"Budalaštine imaju milione pregleda": Zvezda devedesetih o kolegama i stanju na estradi

U iskrenom razgovoru Danijel Đurić se vraća u periodu velike slave, bombardovanja, porodičnih lomova i muzičke scene kakva danas više ne postoji. Govori o razlozima zbog kojih se vratio starim pesmama, o muzici koja je nekada imala emociju, a danas je često svedena na broj pregleda, kao i o tome zašto mu je produkcija donela mir koji estrada više ne može.

Ovih dana si se vratio starim pesmama kroz nove aranžmane. Šta te je navelo da baš sada oživiš muziku dvehiljaditih u novom zvuku?

"Iskren da budem, u moru banalnih pesama koje se danas izvode i plasiraju, smatram da je dobra i stara muzika i dalje neprevaziđena. Iz tog razloga sam izabrao osam pesama iz dvehiljaditih koje su bile veoma slušane u tom periodu i obradio ih u novim, akustičnim aranžmanima, uz vrhunske muzičare. Ljudima se to jako dopada i raduju me pozitivni komentari. Smatram da i novim generacijama treba plasirati dobre i kvalitetne pesme, a ne samo budalaštine i vulgarne tekstove."

Kada danas slušaš te pesme, da li ih doživljavaš drugačije nego u vreme kada su nastajale?

"Moram priznati da je danas prisutna neka druga energija. Sve je zrelije, i sa moje strane otpevano drugačije, a i produkcijski zvuk je kvalitetniji. Nekome se više dopadaju stare verzije, nekome ove nove, ali mi je posebno drago što su neke numere sada napokon ekranizovane, što tada nije bio slučaj. U ono vreme, te pesme su bile veliki hitovi."

Da li su ovi coveri više omaž jednom vremenu ili potreba da se publici pokaže koliko su te pesme bile ispred svog vremena?

"Mislim da ovi coveri podsećaju na jedno zdravo vreme – bez društvenih mreža i lažnog sjaja, kada su ljudi znali da razlikuju dobru od loše muzike. Takođe, bude razne emocije i lepe uspomene. Muzika se tada stvarala iz ljubavi, dok je danas postala klasičan šou-biznis, često bez kompromisa i emocija."

Kako vidiš razliku između muzičke scene dvehiljaditih i današnje – šta smo izgubili, a šta eventualno dobili?

"Izgubili smo emociju u pesmama. Mnogi izvođači iz dvehiljaditih su prestali da se bave muzikom jer je tržište danas preplavljeno ljudima koji po svaku cenu žele da budu deo javnog posla. Danas svako može da napravi pesmu uz pomoć AI alata, snimi spot telefonom i okači ga na društvene mreže. Budalaštine imaju milione pregleda, dok kvalitetne pesme jedva dosegnu 100 ili 200 hiljada. Ranije toga nije bilo – morao si da se potrudiš mnogo više. Istina je da je danas lakše postati poznat jer imaš sopstvene medije, ali je sve izgubilo čar. Trud se sveo na minimum, a sve ide brzo i površno."

Da li je, po tvom mišljenju, danas teže ili lakše mladim pevačima da se probiju?

"Danas je lakše plasirati pesmu ili spot, ali je teže doći do publike i napraviti pravu karijeru. Prava karijera, po meni, znači imati sopstvene hitove, a ne tuđe, i naravno – posećene nastupe."

Često se kaže da je danas najlakši put do pažnje – praviti budalu od sebe. Koliko to ima veze sa muzikom, a koliko sa vremenom u kojem živimo?

"To nema nikakve veze sa muzikom. Budalu od sebe pravi onaj ko želi da bude primećen na društvenim mrežama. Pravi pevač i umetnik to sebi nikada neće dozvoliti. Muzika je talenat i dar od Boga, i ljudi to uvek prepoznaju."

Odrastao si uz muziku – tvoj otac je bio harmonikaš i menadžer mnogim velikim imenima. Kako je to izgledalo iz ugla jednog dečaka?

"Otac je bio jedan od najboljih harmonikaša i imao je najviše posla širom Evrope. Majka mi je bila pevačica. Mnoge velike zvezde su tada mesecima živele kod nas u Beču kako bi radile razna veselja sa mojim ocem. Odrastao sam uz narodnu muziku, ali sam lično više slušao zabavnu i stranu muziku. Već sa 13 godina sam pokazivao ljubav prema pevanju, a pre toga sam učio klavir."

Kažeš da su mnoge zvezde tada mesecima živele kod vas u Beču. Da li si bio svestan kakav svet gledaš iz prvog reda?

"Kod nas su dolazili gotovo svi – Zlata Petrović, Vesna Zmijanac, Snežana Đurišić, Đani, pokojni Sinan Sakić, Jašar Ahmedovski, Keba, Zorica i Kemiš, pokojni Ipče, Šaban Šaulić… Svi su radili sa mojim ocem, jer je ugovarao najveća veselja širom Evrope. Kao dete sam im čak čuvao novac, skrivao ga ispod tepiha, pa bi me posle častili ili kupovali poklone. Tada nisam ni znao ko su svi oni – tek kasnije sam shvatio."

Koliko te je to okruženje oblikovalo – i kao pevača i kao čoveka?

"Mnogo sam naučio, i iz dobrih stvari, ali i iz grešaka mog oca, koji je svima pomagao, a kada je njemu trebalo – nažalost, niko se nije našao. Kasnije sam sa njim i pevao na raznim proslavama. Smatram da svaki pevač treba makar malo da prođe kafanu, jer te ona nauči životu. Okruženje me je najviše oblikovalo kao čoveka – za sve ostalo moraš sam da se izboriš."

Sa samo 17 godina snimio si prvi album, a otac je prodao lokal da bi ti kupio studijsku opremu. Koliki je to teret, ali i motiv bio?

"Vratili smo se iz Beča 1997. godine u Mladenovac jer je otac izgubio boravišne papire. Počeli smo od nule, sa vrlo malo novca. Otac je prodao lokal kako bismo mogli da nastavimo dalje i da se ja bavim muzikom. U tom studiju sam naučio da radim i snimio svoj prvi album. To mi je bio ogroman motiv."

Povratak iz Beča u Srbiju zbog nerešenih papira bio je težak za celu porodicu. Kako pamtiš taj period?

"Taj period je bio jedan od najtežih za celu porodicu, iskreno, a posebno za roditelje koji su povratkom izgubili posao i nastupe širom Evrope. Tada se bez vize nije moglo putovati nigde, a do nje se veoma teško dolazilo. Nažalost, mnogi prijatelji i pojedini poznati pevači koji su ranije sarađivali sa mojim ocem nisu nam ukazali pomoć kada je bila najpotrebnija, iako su sa njim zaradili mnogo novca."

Da li si tada ikada pomislio da odustaneš – ili te je muzika držala iznad svega?

"Nikada nisam pomislio da odustanem od muzike. To je tada bila jedina stvar koju sam iskreno voleo i sanjao da postanem pevač. Kasnije mi je majka ispričala da je još 1983. godine, dok je bila trudna sa mnom, rekla kako bi volela da joj se sin zove Danijel i da bude pevač, jer je te godine Jugoslaviju na Evroviziji predstavljao Daniel Popović sa pesmom 'Đuli'."

Album izlazi 1999, a ubrzo počinje bombardovanje. Kako je izgledalo biti mlad, popularan pevač u takvom vremenu?

"Tada sam pohađao osmi razred osnovne škole u Mladenovcu. Od 1997. do 1999. smo se mučili i snalazili kako bismo album priveli kraju, jer tada singlovi praktično nisu postojali. Kada se pojavila prva pesma „Željo jedina“, nisam znao šta me je snašlo. Dolazim u školu kao i svaki drugi dan, a više od pola škole traži autograme i fotografije. Mislio sam da je skrivena kamera jer nisam znao kako da se ponašam. Popularnost je vrlo brzo krenula među tinejdžerima, a prvi koncert sam imao upravo u svojoj osnovnoj školi. Nisam mogao normalno ni u prodavnicu da uđem – ljudi su me saletali, deca su dolazila na kapiju, čekala ispred hotela u drugim gradovima. Bilo je neopisivo lepo, san mi se ispunio, ali je ubrzo usledilo bombardovanje i novo razočaranje."

Uprkos svemu, pesme poput „Željo jedina“, „Koga sada lažeš“, „Spasi me od tuge“ postaju veliki hitovi. Kako objašnjavaš potrebu ljudi za muzikom baš u najtežim trenucima?

"Te pesme su se najviše izdvojile. Muzika je lek za svaku muku – može da te razveseli, ali i da te rasplače. Ljudi se pronalaze u tekstovima, naročito u teškim trenucima. Takav smo narod – volimo da jedemo, pijemo i veselimo se, čak i kada nije lako."

Bio si jedna od najvećih tinejdž zvezda tog perioda, a albumi su bili među najprodavanijima. Kako si se nosio sa tolikom popularnošću?

"U početku nisam znao šta me je snašlo. Posle je usledila pauza zbog bombardovanja, a zatim, hvala Bogu, nastupi širom Evrope i brojne nagrade. Čovek se vremenom navikne na popularnost i lagao bih kada bih rekao da ne prija, pogotovo što je to bila popularnost bez društvenih mreža i lažnog sjaja. Ljudi nisu znali šta jedeš, piješ ili kupuješ i to je imalo svoju vrednost – mogao si da sačuvaš privatnost."

U jednom trenutku okrećeš se komponovanju – ne samo za sebe, već i za druge. Kada si shvatio da imaš autorski nerv?

"Već sa 19 godina sam u svom studiju počeo da komponujem za sebe, a upravo sam ja autor većine svojih najpoznatijih pesama. Shvatio sam da imam talenat i za to, pa sam počeo da radim i za druge kolege."

Sarađivao si sa imenima kao što su Aco Pejović, Indira Radić, Zorica Brunclik, Darko Lazić, Tanja Savić… Koliko je teško stvarati hit za druge, a ne za sebe?

"Pesme sam nudio na više mesta, direktno kolegama ili preko njihovih saradnika, i neke su završile upravo kod tih izvođača. Za Darka Lazića i Tanju Savić komponovao sam pesmu 'Ti si ta', koja ima više od 10 miliona pregleda na Jutjubu. Iskreno, lakše mi je da radim pesmu za drugoga nego za sebe, jer dok stvaram već imam jasnu sliku kome bi odgovarala. Kada radim za sebe, mnogo sam neodlučniji i samokritičniji."

Da li postoji pesma koju si napisao za nekog drugog, a potajno si je želeo za sebe?

"Mislim da ne. Smatram da svaka pesma ima svoj put. Dešavalo se da otpevam demo i da ljudi misle da bi trebalo da je ja snimim, ali ako pesmu ne osetim srcem, ne mogu da je snimim. Pogotovo sada, kada sam zreliji. Zato dugo nisam snimao nove pesme, već sam se posvetio obradama starih."

Od 2010. godine počinješ ozbiljno da se baviš i produkcijom. Da li je to bio logičan nastavak ili beg od estradne svakodnevice?

"Iskreno, ništa nije bilo planski. Ja sam kreativan čovek i Bog mi je dao talenat za više stvari. Počeo sam da osmišljavam TV emisije i formate koji su kasnije završili na mnogim televizijama i postali popularni. U početku je to bio hobi, a kasnije posao. Nekoliko godina sam bio producent na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom i osmislio mnoge zabavne i muzičke emisije. Balansirao sam između muzike i produkcije, ali sam se vremenom više posvetio ozbiljnim produkcijskim projektima. Prijalo mi je da se distanciram od estrade, naročito u današnje vreme puno pakosti, ljubomore i foliranja. Jedan od projekata na koji sam posebno ponosan je jedna domaća serija koja se i dalje emituje na jednoj od televizija sa nacionalnom frekvencijom."

I za kraj – da se danas pojavi onaj sedamnaestogodišnji Danijel, šta bi mu ti rekao?

"Dobro pitanje. Rekao bih mu: 'Furaj, mali, svojom sredinom, furaj tom dolinom. Bog te čuva, ti pazi ljude – pa šta bude, neka bude'."

https://www.youtube.com/watch?v=azuAcQiWj40