još neko sa nama.“
Bavili ste se mačevanjem?
„Imao sam svoj klub u Zemunu, volim da ja odlučujem, volim da ja držim stvari u svojim rukama i odlučujem šta će biti sa mnom. Kada je došla jedna situacija, dobio sam lepu ponodu da odem u Ameriku i da se bavim samo time, to je ono što se dobija jednom u životu. Trener reprezentacije olimpijske Zoki Tulund iz Beograda. Ja sam odustao, bavim se glumom iz ljubavi i dođe čovek i kaže: ‘Evo ti ponuda na sto, imaš šest meseci’. I onda sam shvatio da sam ja glumac, a ne mačevački trener. Ali, nisam se pokajao.“
