"Zašto su Rusi baš sada optužili Srbiju da šalje oružje Ukrajini? Ovo je ozbiljno upozorenje Vučiću"

Njen članak za Kijev post prenosimo ovde.

U četvrtak, 29. maja, Spoljna obaveštajna služba Rusije (SVR) optužila je Srbiju za „pokušaj da zabode Rusiji nož u leđa“. SVR je optužio srpske odbrambene kompanije da snabdevaju Ukrajinu oružjem, navodeći da „one imaju samo jednu očiglednu svrhu: da ubijaju i sakate ruske vojnike i civile.“ Naglašeno je da se prodaja oružja odvija preko „jednostavne šeme korišćenjem lažnih krajnjih korisničkih sertifikata i posredničkih zemalja“, koje služe kao „paravan za antiruske akcije“.

Zanimljivo je da je već sutradan, nakon izjave SVR-a, došlo do eksplozije u srpskoj namenskoj fabrici „Krušik“, koja je pomenuta u toj istoj izjavi

Ova vest mnoge može iznenaditi, ali za one koji godinama pažljivo prate odnose Srbije i Rusije – ona ne predstavlja iznenađenje. Prema jednom procurelom poverljivom dokumentu Pentagona iz 2023. godine, Srbija je „prihvatila da pošalje Ukrajini smrtonosnu pomoć ili je već isporučila“. Tadašnji ministar odbrane Srbije demantovao je to, rekavši: „Srbija nije, niti će prodavati oružje Ukrajini ili Rusiji, niti državama koje ih okružuju.“ Međutim, već 2024. godine, Financial Times je objavio da je Srbija od februara 2022. preko posrednika izvezla municiju vrednu 800 miliona evra – upravo za Ukrajinu.

Zašto baš sada?

Izveštaj SVR-a pokreće važno pitanje: zašto je Rusija odlučila da ovu informaciju objavi baš sada? Da li je moguće da ruske službe nisu znale za ove ranije publikovane podatke? Malo verovatno. Pre će biti da je ova izjava ozbiljno upozorenje predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću – Moskvi sve više smeta njegova politika balansiranja između Rusije, Kine i Evropske unije.

Vučićev izbegavajući stav vidljiv je u mnogim njegovim potezima poslednjih godina. Iako Srbija nije uvela sankcije Rusiji, više puta je u Ujedinjenim nacijama osudila njene poteze, dok Vučić stalno ponavlja da je Srbija na evropskom putu. Neki bi zaključili da se Beograd približava Zapadu – ali to bi zanemarilo činjenicu da Srbija i dalje služi kao utočište za izbegavanje sankcija, zavisi od ruskog gasa i održava tesne bezbednosne veze sa Kremljom.

Podrška Ukrajini u UN je, u Vučićevoj računici, više simbolična: Beograd vidi paralelu između teritorijalnog integriteta Ukrajine i sopstvenog stava prema nezavisnosti Kosova. Kako rezolucije UN ne zahtevaju sankcije, to je Vučiću bila prilika da u očima Zapada zaradi poen – bez suštinskog ugrožavanja odnosa s Moskvom.

Moć, ne ideologija

Vučićev krajnji cilj je da ostane na vlasti, i spreman je da igra na sve strane kako bi to postigao. Za Srbiju, slanje oružja Ukrajini nije ideološka odluka – već isključivo poslovna. Isto tako, evropske integracije koristi kao mehanizam za privlačenje fondova, bez istinske namere da uskladi zemlju sa pravilima EU o vladavini prava, borbi protiv korupcije ili demokratiji.

Za razliku od Zapada, Rusija ne toleriše „izdaju“ – i Vučićeva pragmatična dvoličnost ne uliva poverenje u Moskvi. Putinu nije stalo do „pravednog vlasništva“ na Balkanu – njemu je cilj haos. Nestabilnost i kriza mu daju šansu da EU i NATO prikaže kao nemoćne i da se predstavi kao „mirotvorac“ koji drži poluge moći na Balkanu. Zato izjava SVR-a deluje kao oštro upozorenje Beogradu.

Apel na "slovensko bratstvo"

U kritikama Vučića, SVR je posegnuo za simbolima slovenske bliskosti – što je ključni deo nacionalističkog narativa koji Vučić koristi u domaćoj politici. Izjava optužuje „srpske vojne izvoznike i njihove pokrovitelje“ da zarađuju „na krvi slovenske braće“, da su zaboravili „ko su im pravi prijatelji, a ko neprijatelji“, i podseća na istorijske primere kada je Rusija podržavala Srbiju protiv Zapada. „Tokom svih tih istorijskih faza,“ navodi se, „veze bratstva i vere za Ruse su ostale neraskidive u odnosu prema Srbima.“ Poruka je jasna: ako Beograd ne posluša Moskvu, Kremlj bi mogao da potkopa legitimaciju na kojoj Vučićeva vlast počiva.

Vučić pod pritiskom

Vučić je odgovorio najavom da je već razgovarao s Putinom o izvozu oružja i da je „formirana radna grupa sa ruskim partnerima kako bi se utvrdile činjenice“.

Iako Rusija pokušava da se predstavi kao zaštitnik „slovenske braće“, izjava SVR-a daleko je od istine. Zapad bi, kažu autori, trebalo da koristi ovu situaciju kako bi informisao srpsku desnicu koja još veruje u „bratski savez“ s Moskvom.

Treba ih podsetiti da je Rusija bila deo NATO mirovne misije na Kosovu, ali ju je napustila 2003. godine. Gde je bila Rusija 1999. kada je trebalo da brani Srbe od NATO-a? Kada je Jugoslavija tražila vojnu pomoć, Moskva je poslala nepotpune S-300 raketne sisteme koji nisu mogli ni da se upotrebe. Rusija je 1992. glasala za uvođenje UN sankcija protiv Jugoslavije, a prema nekim izveštajima, Moskva je tada snabdevala oružjem i Hrvatsku. Ujedno, 1999. godine upravo je ruski „nyet“ sprečio Jugoslaviju da se priključi Savezu Rusije i Belorusije.

"Putinov gnev zbog izvoza oružja iz Srbije je – politički teatar. Jer, ako je neko više puta izdao svog „slovenskog brata“, to je upravo Moskva. Vreme je da i Beograd i Kremlj čuju podsećanje: pravi prijatelji se ne ponašaju ovako.

Dr Ivana Stradner, inače poreklom iz Srbije, naučna saradnica je u Bariš centru za integritet medija pri Fondaciji za odbranu demokratija. Njeno istraživanje fokusirano je na bezbednosne strategije i vojne doktrine Rusije.