Svi ljudi su isti pred koronom

Za one koji su žive u stanu bez balkona, sa malom decom i strahuju za posao i platu - karantin, za koji verujemo da je iza nas, bio je nepodnošljiv. U ovakvim kriznim vremenima dolazi do povećane potražnje za bankama hrane i sve je više slučajeva nasilja u porodici. Sa druge strane, za one koji rade kod kuće sa sigurnim primanjima i baštom ili balkonom, sve ovo je bilo mnogo lakše, piše Guardian.Vlade celog sveta, bez obzira na kontrast između bogatih i siromašnih, uvek žele da verujemo „svi smo zajedno u ovome“. U jeku finansijske krize 2007-8. godine, ostali smo snažno svesni podeljenih interesa i okolnosti. Međutim, ovog puta, uprkos velikim razlikama u iskustvu ljudi, postoji snažan osećaj da smo zaista zajedno u problemu. Kao i kod drugih velikih kriza, pre svega Drugog svetskog rata, i sadašnja kriza je stvorila više komšija, društvenosti i želje ljudi da brinu jedni o drugima.

Kriza menja ljude

Društvo je počelo da se menja. Stvaraju se kohezivne zajednice, čak i grupe na društvenim mrežama oformljene da identifikuju i pruže podršku ugroženima, spojile su komšije kako bi se međusobno pomagali.Čini se da su ljudi postali više prijateljski raspoloženi kako je pandemija odmicala. Kada vežbaju, prestaju da razgovaraju kao što su to nekad radili. Čak i razlike u klasama izgledaju manje kao prepreka jer smo postali svesniji šta su, a šta nisu „životni prioriteti“. Ljudi očigledno uživaju u ovoj novoj društvenoj karakteristici.Ni vlade nisu ostale imune na ovaj duh. Da bi podržali ljude koji su izgubili zaradu, iznenada su preuzele odgovornost za isplatu plata velikog dela radne snage. Tamo gde prethodne vlade nisu uspele da se izbore sa samoubistvima i nasilnom smrću u zatvorima, pustili su 4.000 zatvorenika pre isteka kazne kako bi smanjili širenje Covid-19. Slično tome, uprkos zanemarivanju rasta upotrebe banaka hrane, vlada sada ima šemu da isporuči pakete hrane ugroženima.

Borba je jača u ravnopravnijim zajednicama

Poenta nije u tome da sugerišemo da su rezultati pandemije izbalansirani između dobrog i lošeg. Jednostavno je prepoznatljivo da su muka i teškoće dovele do povećanja socijalne kohezije, ljubaznosti i međusobne podrške.Brojna istraživanja pokazuju da je život u zajednici jači u ravnopravnijim društvima. Ljudi postaju više raspoloženi, više veruju jedni drugima, manje su sebični, a više svesni opšteg dobra. Verovatnije je će da pomažu jedni drugima, uključujući starije osobe, invalide i one sa mentalnim bolestima. Manje razlike u prihodima olakšavaju sagledavanje stvarne vrednosti onoga što ljudi rade. Kao da veća jednakost menja ljudsku prirodu.Veća jednakost nije objašnjenje: razlike u dohotku u Velikoj Britaniji verovatno će se proširiti, pre nego smanjiti tokom krize, nisko plaćeni gube dok oni sa većim prihodima koji rade kod kuće i dalje dobijaju platu. Ipak druge stvari nas mogu naterati da pomislimo da smo zaista svi zajedno u ovome.

Jedinstvo i zajednički interesi

Baš kao što su nejednakosti u dohotku i razlike u društvenim klasama podeljene i rađaju suprotstavljene interese i perspektive, tako u istoj situaciji stvaraju jedinstvo i zajedničke interese. Dakle, pandemija nas je spojila na isti način kao što istraživanja pokazuju veću jednakost. Čini da osećamo da imamo više zajedničkog.Kada na kraju izađemo iz pandemije Covid-19, vlade će se i dalje suočavati sa klimatskom krizom - stavljajući nas sve "u isti čamac zajedno". Ipak, i ovde je nejednakost problem. Međunarodni sporazumi su smešteni između zemalja sa visokim i niskim prihodima - jedne su sa primarnom odgovornošću za emisiju ugljenika, a druge sa potrebom razvoja. S obzirom na to da je ekološki otisak bogatih mnogo veći od siromašnih, nejednakost je takođe važna unutar zemalja.

Životna sredina

Veća jednakost ne samo da poboljšava socijalne odnose i dobrobit uz istovremeno smanjenje zdravstvenih i socijalnih problema, već pomaže i zemljama da bolje rade na životnoj sredini. To dovodi do smanjenja emisije ugljenika, više recikliranja i poslovanja lidera koji se sve više bave pitanjima zaštite životne sredine.Budući da ogroman porast nejednakosti u vreme Margaret Tačer tokom 1980-ih nije preokrenut, Britanija je postala antisocijalno društvo. Da nije bilo toga, danas bi se mnogo uspešnije borila sa pandemijom Covid-19.Pod pritiskom pandemije, vlada je konačno stavila ljude pre ekonomskog rasta, a korona kriza nas je sve podsetila da možemo biti društvenije i brižnije društvo, da u njemu uživamo i da takve osobine društvo čine jačim. Ako želimo da zadržimo ove karakteristike kada se vratimo na borbu protiv klimatske krize, od suštinskog je značaja da se vlade sveta obavežu da smanje razlike u prihodima, odnosno između bogatih i siromašnih.