"Kafa koja u Stokholmu košta 2,5 evra, u Srbiji je skuplja 300 dinara. Meso je abnormalno papreno, ne znam ko ga više jede": Kakve su marže u Evropi i zašto je kod nas sve skuplje

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić pokrenuo je, kako je najavio, „rat maržama“ u supermarketima, obećavajući da trgovci više neće smeti da zarađuju preko 20 odsto na osnovne proizvode. Ova najava usledila je u vreme kada su cene hrane u Srbiji gotovo na nivou prosečnih cena u Evropskoj uniji, dok prosečne plate i dalje ostaju niske.

Šta su marže i zašto su važne?

Marža predstavlja razliku između nabavne cene proizvoda i krajnje cene po kojoj se on prodaje potrošačima. To je, ujedno, i jedini izvor prihoda trgovaca, iz kojeg se finansiraju plate zaposlenih, troškovi prostora, komunalije, transport i marketinške aktivnosti. Ono što ostane nakon ovih troškova predstavlja profit.

Prema rečima Vučića, u Srbiji veliki lanci supermarketa ostvaruju marže između 32 i 45 odsto, dok u Nemačkoj, zemlji poznatoj po niskim cenama i velikoj kupovnoj moći, prosečne marže u supermarketima iznose oko 25 odsto. Od toga najmanje 22 odsto odlazi na troškove poslovanja, dok je stvarni profit kompanija tek 1-3 odsto neto cene proizvoda. Nemačka tržišta hrane karakterišu visoka konkurencija i veliki obim prodaje, što omogućava niže cene uprkos većim troškovima – od plata zaposlenih, zakupa prostora i transporta, do skupih energetskih i administrativnih troškova.

Na primer, lanac Lidl je prošle godine snizio prosečne marže sa 26,5 na 23,7 odsto kako bi održao konkurentnost. Uzimajući u obzir plate, kupovna moć Nemačke je višestruko veća od Srbije: prosečna neto plata u Nemačkoj iznosi oko 3.000 evra, dok je u Srbiji tek oko 920 evra, što znači da Nemci mogu da kupe otprilike tri puta više hrane i bezalkoholnih pića nego prosečan Srbin.

Uporedni prikaz cena i plata u regionu pokazuje da Srbija, iako ne najskuplja, spada među zemlje sa visokim cenama u odnosu na kupovnu moć građana. Prema podacima Eurostata, cene hrane i bezalkoholnih pića u Srbiji iznose 96 odsto prosečnih cena u EU, dok su u Nemačkoj 103 odsto. U susedstvu, cene su nešto niže: Mađarska i Španija oko 95 odsto, Češka i Bugarska po 89 odsto, Poljska 87 odsto, a najjeftinije su zemlje poput Severne Makedonije (73 odsto), Rumunije (76 odsto) i Turske (77 odsto). Troškovi života i plata takođe se razlikuju – dok su prosečne neto plate u Srbiji oko 920 evra, u Crnoj Gori i Sloveniji iznose oko 1.500–1.600 evra, a u Češkoj oko 1.300 evra. To znači da građani u većini zemalja zapadnog Balkana, pa i EU, imaju veću kupovnu moć u odnosu na cene hrane nego prosečan Srbin, čak kada su nominalne cene proizvoda slične ili niže. U Nemačkoj visoki troškovi života nadoknađeni su višim platama, što trgovcima omogućava manju maržu i konkurentnije cene, dok u Srbiji visoke marže dodatno opterećuju kućni budžet.

Kako bi ograničenje marži funkcionisalo?

Najavljena mera predviđa maksimalne marže od 20 odsto za 23 grupe proizvoda, dok će komercijalni rabati biti svedeni na najviše 10 odsto. „Veliki prodajni lanci će morati da smanje cene i marže, a mali trgovci, posebno u selima, ostaće zaštićeni“, rekao je Vučić.

Na primeru rezanog hleba predsednik je ilustrovao kako marža funkcioniše: veleprodajna cena hleba iznosi 83,69 dinara, dok je neto fakturna cena 66,95 dinara. Nakon odbijanja troškova, proizvođač dobija 46,87 dinara, dok krajnja cena sa PDV-om iznosi 104,58 dinara.

Ekonomista Saša Đogović upozorava da ovakve mere imaju pre svega kratkoročni efekat i više služe populističkoj svrsi nego trajnom rešavanju problema.

„Deluju simptomatski, a ne rešavaju uzrok – nisku produktivnost poljoprivrede i slab stočni fond, koji utiču na rast cena mesa i drugih proizvoda“, objašnjava Đogović.

Građani osećaju posledice

Poskupljenja hrane su očigledna svakodnevno. Penzionerka Jasmina iz Beograda mesečno prima 40.000 dinara (oko 340 evra) i ističe da jedva sastavlja kraj s krajem.

„Meso je abnormalno skupo, ne znam ko ga više jede“, kaže ona.

Njena sugrađanka Natalija dodaje da su joj najveći problem skok cene hrane, struje i komunalija, piše Radio Slobodna Evropa. 

I posetioci iz inostranstva, poput Sanele Petrovski koja živi u Stokholmu, primetili su da su proizvodi u Srbiji skuplji nego u Švedskoj.

„Ista kafa koja u Stokholmu košta 2,5 evra, ovde je skuplja 300 dinara“, kaže Petrovski.

Ove razlike ukazuju da nisu samo marže trgovinskih lanaca krive za visoke cene, već i manja kupovna moć građana i slabija produktivnost domaće poljoprivrede.

Dosadašnje i slične mere u regionu

Ograničavanje marži nije novost – slično je učinila Mađarska, ograničavajući dobit stranih kompanija na 10 odsto, što je izazvalo istragu EU. U Srbiji su prethodne akcije, poput programa „Bolja cena“ iz septembra 2023, donele privremeno sniženje 37 prehrambenih proizvoda, ali su efekti bili ograničeni.

Stručnjaci upozoravaju da bez ulaganja u poljoprivredu i podrške domaćim proizvođačima, kontrola marži može samo privremeno smanjiti cene. Istovremeno, sumnje u kartelizaciju velikih trgovinskih lanaca ostaju nerešene – Više javno tužilaštvo u Beogradu pokrenulo je postupak protiv četiri lanca, koji drže više od pola maloprodajnog tržišta, ali rezultati istrage još nisu poznati.

Dakle, najavljene mere države imaju cilj da olakšaju kućni budžet građana, ali stručnjaci i sami građani ističu da problem leži dublje – u niskim platama, visokoj inflaciji i nedovoljnoj domaćoj proizvodnji hrane. Ograničavanje marži može doneti privremeno olakšanje, ali dugoročno rešavanje zahteva sistemske reforme, ulaganje u poljoprivredu i podršku domaćim proizvođačima, kao i efikasnu kontrolu trgovinskih lanaca kako bi se sprečila kartelizacija.