1
Žestoke bitke u Ukrajini i dalje traju, a jedna od najžešćih se trenutno vodi za grad Bahmut. Ovaj grad je podjednako važan za obe strane i niko ne pokazuje nameru da se povuče. Gardijan donosi priču o ukrajinskim vojnicima sa fronta koji se bore samo na 100 metara od ruskih trupa.
Kada su Nazar i njegovi saborci došli u selo izvan ključnog grada Bahmuta koje im je naređeno da napadnu, mislili su da će tamo biti samo jedan dan. Stigli su bez vreća za spavanje i viška hrane, jer je napadao sneg. Umesto 15 Rusa na koje su bili upozoreni da očekuju, naišli su na njih 50.
„Na nekim mestima smo bili udaljeni samo 100 metara“, priseća se Nazar. „Mi smo bili na jednom niskom brdu, a oni na drugom. Ponekad smo čak mogli da čujemo njihov smeh.“
Za 19-godišnjeg vojnika sa mitraljezom u 24. mehanizovanoj brigadi, to je bila prva borba od završetka obuke. Za mnoge druge vojnike u ovom bataljonu, to je bila poslednja u nizu bitaka u kojima su se borili u regionu Donbasa u Popasni, u bici za Herson, a zatim oko Bahmuta.
Na ovoj liniji fronta, Rusi su proveli skoro šest meseci pokušavajući da se probiju do gradova Slavjanska, Kramatorska i Konstantinovka u ratu koji se vodi iz ledenih blatnjavih rovova i gde borci sada moraju da se probijaju kroz polja i guste šume na istoku Ukrajine.
Ukrajini su se u petak ponovo desile najžešće borbe, u blizini gradova Bahmut i Avdivka, usred izveštavanja o ruskom granatiranju duž linije fronta u regionu Donjecka.
„Granatirana je cela linija fronta“, rekao je Pavlo Kirilenko, guverner regiona, dodajući da je pet civila ubijeno, a dva ranjena.
Iako još uvek ima civila u gradovima i selima oko Bahmuta, grada koji je napadnut iz dva pravca, a nekada bio dom 72.000 ljudi, dokazi o veličini bitke koja se nastavlja su svuda.
Tenkovi se kriju među drvećem gde tragovi kroz gusto žbunje vode do vatrenih položaja. Na uskim putevima, stalni tok automobila koji prevoze vojnike ide napred-nazad između „nule“ – kako se naziva sama linija fronta.
PROČITAJTE JOŠ:
Dalje na mestima za prikupljanje žrtava, kola hitne pomoći i posada čekaju pored isečenih rovova da evakuišu ranjenike. Kada se ukrajinska artiljerija i rakete ispaljuju, ruski topovi uzvrate u roku od nekoliko minuta.
Vojnici kažu da je vreme za brigu kada se ruske puške opale u dugoj artiljerijskoj baraži i zaustave isto tako iznenada.
Priča o Nazaru i njegovim saborcima biće poznata mnogima koji se bore na ovom brutalnom frontu.
Dok je za Moskvu nedostatak uspeha, posle serije poraza na bojnom polju, značajan, za Ukrajince jednostavno izdržavanje ruskih napora ima smisla samo po sebi.
„Kada smo došli u selo i videli koliko Rusa ima, naša misija se promenila“, rekao je Nazar. „Mogli smo da ih vidimo u drvoredu kako pucaju na slepo, kao da su u Somaliji, ne želeći da pokažu lice“.
Nakon što je izvestan broj Rusa poginuo u prvoj bici, bitka se završila naporima Rusa da potisnu Nazara i njegove kolege sa svog brda. Dolazili su noću u malim grupama.
Prve noći, ukrajinski vojnici su se snalazili bez vreća za spavanje, ležeći na zaleđenom tlu i paleći vatru da se greju. Spaljene čizme i odeća dokazuju koliko su se stisnuli blizu plamena.
„Onda sam od nekoga pronašao vreću za spavanje, a neko drugi je našao prostirku za spavanje. Hladnoća je bila veoma teška. U početku nismo imali toplu hranu, a voda koju smo imali je bila zaleđena“, rekao je Nazar.
Vasilij (29) zamenik komandanta bataljona, borio se u ovoj oblasti tokom leta u Popasni na vrhuncu ruske ofanzive da zauzme gradove Lisičansk i Sijerodonjeck. Granatiranje je tada, kaže, bilo teže nego u sadašnjim borbama.
„Sve su granatirali. Bio je kao zid od vatre. Sada izgleda da imaju manje municije i ređe je koriste. Dobili smo jedan od njihovih radija tokom naše nedavne borbe ovde. Mogli smo da čujemo rusku jedinicu naspram nas kako zove i traži municiju za artiljerijsku podršku i rečeno nam je da je nema“, naveo je.
Vojnici primećuju kada Rusi napadaju, to je uglavnom sa malo tenkovske podrške, sa pešadijom koja je ostavljena i rečeno joj je da napadne u određenom pravcu. Grad je postao kritičan za obe strane, a Rusi i Ukrajinci pomeraju trupe iz provincije Herson i drugih mesta da pojačaju svoje napore.
„Naš utisak je da koriste borce privatne vojne korporacije Vagner kao jurišne trupe i da koriste novomobilisane vojnike za odbranu položaja. Mogli smo da ih vidimo iz drona tokom nedavne akcije. Izgledali su haotično i neorganizovano. Zato smo uspeli da ubijemo toliko mnogo njih“, kaže Vasil.
Dok su neki ruski vojnici želeli da se predaju, drugi su to sprečili.
„Naišli smo na jednu grupu koja je htela da se preda, ali su druge nastavile da pucaju na nas, pa nisu mogle“, rekao je.
Oprema ruskih vojnika koju su videli bila je stara.
„Videli smo vojnike u trenerkama sa metalnim šlemovima kakve biste videli u Drugom svetskom ratu. Kada nađemo tela, oni nemaju ni telefone i papire“, naveo je.
Dok Nazar čeka sledeću misiju, razmišlja o tome da u selu koje su nedavno napustili, Rusi nisu napali poslednja tri dana.
„Imaću 20 godina. Naša sledeća misija bi mogla da bude na moj rođendan. Ili bi to moglo doći danas“, naveo je.
BONUS VIDEO: Zivot ukrajinske porodice bez struje
