Svetski licemeri: Prvo nam najavljivali rat, a sad sve otvaraju

Francuska je tek jedan od primera ovakve nedoslednosti. Kada je predsednik Emanuel Makron saopštio da je Francuska "u ratu" sa koronavirusom, čitava zemlja je ušla u karantin, a građanima je boravak napoluu bio dozvoljen samo u neophodnim i hitnim slučejevima. Kada je francuska vlada potom najavila postepeno otvaranje ekonomije i da će škole početi sa radom u maju, u francuske domove nastanila se konfuzija.Nacionalne vlade u Evropi koja se diči svojim demokratskim temeljima su od trenutka kada je pandemija uhvatila zamah po redu suspendovale lične i građanske slobode. Argument je u nekom kontekstu delovao valjano - zabrana kretanja i ostanak kod kuće neophodni su da se sačuvaju ljudski životi. Ipak, sada nastupa promena koja će u kranjoj instanci dovesti do toga da će javno zdravlje zavisiti upravo od samih građana, jer vlade imaju važnija posla - da spasu svoje ekonomije.Vlade bi trebalo da i dalje komuniciraju direktive o javnom zdravlju, piše Atlantik, ali će krajnji ishodi biti na milionima ljudi koji će na svakodnevnom nivou morati da donose odluke kako da žive, a da održe nekakav balans između rizika, mentalnog zdravlja i potrebe za stalnim prihodima koja se ispostavila naročito važnim faktorom u borbi protiv pandemije.

Vesti o milionima ljudi koji su ostali bez posla obilaze svet otkada su vlade počele da proglašavaju karantine. Najugroženiji su, nažalost, oni najranjiviji i u ljude se masovno uvukao strah da će ih pre ubiti glad nego korona. Nisko kvalifikovani radnici, jeftina radna snaga i naposletku, svi oni kojima priroda posla kojim se bave ne dopušta ostanak kod kuće, voljni su da rizikuju da se inficiraju Covidom-19 jer u suprotnom nemaju od čega da žive. O gubicima koje su pretpreli sektori poput transportnog, turističkog i uslušnog je izlišno i govoriti.Pomalo je poražavjuća - mada donekle i očekivana - činjenica da su morali da prođu meseci pre nego što vlade shvate da stroge restriktivne mere nisu primenjive na duže staze. Švedska kojoj su svi predviđali eksploziju i njen pristup nazivali eksperimentom koji se neće završiti dobro jedina je na vreme ukopčala da, kako je njihov glavni epidemiolog Anders Tegnel rekao, sistem mora da bude održiv da bi ga građani poštovali dugoročno.Švedska se nije zatvorila kako su to učinile druge evropske zemlje i ne kotira se ništa lošije od njih po statistikama o broju zaraženih i preminulih; štaviše, poslednji podaci pokazuju da je stopa transmisije značajno smanjena u međuvremenu. Ni Švedska privreda u tom smislu neće pretrpeti gubitke sa kakvim su suočene zemlje poput Italije, Španija, Nemačke, Francuske, pa čak i Sjedinjenih Država u kojima je bez posla ostala maltene trećina radne snage.Ironično je i da je u ovom smislu dosledniji od svih bio upravo američki predsednik Donald Tramp. Besramno je negirao i ignorisao nauku i struku od samog početka i insistirao na tome da će američka ekonomija krahirati pod pritiskom karantinskih mera i zatvaranja. Kada su savezne države svejedno odlučile da isprate evropski model, Tramp je i dalje govorio o tome da je neophodno otvoriti Sjedinjene Države na federalnom nivou što pre. Stvar je demagogije, koliko i njegove nesmotrenosti, jer najveći pritisak i štetu trpi kor njegovog biračkog tela - bela radnička klasa.

Evropa i Amerika se mogu porediti u smislu da su obe sačinjene kao neka vrsta pačvorka različitih entiteta sa sopstvenim ovlašćenjima; u takvom sistemu, ipak, odluka jedne savezne države odnosno zemlje članice skoro izvesno ima određene implikacije i po ostale. Evropski lideri možda budu pokušavali da regulišu stvar sa višeg nivoa, ali će krajnje odluke donositi političari i pojedinci na nacionalnoj i lokalnoj ravni.Karantin je bio jedna stvar, pošto je svima jasno stavljeno do znanja šta u ovoj ili onoj zemlji podrazumeva i čak je suštinski svuda značio izolaciju, ali će period koji sledi biti daleko neizvesniji i teži. Čak i da se zanemare postavke da nema nikakvih dokaza da karantin daje bolje rezultate od, recimo, švedskog modela, i da su se nacionalne vlade opako prešle kada su odlučile da zauzmu takav pristup pošto bi se ljudi svejedno zarazili, a ekonomija ne bi doživela šlog, sada je svakako upravo ekonomsko pitanje najurgentnije.Još uvek je rano za bilo kakve konačne prognoze, ali su stručnjaci iz oblasti ekonomije uglavnom na strani teze da ovakva recesija nije viđena decenijama unazad i da će koronavirus tek brojati sekundarne žrtve. Otkada je pandemija počela govori se, ipak, da su ljudski životi na prvom mestu, ali šta ako nisu? Svetski lideri su možda spremni da ljudske živote, sada kada su saterani u ćošak, žrtvuju za BDP i nešto višu stopu rasta.