1
Tri žene su sedele u zamračenoj dnevnoj sobi. Nestalo je struje. Na niskom stolu između njih bile su male šoljice i puna pepeljara. Luban je sipala kafu svojoj majki i njihovoj prijateljici. "Tako sam uplašena da ne mogu da zaspim. Ostajem budna po celu noć i gledam vesti do zore", kaže ona. Poslednje dve nedelje, i Luban i njene sugrađane mori jedna misao - hoće li biti rata? Duž libansko-izraelskog prelaza odigrava se krvavi sukob. Borci Hezbolaha ispalili su brojne rakete na izraelske vojne položaje i naselja, dok je Izrael ispalio projektile i poslao naoružane bespilotne letelice ne bi li pogodio borce Hezbolaha, koji su objavili da je u poslednje dve nedelje stradalo 40 osoba.
Tempo borbe naglo je eskalirao poslednjih nekoliko dana, a Hezbolah je zapretio da će podržati Hamas ukoliko Izrael započne svoju kopnenu ofanzivu. U prilog tome, strahovi od šireg regionalnog sukoba zaokupiraju građane Libana.
Tokom rata između Hezbolaha i Izraela 2006. godine, u gusto naseljenoj četvrti Dahije – Hezbolahovom uporištu u predgrađu Bejruta, izraelski avioni su čitave stambene blokove pretvorili u ruševine. Stotine ljudi je ubijeno, a većina stanovnika je pobegla kako bi pronašla utočište u susednoj Siriji ili drugim delovima Libana.
„U susednoj ulici bio je katastrofalan vazdušni napad. Tada smo već napustili Dahije, ali kad sam se vratila i videla šta je ostalo od kraja, nisam mogla da zaustavim suze“, kaže Lubanina majka.
Kako kaže, ovaj put neće otići, uprkos potencijalnoj opasnosti.
„Svi u Libanu su u finansijskim poteškoćama. Ako treba da umrem, umeću dostojanstveno, kod kuće“, kaže ona.
S obzirom da je Sirija uništena sopstvenim građanskim ratom i da su se rente u „bezbednijim“ područjima od prošle nedelje udvostručene, samo otežava mogućnost selidbe, a mnogi Libanci istu ne mogu ni da priušte – libanska ekonomija se gotovo raspada i troškovi života su porasli.
Abu Kasem živi u Bejrutu. Njegove dve sestre sa decom i njegova ćerka sa porodicom su upravo stigle sa juga, kao deo egzodusa od oko 13.000 ljudi. Muškarci su ostali i nisu napustili sela. Veći deo njegovog sela je uništen 2006. godine, uključujući i kuću koju su izgradili on i njegov brat.
„Pozajmili smo toliko novca da je (kuću) završimo. Onda, jednog dana, moj brat je nazvao i rekao: ‘Možeš da zaboraviš na kuću, jer je sada samo gomila ruševina“, kaže Kasem i dodaje da je ubrzo nakon tog događaja njegov brat poginuo.
Uticaj još jednog sukoba na ekonomiju je neshvatljiv. Kolaps libanske funte već je naterao ljude da potraže drugi ili treći posao da bi preživeli. Skupljanje hrane ili drugih potrepština je luksuz koji samo pojedinci mogu sebi da priušte.
Moli svog oca da dođe na sever u Bejrut, ali on odbija da dođe i ostaje sa majkom koja je u invalidskim kolicima.
Kasem kaže kako je njegov otac još uvek ogorčen zbog toga kako su se ljudi ponašali prema njemu nakon što su pobegli iz sela 2006.
„Moj otac mi kaže da je sezona za berbu maslina i da neće ostaviti svoje drveće. Kaže mi:’ Umreću na svojoj zemlji’. Gotovo 20 godina nismo mogli da idemo u svoje zemlje, doseljenici i izraelski vojnici bi nas maltretirali, pucali na nas ili bi nas zatvarali i ponižavali. Rat je uspostavio pravilo: ti ubiješ jednog od nas, mi ubijemo jednog od vas“, priča on.
Na gornjem spratu tržnog centra sa staklenim krovom u bejrutskom kvartu Ašrafija, Hani sedi na terasi.
„Ne plašim se rata. Znam da ću preživeti, a i društvo će preživeti, kao što smo preživeli poslednji i onaj pre toga. Pogledajte oko sebe. Mislite li da je ikome ko sedi ovde stalo? Prošli smo kroz ovo (rat) mnogo puta. Banke i političari su nam pokrali novac, a mi smo na to rekli ‘dobro’. Isti političari su izazvali ogromnu eksploziju koja je uništila hiljade kuća i ubila stotine ljudi, a mi smo i tada rekli ‘dobro’. Sada će doći rat i ljudi će opet reći ‘dobro'“, kaže on.
Hani je jedan od hiljada ljudi koji organizuju pakete hrane, mleko za bebe i lekove.
Pročitajte još...
1
0
0
„Isti ljudi koji su izazvali finansijsku krizu – političari – bili su i sami korisnici skrivenog tržišta. Išli smo okolo i kupovali od istih vladinih zvaničnika zalihe za koje su rekli da nisu dostupni ljudima. Ti isti ljudi sada pozdravljaju mogućnost novog rata. Rat će ih učiniti bogatim“, smatra Hani.
U Dahiju, Luban je zapalila cigaretu i dodala je svojoj majci.
„Da sam imala novca, otišla bih – u Istanbul ili bilo gde gde mi nije potrebna viza. Ili bar da iznajmim stan negde u Bejrutu: Hamra, pored američkog univerziteta ili Ašrafija, gde su strane ambasade. Nisu pogodili ova područja u prošlom ratu, zar ne“, kaže ona.