Kaskader Breda Pita za Nova.rs: Radio sam i za šest dolara

Showbiz 19. nov. 202009:03 > 09:05
Podeli:
Foto:Pero Jovović/Nova.rs

"Kada sam ja tek krenuo da radim, pre mnogo, mnogo godina u Bugarskoj, bio sam plaćen između šest i dvadeset dolara za kaskadersku scenu, uništavanje automobila ili čega god. Vremenom sam dogurao do cene od 6 ili 7 hiljada evra po sceni. Ali, svemu je potrebno vreme. Ništa ne dolazi na gotovo, odmah i sada. Mnogo mladih ljudi danas ne zna da ceni ono što ima", govori za Nova.rs kaskader i holivudski dubler Kaloian Vodenicharov, poreklom iz Sofije, koji je do sada imao prilike da sarađuje sa najvećim holivudskim zvezdama.

Ispijajući laganu nedelju kafu i čekajući prevoz za Sofiju, nakon što je završio snimanje filma iz egipatske produkcije u Beogradu, Vodenicharov je za Nova.rs pričao o mnogobrojnim projektima na kojima je do sada imao prilike da radi.

PROČITAJTE JOŠ

Putovao je, kaže, od Holivuda do Bolivuda i susretao se sa najneobičnijim ljudima, te je imao prilike da bude dubler Van Damu i kaskader Bredu Pitu. Izdvojio je Beograd kao posebno mesto u koje se uvek vraća, a Holivud mu nije najomiljeniji.

Kako je uopšte došlo do toga da čovek iz Bugarske radi sa Bredom Pitom u Holivudu? 

„Krenuo sam da radim kao vrlo mlad. Moj ujak je bio jedan od prvih kaskadera u Bugarskoj, tako da sam krenuo da radim kada sam bio dete. Bo sam deo tima koji se bavio tim stvarima u Sofiji pre mnogo godina. Kasnije dok sam bio u vojsci, a država se menjala i prelazila iz komunizma u demokratski poredak, mnogi holivudski producenti su dolazili u Bugarsku zbog italijanskih i francuskih produkcija, a ja sam završio kao dubler ljudima za koje nisam ni sanjao da ću ih upoznati.“

Sa kim ste imali prilike da radite? 

„Bio sam dubler Van Damu, a radio sam i sa Bredom Piton na filmu „Troja“. Bilo je ludilo. Bio sam jako uzbuđen na početku, kasnije je to postala rutina. Ljudi obično misle da su holivudske zvezde nešto posebno, a ja nikada nisam o tome razmišljao. Moj san nikada nije bio da se dočepam Holivuda. Samo sam bio srećan što radim kao kaskader i dabler i plaćen sam da radim nešto što ljudi obično plaćaju da rade. Volim da jašem konje, da vozim motore i tako dalje. Kasnije sam bio plaćen da uništavam automobile i jurcam brzim motorima kroz grad, nešto što ljudi sebi nikada ne bi mogli da priušte. Dok ljudi u Bugarskoj sebi nisu mogli da priušte da kupe automobil, ja sam bio plaćen da uništavam najnoviji Mercedes.“

Da li je opasno?

„Jeste, ali za mene je rizik da se nešto dogodi veoma mali. To je kao kada bih Vas pitao da li je opasno da idete na posao? Jeste. Možete da uvrnete zbog na putu do banke. To je kod mene tako. Rizik je minimalan. Percipiram opasnost kao deo posla.“

Jeste li imali prilike da bolje upoznate nekog na setu? Recimo Breda Pita?

„Pa da. Kada ste nekome dubler, idete u njegovu prikolicu u kojoj odmara na setu, stavljate njegovu zaštitu, oblačite njegov kostim, govorite mu šta i kako treba da radi, ali mu i objašnjavate šta ćete vi raditi. Probate sa njim mnogo scena, radite akcione scene, itd. On onda govori da mu se nešto ne dopada, želi da promeni određene scenske pokrete za koje ne želi da ga predstavljaju. Pitaju za vaš privatan život, imaju normalnu komunikaciju….“

Da li se Vaš privatni život promenio kada ste dospeli u Holivud?

„Ne. Ja sam veoma srećan čovek, uz sebe imam ženu koja je super žena u pravom smislu te reči. Ona je moj najbolji prijatelj i volim je, i ona voli mene. Nikada mi nije stajala na putu, iako joj je bilo jako teško – imamo dvoje dece, a ja nikada nisam bio tu kada je potrebno. Moj sin se rodio 31. jula, a ja sam 1. avgusta otišao u Holivud da radim na filmu. Radio sam svakog dana i mnogo sam putovao. Kada sam se vratio kući, on je već imao dva meseca, a onda sam opet putovao, iznova i iznova i iznova, i nekada sam dolazio kući tek posle 3 ili 4 meseca. Ona mi je uvek govorila da me voli i da razume da ja volim svoj posao i da me to ispunjava. Razumela je da živim svoj san i nije mi stajala na putu.“

Foto:Pero Jovović/Nova.rs

Da li je posao dobro plaćen?

„Jeste, kaskaderi su dobro plaćeni. Ali, ja nikada nisam pratio novac. Oduvek sam voleo svoj posao zbog posla. Novac nije bio ključni faktor. Imam prijatelje koji se bave drugim stvarima. Kada je Bugarska, kao što sam malopre pomenuo, prelazila iz socijalističkog uređenja u demokratiju, postojali su mnogi načini na koje lako možete zaraditi novac, ali mene to nikada nije interesovalo. Ne postoji mnogo ljudi koji idu uzbuđeni na posao, nekada ne mogu da dočekam da se probudim i narednog dana odem na posao. Za mene je to nešto najbitnije.

Mnogo mladih ljudi danas ne zna da ceni ono što ima. Znam puno mladih ljudi koji ne žele da rade u Holivudu za 3 ili 4 hiljade evra po projektu, jer misle da su slabo plaćeni za svoj posao. Umesto toga bi radije da ispijaju kafe i troše novac svojih roditelja. Ne znaju da cene već utabani put kroz koji idu. Neki ljudi pre dvadeset i trideset godina su se izborili da taj posao danas dostigne tu cenu.

Kada sam ja tek krenuo da radim, pre mnogo, mnogo godina u Bugarskoj, bio sam plaćen između šest i dvadeset dolara za kaskadersku scenu, uništavanje automobila ili čega god. Vremenom sam dogurao do cene od 6 ili 7 hiljada evra po sceni. Ali, svemu je potrebno vreme. Ništa ne dolazi na gotovo, odmah i sada.“

Kako dolazite do posla? Da li tražite konkurse ili Vas producenti i reditelji sami zovu?

„Sada kada kordinišem kaskaderski tim i radim na nekom filmu, još ga ne završim, a producenti i reditelji me sami zovu da se priključim i drugom filmu koji počinju da rade. Stalno me pitaju da li mogu da radim na dva filma istovremeno … odavno mi se nije desilo da šaljem svoj CV i čekam da budem odabran. Mislim da je to dosta dobro. U poziciji sam kada ne moram da spuštam svoju cenu.“

Kako je došlo do toga da radite na srpskim projektima?

„Upoznao sam Danila, Marka, Petra Strugara i Slavišu Ćurovića kada smo radili na filmu Samuraj. Oni su došli u jednu produkcijsku kuću u Sofiji kako bismo se upoznali i tada smo se sprijateljili i zavoleli. Tada sam upravo završio jedan veliki indijski projekat i počinjali smo nešto novo… Imao sam neko slobodno vreme i vežbali smo sa mojim timom. Oni su se svideli meni, ja njima i onda smo došli u Srbiju da radimo. Divno iskustvo.

Istina, 2008. ili 2009. sam prvi put bio u Beogradu da radim na jednoj holivudskoj produkciji ovde. Nije bilo velikih zvezda tada. U pitanju je bio neki lagani projekat. Ali, jako volim Beograd i Srbiju, mi smo isti narod, ista duša, uvek mi je prijatno ovde.“

Foto:Pero Jovović/Nova.rs

Radite i u Bolivudu?

„Da, da, da. Radio sam mnogo u Bolivudu.“

Kakve su razlike između Srbije, Holivuda i Bolivuda?

„Sve je drugačije. Produkcija je drugačija. Holivud je nešto van ovoga sveta. Mnogo para, mnogo truda, mnogo ljudi. Imaju oni i niskobudžetne filme, ali to je ipak mnogo značajnije i veće čak i od naših najskupljih filmova. Kada ljudi kažu Holivud, misle na Ameriku. A holivudska produckija je mnogo puta snimala u Evropi, svugde širom Evrope. U Budimpešti, Londonu, Parizu, Beogradu… svugde. Jedna holivudska produkcijska kuća je kupila veliki studio u Sofiji i radio sam za njih neko vreme. Stalno smo putovali svugde po Evropi. Jedan film počne, drugi se završi i tako u krug. Radio sam na mnogo projekata istovremeno.

U Srbiji je drugačije. Ekonomija je drugačija, kultura je drugačija. Ali, ono što volim u vezi sa Srbijom je što pravite jebeno dobre filmove. Pogotovo sada, nakon Tita. Pravite dobre filmove. U mojoj zemlji, žao mi je što to kažem, i uz svo poštovanje rediteljima i producentima, ne uspevaju da naprave stvari koje će vas naterati da osetite emociju. I dalje su zaglavljeni u blatu.“

PROČITAJTE JOŠ

Šta je sa Bolivudom i velikim indijskim projektima?

„To je nešto skroz drugačije. Njihova kultura je potpuno različita od svega na svetu. Ima ih mnogo i oni rade stvari na drugačiji način. Prvi film koji sam radio sa njima je bio jedan epski istorijski spektakl, najveći u to vreme u njihovoj produkciji. Jedna akciona scena je bila na snegu. To je prvi put da je indijski reditelj zajedno sa njihovim zvezdama došao u Bugarsku. Snimali smo u Banskom, na vrhu planine. Morali smo da snimimo velike akcione scene sa lavinom, snegom, specijalnim efektima itd. Bilo je jako teško, nekada je bilo minus dvadeset stepeni. A ti ljudi iz Indije koji su navikli na drugačiju klimu i savršene uslove, padali su u nesvest, bukvalno. Oni nisu navikli na to. Bilo je teško i izazovno.

Interesantno je da njihove zvezde i ono što rade tamo nije uobičajeno za nas i naše prostore. U Evropi, Srbiji pa i SAD, postoje fanovi koji su opsednuti javnim ličnostima, ali ono što se dešava u Indiji, ludilo fanova koje tamo vlada, to nije nešto što možete videti bilo gde drugde na svetu. Njihove zvezde ne mogu da izađu na ulicu normalno, ne mogu nigde da idu bez obezbeđenja, ne mogu čak ni da izađu iz automobila, jer ljudi žele da ih vide i dodirnu. To je ludilo.

Meni je takođe bilo zanimljivo, jer oni vole da pređu liniju kada su akcione scene u pitanju. Nekada to prelazi i zdrav razum ili logiku. Ali je zabavno.“

Postoji li neki projekat koji Vam je omiljeni?

„Imam ih mnogo. Troja je bio jedan od prvih najvećih projekata na kojem sam radio. Bilo je nas desetoro iz Bugarske, a na kastingu se prijavilo 3000 ljudi. Bio sam mlad i radio sam tada sa jednim svojim prijateljem koji me je ranije već video da radim na nekim projektima, tako da je bilo lagano i zanimljivo. Projekat je trajao šest meseci. Imali smo mnogo posla. Snimali smo tri meseca na Malti, tri meseca u Meksiku. Pre toga sam se spremao u Londonu. To je bila velika stvar.

Međutim, bilo je i drugih projekata. Mnogo puta sam radio u Indiji, posetio neka neverovatna mesta na Zemlji. SAD i Holivud, moram da priznam, nisu moje najomiljenije mesto. Najviše volim Evropu.“

Zbog čega ste sada u Beogradu? Na kom projektu radite sada?

„Sada radim na projektu „Counterattack“. To je egipatska produkcija. Njihova mini serija sa jednim od najpoznatijih egipatskih glumaca. Snimali smo neke scene u Beogradu, oko dve nedelje. Jedna trećina projekta je snimljena u Srbiji. Imao sam sreće da snimam neke jako dobre scene na nekim neverovatnim mestima u Srbiji. Snimali smo u Beogradu scenu u kojoj se jurimo po krovovima. Imali smo i jednu fajtersku scenu u Knez Mihailovoj. Uživao sam, bilo je zabavno. Mnogo ljudi iz tima sam znao od ranije, jer sam već, kao što sam rekao, radio u Srbiji.

Prvi veliki indijski film sam doveo ovde u Beograd, kako bismo snimali scenu koja se navodno odvija u Parizu.“

Postoji li neki projekat na kojem biste voleli da radite u budućnosti?

„Jedini san koji nisam ostvario je da snimim veliki Vestern film. Radio sam na Vesternima i bio sam glumac u njima, ali bih želeo da uradim jedan veliki, ozbiljan film. Kao oni stari Vesteri sa konjima itd. Sada je to malo teže, jer je politička korektnost ubila mnogo toga u Holivudu. Postoji mnogo organizacija za zaštitu životinja koje ne žele da dozvole da snimamo sa konjima… ako mene pitate, to je glupost, ali to su vremena u kojima sada živimo.“

Zašto mislite da je politička korekst ubila mnogo toga u Holivudu?

„Za mene, to je totalna glupost. Radio sam sa mnogo tamnoputih glumaca u Holivudu i imao sam dive odnose sa njima. Smejali smo se, zabavljali smo se, pravili smo šale na račun svega i svačega. Bilo je i puno žena sa kojima sam divno radio. Pre petnaest godina, tema rase ili pola nikada nije bila aktuelna. A danas, ako radite na filmu, jedan određeni procenat ljudi u timu mora da bude drugačije rase, drugačijeg pola ili seksualnosti. To je glupost. Ne želim da vas zaposlim zato što ste crni, žena ili gej, nego zato što dobro radite svoj posao. To je za mene pravac čiji smisao ne vidim.

Recimo, Morgan Friman, on je divan čovek i divan glumac. I ako deli da idea Šaka Zulua, može to da igra, ali ako Bred Pit deli da idea Šaka Zulua, ne može jer je on bio crnac. Isto kao što Morgan Friman ne može da bude viking ili Knez Miloš. To nema veze sa rasom, nego jednostavno, crn čovek ne može da igra istorijsku ličnost koja je bila belac, kao što belac ne može da igra istorijsku ličnost koja je bila crnac. Neki ljudi pokušavaju da promene istoriju. Ne vidim zašto?

Radio sam mnogo puta i sa crncima i sa gejevima, ali zato što su savršeno dobri u svom poslu, a ne zato što su crni ili gej. To je kao kada bi neko želeo da bude bubnjar u bendu samo zato što je gej, crnac ili žena – i maši ritam i ne uklapa se, jer ne zna svoj posao, a vi tu morate da ga zadržite samo kako biste ispunili kvotu političke korektnosti. To je glupost.

Šta je politički korektno danas? Promeniti istoriju? Ne razumem to. Po mom mišljenju, samo treba da poštujemo zakone. Jednostavno je. Ako ste na putu i ograničenje brzine ne pedeset, ne vozite brže od toga.“

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk Tviter.

Komentari

Vaš komentar