5
"Čekaj, ovo nije Njuz.net?" Ova rečenica se toliko često čuje među srpskim korisnicima interneta za sve bizarnije vesti kojima smo dnevno zapljusnuti, da je praktično ušla u naš jezik. Njuz.net danas slavi deseti rođendan, a u velikom intervjuu za Nova.rs oni otkrivaju kako je nastao verovatno najduhovitiji domaći portal, čiji kreativni tim stoji i iza showa Zorana Kesića. Marka Dražića iz Njuza znam još iz vremena kada smo obojica bili početnici u "Blicu", da bi on pre tačno 10 godina dao otkaz i zajedno s Viktorom Markovićem, Dejanom Nikolićem, Nenadom Milosavljevićem, Miroslavom Vujovićem i još nekoliko autora pokrenuo Njuz.
Marko: Niko od nas nije ovo u početku shvatio kao posao. Svi smo radili neke druge poslove u tom trenutku – ti i ja smo radili zajedno u Blicu, Viktor je predavao norveški, Nenad je bio u nekom drugom časopisu, Grafa je radio neki dizajn… Svima je ovo bio hobi, a pošto smo svi upali u kolotečinu u tim drugim poslovima, pisanje za Njuz nam je bio super ventil. Niko od nas nije gledao toliko napred. Kada sam napisao prvi tekst, razmišljao sam o tome da napišem još četiri-pet i to bi bilo to. Sećam se mesec-dan nakon što sam napisao prvi tekst, Dejan Nikolić, kog u tom trenutku nismo poznavali ni Viktor ni ja, a koji je pokrenuo Njuz, pozvao je nas trojicu da se upoznamo, jer je on Viktora i mene prepoznao kao moguće nosioce tog sajta, i on je tada rekao: Mi ćemo jednog dana živeti od ovoga. Sećam se da smo se Viktor i ja pogledali u fazonu – koji je ovo ludak, šta to priča? Sve je to lepo, ljudi čitaju, lajkuju, hvale nas, to ti prija jer radiš nešto zabavno, ali zaista ja sam najdalje dobacivao do toga da ću otići na pivo, možda večeru, ali ne dalje od toga.
Možda na Siget…
Marko: Možda na Beer fest, ali da kupim malo skuplje pivo i nabodem krušku!
Viktor: Možda na Sajam automobila…
Marko: Nismo počeli da pišemo s idejom da ćemo uzeti neke pare. Sada, posle deset godina, to deluje neverovatno. Stvari su se odvijale korak po korak. Ja sam prvi dao otkaz na starom poslu. Još nekih pola godine sam i dalje radio u Blicu, a za Njuz pisao neke tekstove. Kada smo zaradili prve pare, Dejan me je pitao da li bih dao otkaz u Blicu i da za istu platu radim za Njuz. Pritom, tada smo radili od kuće, jer nismo imali para za redakciju.
Radili ste od kuće pre pandemije.
Marko: Eto, ja sam bio hipster, preteča svega ovoga. Pritom, sve je bilo komplikovano, jer je Viktor tada bio u Engleskoj. Sećam se da su me ljudi iz mog okruženja tada gledali kao polu-ludaka: da li si normalan da daješ otkaz u jakoj firmi, zbog nečeg novog, što je sad zabavno a moglo bi da traje dva-tri meseca… Sreća je da sam bio dosta nezadovoljan na prošlom poslu, imao sam dosta bednu platu i onda mi je to bila jedna olakšica da dam otkaz. Sećam se da mi je tadašnji urednik u Blicu, koji sada piše i za vas, Ivan Mrđen, rekao jednu misao koja me je tada zbunila da je opasno da čovek od hobija napravi posao. Da rizikuje da mu hobi postane kolotečina i da ga vremenom gleda kao svaki drugi posao.
Pomislio sam da to u teoriji ima nekog smisla, ali sam zaista želeo da se u tome oprobam. Zahvalan sam mu na tom savetu, ali mislim da to nije tako u 100 odsto slučajeva. Barem je omašio kada je reč o meni i Njuz netu. Mislim da je najveće privilegija da radiš ono što voliš i da živiš od toga. Nema bolje kombinacije. Neki naši čitaoci su se čak razoačarali kad smo počeli da imamo reklame, jer ljudi vole da veruju da to radiš iz idela i ljubavi, a čim od toga imaš neke pare, znači nema tu one esencije koja je tu bila u početku…
Prodao se Njuz!
Marko: Da… Ali to je glupost. Kada god pričam sa studentima recimo, kažem im da je najveća privilegija raditi ono što voliš i da od toga normalno živiš.
Nedavno ste objavili poziv mladim autorima da se jave.
Viktor: Ne samo mladim..
Marko: Možeš i ti da se prijaviš…
Šta vi njima kažete – može li od toga da se živi? Gde su gliseri, 24 stana?
Viktor: Većina ljudi koja se javila nije htela da zaradi neke pare. Hteli su da napišu neki tekst i da mogu da kažu: Pisali smo za njuz. I meni je u poečtku bilo tako: Strava mi je da napišem neki tekst i nisam uopšte pomišljao da će mi to biti posao. Čak sam za razliku od Marka imao posao koji nije bio tako loše plaćen i nisam bio nezadovoljan. Ali jeste bila kolotečina. Mislim da i ovi ljudi koji nam se javljaju samo žele nešto da napišu i nekog da nasmeju. Meni je to isto bila jedina dobit od njuza i strava dobit. Super mi je to bilo, da gledam reakcije. Ja sam, kao, nešto napisao, a neko se smeje na to.
Ko su vam bili uzori na početku? Ljudi poput Kolbera, ili magazina Onion?
Marko: Priznajem da sam za Onion saznao tek kada sam počeo da pišem za Njuz. Tek nakon svog petog teksta saznao za njih. Nisam imao direktnog uzora na početku.
Možda BB Show onda?
Marko: Oni i Minimaks, one vesti s teleteksta. Ovo možda zvuči malo patetično, ali kada se pojavio Njuz to je bilo ono što sam celog života čekao. Oduvek sam hteo da pišem i da imam neke veze s novinarstvom, ali nikad sebe zapravo nisam smatrao za novinara. Smatrao sam da jesam negde duhovit.
Mogu da potvrdim da smo mi u tvojoj prethodnoj redakciji bili preteča publike Njuza, jer smo sve vreme umirali od smeha na sve tvoje fore. Bilo mi je jasno da će Njuz uspeti.
Marko: Bilo je i meni jasno. Mi smo za kratko vreme postali i poznati. Moj jedini strah je bio da li će to da traje godinu, dve, tri ili deset. A onda se desila ajkula.
Ono što je za N1 bio snimak prebijanja Andreja Vučića, to je vas bila vest o ajkuli.
Viktor: Da, to je postala svetska vest. Doduše na tabloidima, ali bože moj. I dalje nam je misterija kako je ta vest uopšte završila na makedonskoj nacionalnoj novinskoj agenciji.
Ovo je 21. vek, potpuno je logično da vest o Srbinu koji ubija ajkulu u Egiptu završi na makedonskoj agenciji.
Viktor: Ali, zašto su preveli na engleski? To je baš misterija.
Marko: Da je bar ajkula bila na Ohridu…
Viktor: Ili da je bar Makedonac ubio ajkulu, nego Srbin ubio ajkulu u Egiptu, ovo je vest za makedonsku nacionalnu agenciju! To je baš misterija. Hvala tom čoveku koji je to preveo.
Jeste li ga našli?
Viktor: Ne,nije potpisana vest, ne znamo ko je preveo. Dugujemo mu.
Pa, dugujete mu pare.
Marko: Ne preteruj, večeru.
Viktor: Ili skuplje pivo… Ali, kada se vest pojavi na nacionalnoj novinskoj agenciji, onda to dobija prilično visok kredibilitet kao vest. Niko onda i ne proverava vest koja se pojavi na tako visokom nivou. Onda ta vest putuje celim svetom, koja može da se desi – izračunali su Rusi da može da se desi. Moraš da imaš određenu visinu i kilažu i oblik glave.
Ja sam iz Like, mogao bih lako.
Marko: Doktor Žujović bi mogao i dve da ubije.
Viktor: U Srbiji su mediji već shvatili da postoji sajt koji piše lažne vesti, ali ajkulu su svi mediji u Srbiji preneli. Mi smo dugo dobijali komentare u vestima: Zar je moguće da se ovo desilo? Pa onda imaš u komentarima nekog ko već zna, pa vređa onog prvog…
Marko: Ja sam se plašio da ćemo zbog ajkule biti one-hit-wonder. Znaš za Makarenu, ali ne znaš ko je peva… Narednih meseci se dešavalo da nas ljudi znaju samo po ajkuli.
Viktor: Ali evo i danas. Deset godina kasnije, prvo što nas je pitao je to.
Marko: Mi smo se pre te vesti uživo videli nekoliko puta, da bi nas posle ajkule zvali da gostujemo dan Dnevniku RTS-a, pa Dnevniku Pinka, kad je još moglo da se gostuje tamo, bili smo u Blicu, Oko magazinu. Preko noći smo od ekipe koja piše iz hobija došli do toga da se delimo ko će da gostuje u jednom dnevniku, ko u drugom. Nismo sasvim bili spremni za tu popularnost.
Viktor: Tih dana smo shvatili da postoji interesovanje, pa i da možda nešto tu može i da se zaradi. Odatle smo nešto i gradili.
Vi i danas svaki drugi dan prelistavate štampu po televizijama.
Marko: Nemaju koga drugog da zovu.
Vi danas radite s Kesićem njegov show, imate podcast, video vesti…
Marko: Tri knjige, izvini!
Viktor: Nije Kesićev show, naš show.
Nije loš spiker Kesić. A u kom pravcu ide Njuz sada?
Viktor: Odavno pričamo o tome da je sledeći korak da pravimo video-vesti. I ranije smo nešto stidljivo pokušavali u tom pravcu, a sad smo malo manje stidljivo krenuli ka tome. Objavljujemo video vesti na Jutjubu kada stignemo, a to je i dalje sledeći korak. Želimo da vesti na Jutjubu izbacujemo na dnevnom nivou. Ako nas neka televizija neće, a ne znam da li ovo čita neko ko ima televiziju…
Kada ćete na Tik tok?
Marko: To je zanimljivo pitanje, baš smo ga skoro imali na nekoj konferenciji. Zanimljivo je kako smo se tokom ovh deset godina svi lično menjali, ali koliko se menjaju i mediji, tehnologija i forma.
Viktor je naš najveći inovator, on je ono što je Željko Mitrović na Pinku.
Viktor: Imam i sličnu frizuru.
Marko: Da, slična je. E, Viktor nam je davno predložio da napravimo profil na Instagramu. Pogledao sam ga kao ludaka – šta će nam to, tamo su polugole devojke, neki klinci rade sklekove, šta ćemo tamo? Zaista nisam imao sluh za to. Sada mi je jako drago što se Viktor nije obazirao na to što nemam sluh za novije tehnologije.
Viktor: Neki put ga poslušam, jer ima smisla to što kaže. Ali neki put ne, nego samo klimnem glavom i kažem: Važi.
Marko: To je jedna od dobrih stvari u Njuzu. Mi smo, naravno, postali prijatelji u međuvremenu, ali se poštujemo i uvažavamo. Recimo, mi sada na Instagramu imamo skoro 60.000 pratilaca i tu smo dobili potpuno novu, mlađu publiku, pa možemo da eksperimentišemo sa naslovima i vestima. A od Instagrama i fino zarađujemo. Za Tik tok Viktor još nije ništa rekao.
Morate da izmislite neki ples.
Marko: To me plaši malo.
Viktor: Moramo da budemo 20 godina mlađi. To je velika prepreka.
Marko: Ne možemo stalno da pokušavamo da budemo zanimljivi ljudima koji imaju između 15 i 20 godina. Drugačije je kad imaš 30 godina, pa su ljudi od 20 samo deset godina mlađi, ali kada imaš 40 ili 50… Lepo je da imaš novu publiku, ali mislim da nije realno da mi pokušavamo da pogode šta vole tinejdžeri.
Viktor: Malo smo i prestali da razmišljamo o tome, jer nema logike. Zašto bi neko ko ima 18 godina nas pratio? Ja pogledam sebe i šta me je zanimalo sa 18 godina. Nije me zanimala uopšte komedija tog tipa.
Marko: Gledam ipak kako mnogi klinci Kesića gledaju preko roditelja. Imam prijatelje koji imaju decu od 6, 7 ili 8 godina, a koji gledaju Kesića kao porodični ritual. Oni znaju čk i političare, što je već malo bizarno da ti za 7 godina znaš ko je Siniša Mali. Kada prestanu s roditeljima da gledaju TV izgubi se i interesovanje za političku satiru, da bi se u ranim dvadesetim to vratilo. Ali mislim da nije neophodno da po svaku cenu budemo kul.
Viktor: Jedino ako bismo se bavili imitacijama, klinci to vole.
Kao Mićko?
Viktor: Pa, da. Ja sam gledao Mićka kada sam imao deset godina i mislio sam: Ovo je strava. Iako ništa nisam kapirao, nikakav kontekst nisam znao, ali mi je bilo smešno što je eto ovak čovek prosto – smešan i dobro imitira koga god, iako pojma nisam imao ni ko je Sloba recimo.
Marko: To se kod nas na sajtu vidi kada imamo teme koje nisu političke. Recimo, neke navijačke.
Da li se više smejete na sopstvene političke ili blentave fore koje veze s mozgom nemaju, a smešne su?
Marko: Jako dobro pitanje.
Meni su ove fore koje nisu političke draže.
Marko: Mislim da bi ti najdraže bile one koje i ne završe na sajtu ili u emsiji, jer su toliko bolesne i bizarne da ne smemo da ih objavimo.
Viktor: Pogrešne su.
Filtrirate ih? U smislu – ovo je malo sick?
Viktor: Čim ih izgovorimo, jasno nam bude da to nije ni za šta drugo osim za tu prostoriju.
Marko: Često nam kažu ljudi – jao bilo bi super da sve te fore objavite negde.
Možda na Tik toku?
Viktor: Ne može na Tik tok, uhapsili bi nas.
To je nešto utuživo?
Viktor: Ne samo to. Ispalo bi da su te se roditelji odrekli i da si odbačen od društva. Psihopatske su fore.
Marko: Mislim da je to normalno, jer kad si dugo u humoru, onda lako oguglaš. Kao kada gledaš horor filmove, nije ti ništa više strašno, stalno tražiš nešto još bolesnije.
Viktor: Bolja je paralela sa pornićima. To je ona fora iz South Parka: Kada jednom gledaš Japanke koje povraćaju jedna drugoj u usta, nema povratka na Plejboj.
Marko: Isto je sa humorom. Nije da mi umiremo od smeha i na najbolje fore s Njuza, ali kroz razgovor pratimo tu priču i najzabavniji je put do priče. Slušao sam podcaste s nekim komičarima i voditeljima , koji kažu da je najsmešnije kada potpuno uđeš u neki drugi lik. Smeješ se nečemu što je potpuno pogrešno, ali je nama zabavno. Uđeš u lik nekog nacionaliste, homofoba, ksenofoba i komentarišeš kao on kao da je to najnormalnije. Eto to nam je najsmešnije.
Povela se priča oko udruženja humorista. Čuo sam ozbiljne komentare ljudi koji kažu da bi rado glasali za političku organizaciju u kojoj bi bili Petričić, Koraks, Njuzovci, Kesić… U Ukrajini je naizborima komičar pobedio na izborima. Da li je to potpuna glupost ili tu ima istine? Da skratim: Na kojim se funkcijama vidite?
Viktor: Da je ta ideja dobra, verovatno bi se negde u svetu već desilo nešto slično.
Marko: Uspelo je u Rejkjaviku, čini mi se.
Viktor: Da, ali to je bio jedan lik koji ima neku masu iza sebe, kao što je u Ukrajini bio samo jedan lik, ili Bepe Grilo u Italiji. Ali udruženje u kojem bismo se svi mi okupili ne bi nikog interesovalo.
Dakle, želiš da budeš sam u tome?
Viktor: Zasad ne želim sam, ali ako bi uspelo, to bih mogao samo ja sam.
Marko: Mislim da bi koalicija duhovitih ljudi koje si nabrojao mogla da uzme mnogo glasova. Malo je Beli devalvirao tu ideju. Šansa koju bi ta koalicija mogla da ima je sigurno za jedan-dva procenta manja nego što je bila ranije. Beli je zaista imao neki potencijal, ali su se ljudi razočarali u njega. Još pre nego što se on pojavio, 2011. ili 2012. godine mi smo imali tu ideju i imali smo čak par sastanaka na kojima smo razmatrali ideju da napravimo stranku. Stranka bi se zvala „Šta ako pobedimo“. To je glavno pitanje. Nemam ja strah od toga da li ćemo uzeti neke velike glasove, nego upravo to: Šta onda? Uđemo u Skupštinu i tamo sedi Kesić s Ivanovićem, Somborcem, Petričićem?
Viktor: Beli je dobar primer. Ljudi su glasali za njega, a onda se razočarali jer su videli da to njega ne interesuje.
Marko: Možeš ti da praviš show u Skupštini, ali ako dođeš do bilo kakve vlasti u opštini i pukne ti cev u Žarkovu, ti to moraš da rešiš. Možeš da imaš par dobrih fora o cevi, ali to je manje smešno ljudima ako cev i dalje curi. Zato se postavlja pitanje šta bismo posle radili i zato se niko od naše ekipe tu ne vidi. Ne znam za ostale kolege.
Ljudi koji gledaju Utisak nedelje često za mnoge političke događaje prvi put čuju dok gledaju Oljine predloge za utisak, ali im bude malo mukica. A onda gledaju Kesića i vide iste te događaje, ali osete pozitivan naboj.
Marko: Ako ti vidiš problem i prepoznaš ga, to ne znači da automatski imaš savršeno rešenje. Kao kada gledaš utakmicu: Ti možeš da vidiš da neko igra loše, ali to ne znači da bi ti postavio bolju taktiku, iako mnogi misle da bi.
Viktor: Bio sam ja na jednoj tribini o mediijskim slobodama ili tako nečemu, pa se u jednom trenutku rasprava prebacila na to da li to što mi postojimo malo jača ovu vlast, u smislu da bi, da nema nas, sve eksplodiralo. Onda su pitanja postajala sve luđa i luđa, da bi se na kraju javio jedan dečko i pitao: Kako biste vi rešili problem Kosova? Ja sam rekao: Konačno neko lako pitanje! Od nas se očekuje da imamo mišljenje i da imamo rešenje za neke baš onako zajebane stvari o kojima zapravo nemamo pojma i za koje ne želimo odgovornost.
Marko: Mi prosto nismo političari. Kada si političar, ti nudiš alternativu. Kada se baviš satirom, ti kritikuješ gluposti. To jeste važno, jer kritikuješ i vlast i opoziciju, ali nemaš nužno rešenje za Kosovo u džepu.
I šta je rešenje za Kosovo?
Marko: Ugasi diktafon!
Spomenuli ste fudbal. Evo, nedavno ste u Tvitovima poznatih imali Tumbakovića koji je napisao uoči utakmice s Norveškom: Neka nam je bog u pomoći! Šta sad kažete, kad smo pobedili?
Marko: Ja sam na Tviteru napisao da sam pojeo ozbiljno govno i da sam jako srećan zbog toga, jer više volim da ja ispadnem glup i da moja zemlja pobedi ili da moj klub pobedi, nego da ja likujem kako sam jako duhovit i pametan. Kada je Tumbaković na konferenciji za štampu rekao da će jednog igrača Bog čuvati, to je zaista bila jedna od onih situacija u kojima ljudi za prave vesti kažu: „Ovo kao da ste vi smislili“. Ali eto, ispalo je da je imao dobar blef. Možda je to bila taktika.
Viktor: Aha, ti misliš da je i to bio deo taktike.
Marko: On je imao suviše dobru taktiku da bi delovao onako kako je delovao danima.
Viktor: Ovo ispade naš najbolji selektor ikad.
Marko: Drago mi je zbog toga. Lepo je da nekad ispadneš glup.
Kad smo kod sporta, ti si, Marko, deo jedne opasne huliganske navijačke grupe, Ganferi. Kako spajaš tu svoju nasilnu stranu s ovom drugom, kada si ozbiljan analitičar u sakou?
Viktor: Čita knjige!
Marko: Ta navijačka grupa je zanimljiva, jer u njoj su i jedan prevodilac, jedan sportski novinar, jedan muzičar… Problem je u tome što se godinama stvara atmosfera da ljudi koji vole sport, vole Zvezdu ili Partizan i idu nautakmice, da se uklapaju u medijski kalup: Pale baklje, maltretiraju ljude, tuku se s policijom. Njih ima, ali su baš manjina. Mnogo je normalnih ljudi koji vole sport i meni je drago što ljudi kroz tu navijačku grupu mogu da vide da postoje normalni ljudi na utakmicama.
Viktore, hoćeš li se priključiti Ganferima?
Viktor: Ja volim sport, ali ne volim da gledam sport. Ali, moram da kažem da sam juče predvideo ko će dati go. Pošto sam predmet sprdanja jer ne znam ništa o sportu, pitali su me: Ajde Viktore nabroj fudbalere u reprezentaciji, prvo što sam rekao je: SMS. Toga se sećam.
Marko: Treba dodati da je to bio jedini igrač kojeg je znao.
Viktor: I jedini igrač koji je dao oba gola!
Znaš tu skraćenicu, ali znaš li sve reči iz skraćenice?
Viktor: Nisam mogao da se setim odmah. Setio sam se kad je neko rekao Sergej… Ćetković? Smejali smo se, ali sad su pobedili.
Marko: Ko se sad smeje?
