Kon obrisao status doktorke koja je ljuta i besna

Ljuta sam. Besna. Tužna. Nemoćna.

Kako opisati sva stanja beznađa kroz koje prolazimo poslednjih 10 meseci? Da li je morao Neša da umre da bismo se trgli? Sve društvene mreže, novine, portali – svi žale, pišu hvalospeve. Poznati dobijaju još jedan poen, pridobijaju narod, još jedan politički uspeh, još jedna stepenica više u borbi za položaj. Tužno i sramotno.

Za dan su zaćutali i antivakcinaši, teoretičari zavere, protivnici krpa na licu, pljuvači doktora i medicinskih radnika, oni koji ne priznaju izmišljeni i najsmešniji virus, oni kojima smeta zatvaranje kafića, ukidanje žurki, utakmica, provoda, skijanja, odlaska na more.

Do kada? Dan-dva i sve će biti isto. Zaželeće se opet svojih normalnih života i nastaviti.

O, da. I ja želim opet svoj normalni život. Želeo ga je i Neša, ali nema ga više. Zauvek. Zauvek. Ni Danijele Gordić. Ni profesora Borzanovića. Ni dr Dejanovića. I još koliko njih…nema ih više. Zauvek.
Da li ste se nekad setili svih njih dok niste počeli da ih žalite? NE. Neli sam obećala da če biti dobro, da će sve proći. Neši sam mahala pre samo četiri dana, dok mi se smejao i pokazivao mi da je dobro, preko traheostome.
Ne znate kako. Nemoguće. Pa, sve vi znate!

Pre samo četiri dana je i u našoj intenzivnoj bilo devetoro doktora na respiratoru. Sad ih je sedmoro – umrli su Neša i Rade. Ne. Meni je žao i NAMA koji radimo tu svaki dan što ih nismo spasli. A svi su oni samo jednog dana otišli na posao. Normalno – popili kafu, poljubili decu i otišli na posao. To je naš posao, za to smo školovani, za to smo plaćeni.
I molim vas, gledaoci nacionalnih frekvencija, dajte sad što više negativnih komentara, pljujte još jače po nama. Biće nam još draže da samo radimo svoj posao. I za ono malo duše koje nosimo u sebi i nismo izgubili.
NELA, NEŠO, MIŠO, RADE…žao mi je što nismo uspeli, drugari – u ovoj bici u kojoj smo se zajedno borili. Božić je. Još jedan piiiip, još jedan ex…