Razgovarali smo s Anom, lepoticom iz Nije lako sa muškarcima

Film 19. dec. 202019:59 > 20:27
Podeli:
Foto:Screenshot

Lepa Ana iz kultnog filma "Nije lako sa muškarcima" i danas je angažovana glumica, ali u Pozorištu na Terazijama, čiji je stalni član od 1997. godine. Veliku popularnost postigla je još kao studentkinja glume, te davne 1985. godine. Pre nekoliko dana smo se u redakciji setili ovog filma, i pitali se gde je nestala Ana Simić, najstarija filmska ćerka Milene Dravić. Ona se u razgovoru za Nova.rs rado prisetila dana kada je snimala film s legendarnom Milenom Dravić. Takođe nam je ispričala da je zbog epidemije koronavirusa trenutno njen glumački život na pauzi, a uporedila je i današnju filmsku i TV produkciju sa nekadašnjom.

PROČITAJTE JOŠ

„Trenutno sam zbrisala iz Beograda u vikendicu, zbog korone. Zapravo, to nije trenutno, već od marta meseca. Ja sam inače stalni član Pozorišta na Terazijama, samo što se i kod nas sada zbog ove situacije slabo radi. Znate i sami kakva je trenutno situacija po pozorištima. Igrom slučaja, u novoj podeli nisam učestvovala, i faktički od marta meseca se predstave u kojima ja igram ne igraju, tako da sam na prinudnom godišnjem odmoru“, priča nam glumica, koja je bila vrlo raspoložena za razgovor.

Na pitanje zašto se povukla iz sveta filma i serija, ona kaže:

„Što se tiče angažmana na filmu i serijama, malo toga od nas glumaca zavisi. Podele se prave kako se prave… Pod tim ne mislim ništa ružno, tako se radi u celom svetu. Ljudi imaju neke svoje ekipe, a ja se uvek rado odazovem kad mi se ponudi nešto što mislim da bi bilo za mene. U poslednje vreme sam se okrenula pozorištu, sinhronizaciji crtanih filmova, i to je nešto što je trenutno malo stalo. Ne opirem se poslu, ali u ovoj situaciji, logički gledano, krajnje je nebezbedno raditi“, kaže glumica, koja dalje opisuje kakva je trenutno situacija u pozorištu.

Ana Simić, predstava Mr Dollar, Pozorište na Terazijama Foto:Privatna arhiva,

„Kad pogledate, sve mere koje su donete, tu su izuzeti glumci da se zaštite. Pozorišta kao rade, publika ima maske, ali mi na sceni ne možemo da imamo maske. Dakle, nemamo ni minimalni stepen zaštite, tako da je faktički moja procena da do vakcine i neke imunizacije koja će biti masovna, teško da će pozorišta moći da rade, jer je to organizam sa mnogo ljudi. Konkretno, u Pozorištu na Terazijama ima predstava u kojima je po sto ljudi na sceni. Nema šanse da smo na razdaljini. Mi pevamo, igramo, skačemo, znojimo se… To je visok rizik od zaraze, i dovoljno je da su jedan do dva čoveka van stroja, i predstava propada. Tu nisu baš moguća uskakanja ‘preko noći’. Sada su kao nešto relaksirali mere da pozorišta mogu da rade do 21 sat, ali mi pravimo mesečne rasporede, imamo i zaposlene glumce i honorarce. Ne mogu svi ti ljude da se okupe bez nekog plana koji je napravljen bar petnaestak dana unapred, tako da nam ta mera ništa ne znači u narednih petnaest dana da bi se obnovila predstava.“

Ana Simić, predstava Cigani lete u nebo, Pozorište na Terazijama Foto:Privatna arhiva

PROČITAJTE JOŠ

U razgovoru s Anom Simić nismo mogli da se ne dotaknemo filma „Nije lako sa muškarcima“, u kome je imala tu čast da igra rame uz rame s našim glumačkim bardovima poput Milene Dravić i Ljubiše Samardžića. Ana se prvo prisetila kako je došlo do toga da bude deo ove ekipe.

„Meni je ta uloga zapala kad sam bila na drugoj godini Akademije. Ja sam bila u klasi profesora Minje Dedića, koji je u to vreme bio jedini strog profesor po pitanju rada van fakulteta, odnosno pre diplomskog ispita, sem uz neku njegovu saglasnost. Međutim, ja sam tu ponudu dobila negde na kraju druge godine i procenila da je to uloga koju mogu da iznesem u tom trenutku, i pristala sam. Snimila sam sve tokom leta i kad sam došla u oktobru u treću godinu, bilo je ‘čujem da ste nešto radila’, kako je on voleo da se izražava. To nije baš bilo slatko, ali negde je priznao da sam imala dobru procenu da mogu to da iznesem. On je nama to branio jer se plašio da ne krenemo prerano u popularnost, pa da ne pokažemo kasnije svoje sposobnosti“, priseća se Ana u razgovoru za Nova.rs, i ističe da joj je Milena Dravić najupečatljivije sećanje iz perioda snimanja filma.

„Što se samog filma tiče, pamtim ga po Mileni. Mogu slobodno da kažem da je ona prva diva koju sam upoznala. Kad kažem diva, ne mislim na popularnu glumicu, već na pravu glumačku veličinu i damu. Njen način rada je meni bio fascinantan, njen talenat i energija, a pritom nadasve Milena kao čovek, kao starija koleginica. Ja sam njom bila opčinjena sve vreme. Jako smo se lepo družile tada. Ja sam bila najstarija u toj našoj ekipi ćerki, pa smo i privatno posle snimanja šetale i pričale o svemu u životu. I kasnije posle filma smo se družile privatno. Tu sam stekla jednu veliku prijateljicu i podršku, van filma, van glume, van svega toga. Teško mi je da govorim o tom filmu, a da to ne istaknem. Posle svih ovih godina i vremenske distance, shvatam da je to zapravo najveći dar što sam imala tu čast da radim s njom.“

Osim Milene Dravić, koja je Ani bila filmska majka, Dubravka Mijatović i Branka Katić su joj bile filmske sestre, te smo glumicu pitali da li je i danas u kontaktu s njima.

„Sa Dudom se viđam. Skoro smo snimale epizodu ‘Urgentnog centra’. Radile smo posle filma dosta u Madlenianumu – ‘Miris kiše na Balkanu’, ‘Doručak kod Tifanija’… Svašta smo nešto radile zajedno. Sa Brankom manje zato što je ona dosta dugo bila u inostranstvu. Kad dođe, tu je kratko i prosto ne stignemo ni da se vidimo, iako smo se jako lepo družile i nasnimanju i kasnije ako se negde sretnemo. Branka je isto jedno divno biće, ali Milena je prema svim trima imala specifičan odnos, u skladu s našim tadašnjim uzrastom i interesovanjima. Branka je bila naturščik. To je njen prvi film, prvi kontakt sa glumom. Sa Dubravkom se viđam više, sa Brankom manje, ali ih obe jako volim i cenim.“

U razgovoru za Nova.rs glumica se osvrnula i na trenutnu hiperprodukciju u domaćoj kinematografiji, te uporedila s periodom od pre par decenija.

Ana Simić, predstava Doručak kod Tifanija, Madlenianum Foto: Privatna arhiva

„Vidim da se mnogo radi i da se mnogo snima, ali mi deluje nekad da su to lakše forme u smislu zahtevnosti. Čini mi se da je pristup svemu malo potrošački, bez namere da bilo koga uvredim – ni kolege, ni reditelje. Nezgodno je da mi glumci tako nešto komentarišemo, jer nam posao od toga zavisi. Ali kad uporedim današnje serije sa serijama koje su se snimale do pre dvadesetak godina, čini mi se da su današnje serije više za potrošnju, da tako kažem, ali takvi su uslovi. Mislim da su se onda glumci više bavili ulogom. Tada su postojale probe pred snimanje, proba cele scene. Sada je to malo više trči, završi, pali, idemo dalje. Nekako nisam luda baš za tom formom, pa samo se možda zato i više okrenula pozorištu, jer je to studioznija priča“, zaključuje ona.

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk i Tviter.

Komentari

Vaš komentar