"To je tekst koji je nastao u mojoj mladosti. Kao vrlo mlad dosta sam se štedio bilo kakvih patnji. Možda sam jedan od onih ljudi koji su kasnije sazrevali, zbog čega mi je drago, ne valja kada previše brzo sazrete. Tako da, kao mlad nisam imao ljubavnih turbulencija, ali sam video neke priče oko sebe. Priča o Tamari bila je o mom školskom kolegi koji je imao jednu Tamaru, a ljubav nije bila uzvraćena pa se tu svašta nešto dešavalo. Kada sam pisao tekst, setio sam njegove životne priče i epizode, i onda me je to inspirisalo", rekao je u intervjuu za Nova.rs muzičar Boris Novković, objašnjavajući kako je nastala čuvena pesma "Tamara".
Jedan od najpoznatijih jugoslovenskih muzičara Boris Novković, nedavno je predstavio spot za pesmu Dinamit, drugi singl kojim najavljuje novi studijski album. Tim povodom govorio je za Nova.rs o novoj muzici, periodu izolacije, koronavirusu, emocijama i Jugoslaviji.
PROČITAJTE JOŠ
Prethodni singl „Moj grad bez ljudi“, kojim najavljujete novi studijski album, nastao je tokom jedne noći u izolaciji usled pandemije, ali i zemljotresa koji je zadesio Zagreb. Kakva priča se krije iza pesme „Dinamit“?
„Prethodni singl bio je prilično autentičan. Bio je jedan sken unutrašnjeg doživljaja svega ono đto se dešavalo. Bilo je pomalo intenzivno i za mene novo iskustvo. Dinamit je pesma koja je izašla iz mene, danas puno drugačije radim nego što sam to radio pre. Pre je to bilo – sedneš u sobu, uzmeš gitaru i nešto kreneš da čačkaš, pa melodiju kasnije pretvaraš u neku formu. Baš sam čitao intervju Erika Molekonija koji je rekao da čim sedneš i uzmeš instrument, već si sebi dao neki put. Tako da, moje kompanovanje krene iz jedne reči, a onda iz te reči tražiš smisao. Povezuješ je sa celinom. Tako u današnjem vremenu funkcionišem.
Dinamit je pesma koja mene opisuje na najbolji način. Pogotovo u prvim delovima, govori o tome kako ja gledam na život i svet. To je osnovna priča, a kasnije govori i o ljubavi i mojoj otvorenosti prema strastvenim energijama.“
Kad smo kod pandemije i izolacije, kako je ona na vas uticala kad je u pitanju umetnička inspiracija? Je li se promenila emocija?
„Nije se promenila nikakva emocija, samo se stvorio još veći mir. Gledam neke šire slike nas kao čovečanstvo. Gledam na sve iz globalne perspektive. Imam neka svoja mišljenja o sve što se dešava. Mislim da se sve ovo dešava kako bi nas malo opomenulo i pokazalo da smo sve manje ljudi i da se sve manje povezujemo sa sobom i sa drugima. Ja sam dosta na tome radio zadnjih par godina, a pandemija je to samo pospešila. Svet sada gledam vrlo mirno i prihvatma sve što se dešava, na silu se ništa ne može. Smatram i da mnogi upiru svim silama da se život vrati na staro, a život se stalno menja – kao i svemir, to je nešto neograničeno. Kreće se. Tako i naši životi. Forme se menjaju, jedino je bitno da je naša unutrašnjost čista i pozitivna.“
Na sceni ste skoro 35 godina. Šta se promenilo na muzičkoj sceni u odnosu na ono vreme kada ste počinjali?
„Više je bilo jednog viteštva. Više se ratovalo na poljani. Nalazili smo se prsa u prsa. Imaš dobru pesmu i to je to, nije potreban PR, marketing i čuda. Danas takođe ne posežem za tim. Ne želim spin doktore da me predstavljaju kao proizvod ili slatkiš. Volim uvek da kroz ono što radim predstavljam sebe u izvornom obliku – takav kakav jesam. To u današnje doba nosi dobre i loše strane, ali ja sam takav i neću se nikada menjati. Iznad mog posla, estrade i svega ostalog, postoji ipak smisao zbog kojeg živimo u ovom svetu, a meni je to najbitnije.“
S obzirom na to da sve više muzičara eksperimentiše poslednjih godina s modernim zvukom u vidu autotjuna ili duetima s reperima, jeste li ikada pomišljali na tako nešto?
„Uvek sam za sve vrste ekeprimenata kada oni imaju neki dobar spoj i mogu da daju nešto novo za duže vreme. Ne volim pomodarstvo i ne volim da stvaram nešto zato što je u nekom trenutku moderno. Imam potrebu da napravim nešto što će ostati. Da li je to spoj neke nove energije, koju još nisam probao, a daće dobar rezultat? Manje je važno. Jesam za eksperimente.“
Mnogi vaši hitovi su vanvremenski u pravom smislu reči, a samo jedan u nizu onih po kojima ste prepoznatljivi je „Ko mi tebe uze, Tamara“. Možete li da nam otkrijete ko je čuvena Tamara o kojoj i dan-danas peva cela bivša Juga?
„To je tekst koji je nastao u mojoj mladosti. Kao vrlo mlad dosta sam se štedio bilo kakvih patnji. Možda sam jedan od onih ljudi koji su kasnije sazrevali, zbog čega mi je drago, ne valja kada previše brzo sazrete. Tako da, kao mlad nisam imao ljubavnih turbulencija, ali sam video neke priče oko sebe. Priča o Tamari bila je o mom školskom kolegi koji je imao jednu Tamaru, a ljubav nije bila uzvraćena pa se tu svašta nešto dešavalo. Kada sam pisao tekst, setio sam njegove životne priče i epizode, i onda me je to inspirisalo.“
Kad smo kod toga, da li ste jugonostalgični?
„Čovek može biti nostalgičan za nekim simbolima ili ideologijama. Ja sam ljudonostalgičar. Mislim da je nekada ljudskost bila puno izraženija, da smo bili malo više okrenuti jedni drugima, sebi samima itd. Danas živimo u mašini globalnog sveta, sve više postajemo brojevi i percipiraju nas kao mi i naš telefon. Međutim, svako vreme ima svoje faze, pa duboko verujem da je faza u kojoj sada živimo prolazna i da će prerasti u nešto drugo – čovečnije i toplije. Videćemo gde nas svet vodi.“
Predstavljali ste Hrvatsku na Evroviziji 2005. godine s pesmom „Vukovi umiru sami“. Kakvo je to iskustvo bilo za vas? Koje slike su vam ostale urezane u pamćenju?
„Meni je Evrovizija uvek bila izazov, s obzirom na to da sam u karijeri kao mlad čovek napravio sve što je moglo da se napravi. Imao sam priznanja i prodavane albume. Tu sam shvatio gde se krećem i koliko vredim. Bio mi je izazov kako će me doživljavati neko ko me prvi put vidim. Evrovizija je takav događaj. Video sam da sam ostavio jak trag na konferencijama i na sceni tada, pa sam bio pozvan na dosta televizijskih emisija širom Evrope. Od Španije do Nemačke. Bio sam i u Rumuniji, u njihovom najgledanijem šou programu, itd. Video sam da je feedback bio dobar. Nakon polufinalne večeri sam bio među najužim favoritima, ali nisam ušao u sam vrh, spletom okolnosti. Bio sam deseti. Međutim, zadovoljan sam tim iskustvom.“
Glumili ste i u komediji „Špijun na štiklama“, i to sa legendama jugoslovenskog glumišta kao što su Lane Gutović, Milena Dravić, Boris Dvornik, Mira Furlan i drugi. Kako ih pamtite?
„Slučajno sam uleteo u taj film kao mlad čovek. Verovatno sam poslužio kao dobar marketing, bio sam vrlo IN, nova pojava. Meni je to poslužilo kao dobar marketing. U filmu se malo čulo i moje muzike. Simpatično iskustvo, upoznao sam legende koje sam još kao klinac pratio i gledao kroz jugoslovenske filmove. Sve su to veliki ljudi i ostavili su snažne utiske na mene. Pre svega jer su normalni. Nisu komplikovani i nemaju ogavno ponašanje koje bi pokazivalo potrebu da glume zvezde. Tako da, od malih nogu sam shvatio da što su ljudi uspešniji i ostvareniji, to su jednostavniji.“
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar