0
"Meni bi to bilo jako zanimljivo. Taj čovek je meni jako, jako interesantan. Eto, ako razmišljamo o tim nekim savremenim političarima, mada on više i nije političar, jer se povukao iz politike. Čak i to je zanimljivo, između ostalog, šta se to desilo sa tim čovekom posle svega", rekao je glumac Feđa Stojanović u razgovoru za Nova.rs.
Glumac Feđa Stojanović iza sebe ima karijeru koja traje skoro 50 godina. Iako za sve te godine nikada nije sarađivao sa rediteljem Zdravkom Šotrom, sada ćemo ga gledati u Šotrinoj novoj seriji, koja je rađena po romanu Vuka Draškovića „Kralj“. Feđa će tumačiti lik političara i državnika, Stojana Protića. Stojanović je u intervjuu za naš portal govorio o toj ulozi, i tom prilikom otkrio koga bi igrao sa današnje političke scene.
Pored toga, on je govorio i o svom detinjstvu, glumi, i preranom braku, za koji kaže, da mu je najveća greška.
Kako je došlo do saradnje između vas i Zdravka Šotre? Da li vas je iznenadio njegov poziv za seriju „Kralj“?
– Na neki način me jeste iznenadio. Prosto, ja koliko se bavim ovim poslom, nikad me taj čovek u životu nije pozvao da ja igram kod njega. Verovatno nisam njegov omiljeni glumac. Pa čak ni ovde nisam dobio neku impozantnu ulogu. S obzirom na to da stvarno igra veliki broj mojih kolega i da se radi o tako jednom velikom projektu, bilo bi glupo da ja tu ne učestvujem. Ako ćemo otvoreno, ne osećam nikakav kompliment što me je pozvao sada, posle toliko godina, jer mislim da je bilo mnogo drugih prilika da me pozove i da igram neke značajnije uloge.
Kako ste se pripremali za ulogu političara Stojana Protića, s obzirom da je u pitanju istorijska ličnost?
Normalno, ne bih da idem kao slepac, nego sam naravno pročitao dosta o njemu, video i na internetu njegovu biografiju. Između ostalog, znao sam ja mnoge stvari o životu tog čoveka. Stvarno, to je čovek za veliko poštovanje. On je doživeo svašta, i da bude u zatvoru i da bude i predsednik Vlade… Jedan vrlo, vrlo zanimljiva ličnost. Drago mi je što to igram, nažalost, on nema puno prostora u ovoj seriji.
Kako je igrati političara?
– Sad već toliko iskustva imam iz sebe, da to meni nije ni malo teško. Imam asocijacije i sa savremenim političarima i sa nekim bivšim. I tako kupiš neke mrvice, pa tako stvoriš neku svoju priču, povežeš se sa tim što znaš, što si pročitao i onda to nije tako teško, kad ne ideš kao slepac.
Vi i fizički donekle podsećate na Stojana Prokića, koliko će vam to pomoći da što bolje dočarate njegovu ličnost?
– Jeste. Oni su to verovatno malo gledali i vizuelno. Baš kad me je pitao šminker šta da radimo, ja sam rekao ništa. Bradu i brkove moramo da lepimo, a što se tiče ćelave glave, imamo obojica. Osim tog nekog, unutrašnjeg doživljaja, potreban je i spomljni izgled, bar približno da podseća na tog čoveka. To nije tako loše, i meni će kao glumcu da pomogne, a naravno i publika to voli da vidi. Pogotovo oni koji znaju o Stojanu Protiću, bar da imaju neku asoscijaciju i vizuelno.
Koga biste voleli da glumite od današnjih političara?
– Voleo bih da igram Koštunicu. Meni bi to bilo jako zanimljivo. Taj čovek je meni jako, jako zanimljiv. Eto, ako razmišljamo o tim nekim savremenim političarima, mada on više i nije političar, jer se povukao iz politike. Čak i to je zanimljivo, između ostalog, šta se to desilo sa tim čovekom posle svega. Bio je predsednik i Bog zna kako, i nošen na rukama, i tako dalje, i sad živi bukvalno u nekoj poluanonimi. Taj lik bi meni bio zanimljiv kad bi neko pisao o tome.
Šta je zaslužnije za vašu dugogodišnju karijeru, telanat i dar sa kojim se glumac rodi ili rad, iskustvo i posvećenost?
– Glupo mi je da se hvalim da sam talentovan, da sam darovit. Ako nisam propao za ovih 40 i kusur godina kojima se bavim glumom, verovatno i ima razloga zašto nisam propao. Verovatno ima tu nekog dara. Što se tiče drugih stvari, dosta mi pomaže iskustvo i sigurnost koju steknete tokom godina rada. To se sve uveže jedno u drugo. ž
Poslednjih godina ste dosta sarađivali sa mlađom postavom glumaca, kako vam se čine i da li pratite ove nove serije?
– Ne gledam nijednu seriju, čak ni ove u kojima ja igram. Meni je to gubljenje vremena, da sedim pored televizora satima i da gledam neku seriju. Mada znam da sada ima par odličnih i domaćih i stranih serija, ali nekako volim drugačije da utrošim višak vremena. Nisam neki stručnjak za serije. Najveće iskustvo sa mladim glumcima sam imao radeći seriju „Istine i laži“. Tu ima puno mladih glumaca, i ja imam sve komplimente za njih. Svi su lepo vaspitani, jedni što sam im ja uvek govorio, i neću više ni da ih trujem time, a to je da se ne zanesu. Uz pomoć televizijskih medija, odjedanput se uzdignu, pa intervjui, sve je to prolazno. U suzštini, najvažnije je opstati. A kako se opstaje, verovatno i radom i srećom, i ovim darom koji se pomenuili.
Da niste glumac, čime biste se bavili?
– Ja bih voleo da sam ribar. Da imam divnu kuću pored jezera, mora ili reke i da se bavim ribarstvom. To bi voleo u nekom drugom životu, ako ga budem živeo, ja ću se ipak odlučiti za tu profesiju. Srećom, imam i sad vremena da se malo posvetim tome. Imam malu kućicu u Grockoj, tu je Dunav, tako da se bavim malo i ribolovom. Nisam pobegao od te svoje želje.
Vaša karijera traje skoro 50 godina, sad kad vratite vreme unazad, šta vam je bilo najteže?
– Najteži mi je bio početak. Akademija je bila jako lepa, i to je bio divan period mog života. Ja nisam kao mnoge moje kolege počeo odmah da igram neke velike uloge, da budem na prvim stranicama žurnala i bili su mi teški ti počeci. To su bile godine i godine kada sam ja igrao potpuno male i nevažne uloge. Međutim, postepeno je počelo sve da se menja. Čini mi se, sada kad razmišljam o svemu tome, kada sam prolazio kroz sve te dileme, kritike, sumnje u sebe, da je sve to možda bilo dobro, što nije sve tako lako i brzo krenulo.
Čime ste se vodili kroz život?
– Moja sreća mi je bila što sam ja odmah ušao u pozorište koje najviše volim, a to je „Atelje 212“. Tu je bila predivna urednica, i prosto sam verovao u sebe. Bio sam okružen tim fantastičnim i divnim glumcima, i pametnim ljudima. Da vera koja je preovlađivala preko tih mojih sumnji i dilema me je ipak održala i na kraju se ispostavilo da sam bio u pravu.
Da li ste kao dete mogli i da zamislite da ćete jednog dana biti to što jeste danas?
– Nisam nikada sanjao da budem zvezda. Samo sam želeo da budem dobar glumac, da radim dobro svoj posao, a ne da budem nešto ultra poznat. Međutim, te serije su učinile da me ipak ljudi jako mnogo prepoznaju. Ne mogu nikako da se sakrijem. Bez lažne skromnosti, lepše mi je bilo kad sam mogao da odem bilo gde i da me baš i ne prepoznaju. A sad ne mogu nigde da se sakrijem, i te serije su proklete zbog toga. Smeta mi to što me ljudi zaustavljaju na ulici, hoće da se slikaju. Ipak, zdržim sve to. Znam za koju profesiju sam se opredelio. Nisam se opredelio da budem službenik, ako sam hteo da budem glumac, to je normalno i nešto što se pretpostavlja. Ja više ne znam ni u kojim serijama i filmovima sam igrao. A to što ja ne volim što me uvek prepoznaju, to je druga stvar. Neki put bih zaista voleo da budem poptuno anoniman.
Kakvo je bilo vaše detinjstvo?
– Nisam imao nesrećno detinjstvo. Ja sam imao jako lepo detinjstvo. Moja majka je bila učiteljica, otac pravnik, nas smo troje dece. Jako lepo smo živeli. Išli smo svake godine na more, čak su kupili i neku kuću u Rovinju gde sam provodio prelepa leta. Nažalost, to smo morali da prodamo kad je izbio rat sa Hrvatskom. Zahvaljujući roditeljima imao sam jako srećno detnjstvo. Oni su brinuli o nama. Živeo sam uvek uvek u centru grada. To nije bilo kao sada, mi smo se igrali na ulici. 29. novembra je sada užasno promenta ulica, mi smo tu igrali nasred ulice fudbal. Bilo je drugačije i lepše. Školovao sam se u OŠ „Vuk Karadžić“, pa u Prvoj gimnaziji.
Kakav ste bili đak u školi?
– Nikad nisam bio izuzetno dobar đak. Bio sam krajnje prosečan. A opet, šta učini život, kad je OŠ „Vuk Karadžić“ slavila veliki jubilej, ja sam bio počasni gost. Onda i u gimnaziji gde sam bio prosečan đak, takođe sam bio počasni gost. U njihovoj jubilejnoj knjizi, napisao sam i neki članak. Ove vukovce niko ništa ne pita, a mene što sam bio prosečan, ja sam čak ušao u istoriji škole, šta učini profesija.
PROČITAJTE JOŠ
U prvi brak ste ušli vrlo rano, imali ste 25 godina, da li se kajete zbog toga?
– Veliko kajanje. To je bila moja velika greška. Prosto nerazumno je bilo, nažalost to se nije ni pokazalo dobro u mom životu. Mislim da ljudi ne treba da se žene pre 35, 36 goidne, devojke možda isto oko tridesete treba da se udaju.
Šta za vas predstavlja brak?
– Mislim da je brak jedna prevaziđena stvar. Ja sam za to da ljudi žive zajedno ako se nađu, ako su srodni i ako se vole. Da imaju decu, ali šta će im to da se potpisuju, i da im neko svedoči? Iskreno mislim da je to jedna prevaziđena stvar i da će to verovatno i da nestane. U velikim zapadnim zemljama mnogi ljudi tako žive.
Kako ste upoznali vašu drugu suprugu?
– Ona je sa mojom prijateljicom, koja je bila kostimograf u „Ateljeu 212“, došla na predstavu. Onda su došle u glumački bife i reč po reč i šta da vam kažem. Dalje se zna (smeh).
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
