Edi Rama želi da bude kao Aleksandar Vučić: Oni su braća po nekažnjivosti

Ovako počinje tekst albanskog lista Pamfleti koji ovde prenosimo u celosti.

Sukob Aleksandra Vučića sa Tužilaštvom za organizovani kriminal razotkrio je krizu dublju od bilo koje političke smene: krizu zarobljene države. Kada predsednik jedne zemlje javno optuži pravosuđe za „strano infiltriranje“ i zapreti da će sam goniti glavnog tužioca, to je retko viđena autokratska samodemaskirajuća scena. Ova groteskna slika iz Beograda, u kojoj lider napada pravosuđe dok građanski protesti traže kraj korupcije i istragu tragedije u Novom Sadu, poklapa se sa kritičnim trenutkom za ceo Zapadni Balkan, gde demokratija preti da ostane samo retorička figura u međunarodnom diskursu.

Ali Vučić nije izuzetak sa Balkana. On je najsuroviji odraz jednog modela upravljanja koji je zaživeo i u Tirani, gde je Edi Rama najsofisticiranija verzija istog sistema: personalizovana vlast, slabljenje prave opozicije, pokoravanje lokalne samouprave i instrumentalizacija pravosuđa.

Dok se u Srbiji pravosuđe suprotstavlja Vučićevoj vlasti, u Albaniji se događa suprotno: pravosuđe je postalo oružje za političko ućutkivanje. Svi veliki slučajevi korupcije vlasti ostaju po fiokama, a javnosti se plasiraju samo manji slučajevi da bi se održala fasada „reforme“ — ili oni koje sam premijer želi da linčuje. Baš kao i u Beogradu, u Tirani je spoljna retorika besprekorna: integracije, reforma pravosuđa, standardi — dok institucionalnu stvarnost diktira centar političke moći.

Paralela je zastrašujuće jasna. U Srbiji je nedavno uhapšeno više bivših državnih funkcionera, ali Vučić to nije predstavio kao uspeh pravosuđa; naprotiv, napao je tužioce kao oruđe Zapada. U Albaniji nije bilo simboličnih hapšenja u slučajevima kao što su spalionice otpada, sterilizacija, prodaja luka, koncesije ili krađe kroz hitne tendere. Specijalno tužilaštvo (SPAK) nikada nije bilo meta Raminih optužbi — jer nema ni razloga, ono je pod kontrolom. Ćutanje je znak zarobljenosti. U Srbiji imamo otvoreni sukob; u Albaniji podmuklu simbiozu.

U oba slučaja, protest je najvidljiviji znak narodnog osećanja. U Srbiji su izbili najveći antikorupcijski protesti u poslednje dve decenije nakon tragedije u Novom Sadu. U Albaniji su protesti ređi i slabiji, ugušeni fragmentisanom opozicijom i agresivnom medijskom propagandom. To ne znači da nezadovoljstvo ne postoji, već pokazuje da je društvena kontrola u Albaniji sofisticiranija, dok je u Srbiji brutalnija.

Zaključak je, međutim, isti: vladavine prava nema kada je lider iznad zakona. To je tipologija koja ujedinjuje Vučića i Ramu. Obojica su izgradila sistem „gvozdene pesnice sa osmehom“: jedan demonizuje Zapad zbog svake istrage, drugi ga grli da bi blokirao svaku domaću kritiku. Rezultat je isti: nekažnjivost, zastrašeno pravosuđe i nekontrolisana moć.

Kako protesti u Srbiji dovode Vučića u sve težu poziciju, legitimno je pitanje: kada će doći red na Tiranu? Ili će Albanci ostati samo posmatrači stilizovane uzurpacije demokratije, gde se svaki državni skandal krije iza slike, propagandnog videa ili narednog samita sa evropskim liderima?

Na kraju, jedno je jasno: modernim autokratijama više ne trebaju brutalni diktatori. Dovoljno je da lider lepo govori, kontroliše medije i drži pravosuđe u džepu. Zato je Vučić danas pod velikim pritiskom, a Rama još uvek nije. Ali, kao što nas istorija uči — ta prednost je uvek privremena.