0
"I da jeste, ne bih vam to otkrio (smeh), jer to spada u područje najdublje intime, a ja čitav život čuvam jedan komadić tog svog privatnog svemira samo za sebe. Reći ću samo uopšteno i neću lagati – da, jeste, ima pesama koje su odraz ličnog iskustva, isto tako ima pesama koje su odraz iskustva nekog iz moje okoline, a ima i potpuno izmišljenih pesama, čiste fikcije. Međutim, interesantno, često se takve pesme vremenom i ostvare poput nekog proročanstva", odgovara u intervjuu za Nova.rs legendarni Neno Belan na pitanje da li je svaka pesma Đavola posvećena nekome.
Svaki trenutak je pravi a ovaj, koji trenutno živimo, izgleda upravo jedan od onih koji vapi za razmenom emocija. Nije sve izgubljeno i ne može nas „nova realnost“ totalno izobličiti. Dok traju pesme, dok postoji muzika i reči koje uz nju pevušimo, realnost će biti onakva kakvom je pravimo.
Svoj umetnički život Neno Belan je baš tako kreirao, u hodu, nesebično i strastveno pevajući o ljubavnim jadima, dugim lenjim danima, letnjim noćima, zagrljajima… Zato pesme njegovih Đavola traju i verovatno im se zbog te naive, u melodiji i izrazu, sa osmehom vraćamo. U susret beogradskim koncertima (Kombank dvorana, 21. i 22. mart), razgovarali smo sa Nenom Belanom o pesmama sa prizvukom mora i „okusom soli“.
PROČITAJTE JOŠ
Opišite nam vreme kada je nastao bend Đavoli. Povratak šezdesetim nije bio toliko moderan u datom trenutku a posle vas je nastao – bum! Pojavili su se Vampiri, evrovizijske pesme grupe Riva, Tajči…
– To je jedna interesantna priča. Mi smo okupili na nagovor mog prijatelja Marinka Biškića, koji je došao sa idejom da napravimo bend i sviramo stare pesme iz pedesetih i šezdesetih godina. Grupu smo nazvali „Marinko i galebovi asfalta“, on je bio pevač a ja gitarista. Nakon tri meseca Marinko je odselio iz Splita u Zagreb, trbuhom za kruhom. Privremeno sam se prihvatio pevanja dok ne nađemo adekvatnu zamenu. I tako sam, evo, privremeni pevač već 37 godina. Nakon toga u bend je ušao menadžer, pesnik i slikar Robert Caleta Charly. On me nagovorio da pokušamo da radimo na sopstvenim, autorskim pesmama koje će zvučati kao da su nastale šezdesetih godina. Svidela mi se ta ideja i počeo sam sa pisanjem muzike, Charly je pisao tekstove i napravili smo hrpu demo snimaka. U to vreme Charly je redovno putovao u Zagreb i te snimke je nosio Siniši Škarici, tadašnjem glavnom uredniku diskografske kuće Jugoton. On nas je prvo odbijao, ali je nakon godinu dana popustio i dao nam ugovor za snimanje prve ploče. Snimili smo je i odmah pogodili u centar! Imali smo par hitova i vinuli se u visine. Zbog tog oslanjanja na klasike rokenrola i šlagere već smo tada, osamdesetih godina, svrstavani u kategoriju retro bendova. Istina, nismo imali konkurenciju, jer smo bili van svih modernih muzičkih tokova tog vremena.
Pominje se da se prva pesma koju ste snimili zvala upravo „Diavoli“, otuda i naziv benda kasnije. Zanima me da li ste možda imali još neku opciju za naziv grupe?
– Nije tačno da smo tu pesmu prvu snimili, snimili smo je kao jednu od zadnjih u opusu Đavola, tek 1998. godine na reunion albumu „Space Twist“. Prvo što smo snimili u karijeri je bio maxi singl sa četiri pesme: „Kucaj opet“, „Večeras“, „Zvuci ulice“ i „Kada se nađem u predjelu noći“. Naravno da smo imali gomilu predloga za naziv benda, ali eto to ime se nekako zakačilo na jednoj probi dok smo je vežbali.
Jednom prilikom ste mi rekli tokom intervjua da je rad u bendu zahtevna stvar. Šta ta zahtevnost podrazumeva danas?
– Mi smo Fiumensi i ja – bend koji radi u kontinuitetu već 24 godine. Zanimljivo je da ni jedan član nije otišao, niti je neko nov došao u bend u tom periodu. Tako da smo odlično usvirani i iskusni po tom pitanju. Reč je samo o osveženju repertoara u obliku programa gde sviramo pesme grupe Đavoli. U tu materiju smo se sada upustili dublje u konceptualnom smislu. Đavoli su imali saksofon u postavi, tako da smo verno dočarali taj originalni zvuk benda iz osamdesetih uz pomoć saksofoniste, našeg prijatelja Jakše Kriletica Jordesa.
Vi ste cenjen autor i imate odličnu solo karijeru. U kom njenom delu se osećate najprijatnije?
– Ponosan sam na čitavu svoju karijeru, na sve svoje uspehe, ali i na neuspehe, jer su i oni deo nje i omogućili su mi da na greškama učim i rastem. I da – ništa ne bih menjao kada bi mi bila pružena prilika da ponovo krenem ispočetka. Razdoblje koje smatram najkvalitetnijim ili najprijatnijim jednostavno nemam. Čitava moja karijera je jedan složeni proces i doživljavam je kao celinu.
Da li se i po čemu razlikuje Neno Belan u Đavolima, sa Fiumensima i solo?
– Neno Belan je uvek jedna te ista osoba u svim tim situacijama. Isti muzičar ili umetnik čuči u njemu i voli svoj posao i svoj život. Samo se eto spoljašnji faktori, odnosno uslovi, menjaju. Neno samo kroz godine raste, stiče iskustvo i mudrost.
Vreme je za trik pitanja. Tri omiljene pesme Đavola?
– Teško je odgovoriti na to pitanje jer je čitav opus Đavola moje delo. Ipak ću za vas izdvojiti tri pesme ali po nekom mom ključu. Prva je pesma „Pričaj mi o ljubavi“ jer je bila prvi veliki hit Đavola ali i moje karijere generalno. Druga je „Bambina“ jer je predivna! Upravo sam po njoj nazvao mjuzikl koji sam pre godinu dana postavio na daske nacionalnog teatra u Splitu, i na taj način ostvario svoj višedecenijski san. Treća pesma je „Dugo toplo ljeto“. Ona je bila „labudova pesma“ grupe Đavoli. Sa njom smo osvojili čak pet nagrada na tada prestižnom Splitskom festivalu i nakon toga smo se razišli.
Koju ste pesmu Đavola najlakše a koju najteže napisali?
– Pesme ne pišem odjednom. Na njima radim postepeno i u fragmentima, pa to može da potraje mesecima a nekad čak i godinama. Sve je to u početku pomalo haotično, ali se vremenom sve složi i na kraju iskristališe i njeno veličanstvo – Pesmu!
Koja vas je pesma Đavola svojim uspehom iznenadila i koji vam je album Đavola najdraži?
– Ne postoji pesma koja je posebno odskočila, mi smo pre svega kao bend napravili iskorak. U tom smislu ne postoji ni najdraži album… Osim ako neću reći prvi, iz jednostavnog razloga jer je bio – prvi. Kao i sa grupom Đavoli, tako i u celoj mojoj karijeri sve je u potpunosti ostvarenje sna.
Kako su izgledali koncerti vašeg benda u vreme osamdesetih, da li je bilo histerije u publici?
– Pa bilo je svakako energično, klupski, nabijeno elektricitetom, mladalački žestoko. Nije bilo histerije u smislu nekakve beatlemanije, ali je svakako bilo puno žestoke i strastvene reakcije publike.
Da li vas iznenađuje činjenica da ta „histerija“ za grupom Đavoli i dalje traje?
– Možda se drugačije manifestuje ali je svakako prisutna. Odavno sam svestan da sam s bendom napravio neke svevremene pesme. Kad imaš takav „proizvod“, onda on jednostavno funkcioniše u bilo kom vremenu. Jednostavno uvek postoji prava i kvalitetna publika za dobru i kvalitetnu muziku, bez obzira u kom je periodu ona nastala.
Uvek sam imao utisak da je svaka pesma Đavola nekome posvećena. Da li grešim?
– I da jeste, ne bih vam to otkrio (smeh) jer to spada u područje najdublje intime, a ja čitav život čuvam jedan komadić tog svog privatnog svemira samo za sebe. Reći ću samo uopšteno i neću lagati – da, jeste ima pesama koje su odraz ličnog iskustva, isto tako ima pesama koje su odraz iskustva nekog iz moje okoline, a ima i potpuno izmišljenih pesama, čiste fikcije. Međutim, interesantno, često se takve pesme vremenom i ostvare poput nekog proročanstva.
Kojom će te pesmom početi predstojeći koncert u Beogradu?
– Počećemo simbolično s pesmom „Đavoli“, u talijanskom originalu „Diavoli“, koju je davnih šezdesetih na domaći jezik preradio tada veoma popularni pevač Đorđe Marjanović a po kojoj smo i mi dobili bombastično ime u stilu bendova iz tih vremena.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
