0
Sve je jasnije da su države, zajednice država i internacionalne institucije vrlo podbacile u zajedništvu, a upravo nas je zajedništvo spasavalo tokom vekova.
Dosad smo od kovida 19 naučili kako nemamo precizan i jasan odgovor na brojna zabrinjavajuća pitanja. Koronavirus stvara dilemu za nedoumicom. Zašto italijanska pokrajina Lombardija ima smrtnost od 17 odsto, a Veneto od pet odsto? Je li moguće da je to samo zbog toga što je Lombardija na početku zaraze hospitalizovala osetno veći broj obolelih ili za razliku u smrtnosti moramo kriviti više faktora – soj virusa, sprovođenje epidemioloških mera, agresivnost terapija koje su primali oboleli? To je samo jedan primer, pišu na sajtu Jutarnji.hr.
Svet prema službenim statistikama broji više od 1,7 miliona zaraženih i oko 102.000 mrtvih, a možemo da budemo sigurni da je stvarni broj obolelih veći. Ipak, i dalje ne znamo da li je obolelih mnogo više ili samo malo više. Možemo samo da se pitamo da li je broj smrtnih slučajeva uzrokovan koronavirusom uopšte realan ili uopšte nije. Da li je smrtnost od jedan ili 10 odsto? Ne možemo ni reći koji je pravi procenat onih koji su preboleli zarazu. Znamo da se broj zaraženih brzo povećava, ali nismo u stanju da pouzdano predvidimo dinamiku pandemije.
Procene rizika ekonomskog i socijalnog sistema rade se na nepouzdanim brojevima i još nepouzdanijim modelima. Nadamo se da će toplo vreme zauzdati širenje virusa, ali ne znamo hoće li zaista biti tako, baš kao što ne znamo kakve su šanse za sezonski povratak koronavirusa ili njegovo mutiranje. Isto tako, možemo da zaključimo da bismo u slučaju eksponencijalnog rasta obolelih mogli da prebrojimo 30 miliona zaraženih i 1,35 miliona mrtvih pre nego što zamah virusa izgubi snagu.
Pročitajte još:
Izbacuju se strašne procene za koje je sigurno ne samo da verovatno greše u okvirima prihvatljive statističke greške, nego možda dramatično; 50 ili više odsto. I što je najgore, pojma nemamo može li taj horor scenario biti još strašniji ili zapravo gledamo masovnu histeriju uz koju niko neće primetiti da ukupni broj mrtvih nije znatno povećan.
Ono u šta možemo biti sigurni s tolikim brojem nepoznanica jeste da nam jedino nauka može ponuditi odgovore na sva pitanja, baš kao i konačno rešenje. Svejedno je hoće li rešenje doći u obliku vakcine, leka ili strogih pravila kojih ćemo se morati pridržavati ako želimo da zaustavimo pandemiju.
Budući da bi čovečanstvo trebalo da se kladi na nauku, strahovito je podbacilo u njenom finansiranju. Međunarodni monetarni fond je procenio da su vlade izdvojile oko 8.000 milijardi dolara za razne fiskalne podrške, dok, s druge strane, svetskoj nauci (prema Global Preparedness Monitoring Boardu Svetske zdravstvene organizacije) nedostaje oko osam milijardi dolara da bi finansirala istraživanja. Zašto svet ne želi hitno preusmeriti hiljadu puta manje za ono što mu može doneti rešenje, dok je u stampedo stilu požurio da da za podršku koja ionako neće biti smislena ne bude li naučnog rešenja…
Prvo, ljudski rod nije se pokazao veličanstvenim kad je u pitanju planiranje zajedničkih globalnih aktivnosti i, drugo, kao vrsti nam je karakteristično da se uznemirimo u slučaju opasnosti, pa često reagujemo histerično. Kao lovcima skupljačima takav instinkt nam je spasavao život. Može li danas ugroziti opstanak? Verovatno. Premalo je orijentira, premalo jasnih odgovora.
Danska, Češka i Austrija već hrabro planiraju izlazak iz strogih epidemioloških mera, a Singapur, koji se uspešno branio od pandemije, upravo se suočava s trećim kovid 19 talasom i diže neviđene restrikcije. I Hong Kong je u sličnoj situaciji, ali nastavlja da veruje u zaštitne maske.
Čak im i restorani ostaju otvoreni uz socijalno distanciranje na dva i po metra. Istovremeno, Vuhan s 11 miliona stanovnika nakon 76 dana izlazi iz blokade, 55.000 frustriranih ljudi sprema se na beg. Da li je kovid-19 pušten u ostatak Kine? I ko će tu na kraju ispasti pametan? Sigurno ne svi.
Posebno je teška rasprava u vezi s tim kako spasiti ekonomiju. Veći deo ekonomista i preduzetnika uveren je da ublažavanje epidemioloških mera može podići ekonomsku aktivnost. Savršeno logično. Ali bez istorijskih primera. Ali oni ipak postoje. Istraživanje “Pandemics Depress the Economy, Public Health Interventions Do Not: Evidence from the 1918. Flu” napravili su Serđo Koreira, stiven Lak i Emil Verner u martu ove godine za američke federalne rezerve.
Njihova teorija, utemeljena na iskustvu gripa 1918. u američkim gradovima, govori da su oni gradovi koji su brže uveli stroge epidemiološke mere nakon suzbijanje pandemije imali brži privredni rast, odnosno rast zaposlenosti. No, isto tako je jasno da 2020. nije 1918. godina. Danas je struktura i dinamika ekonomskih aktivnosti dramatično drugačija. U ovoj dilemi možemo se služiti samo instinktima. Nekako se logičnijim čini da bi danas uz pomoć pametnih i strogih epidemioloških mera trebalo zadržati bilo ekonomskih aktivnosti preuzimajući racionalni rizik drakonskih epidemioloških mera. Ali ko će to znati. Ni nauka nam u ovom trenutku ne može pomoći.
Postoji jedan vrlo prozaičan i čak pomalo otužan problem čovečanstva: sve je jasnije da su države, zajednice država i internacionalne institucije vrlo podbacile u jednoj vrlo jednostavnoj, ljudskoj stvari. U zajedništvu. Zajedništvo je spasavalo čitave porodice u plemenima tokom istorije, trebalo bi i čovečanstvo. Čak je pomalo čudno kako puki strah od prevelikog broja nepoznanica nije svetske lidere naterao na traženje zajedničkih rešenja. Čovečanstvo bi se isto tako moglo obračunavati sa vanzemaljcima kao što se trenutno bori s čudnim koronavirusom, samo što bi u okršaju sa vanzemaljcima svest o nužnom zajedništvu ljudskog roda pred nepoznatim bićima iz svemira bila na znatno višem nivou.
Pročitajte još:
Koronavirus se širi, a čovečanstvo je umesto organizovanja zajedničke odbrane krenulo sa svađama. Krenule su velike strateške igre oko isporuka zaštitne opreme i lekova za koje se spekuliše da mogu spasti živote. Velike isporuke zaštitnih maski i ostale opreme iz Azije u poslednjem trenutku se preusmeravaju prema Sjedinjenim Državama umesto na predviđenu destinaciju, Evropu. Nema zajedničke organizacije proizvodnih kapaciteta. EU pokušava da se organizuje oko proizvodnje i nabavke opreme i lekova u situaciji kad nije na vidiku dogovor čak ni u zemljama članicama.
Velike nacije, poput Indije, određuju zabranu izvoza lekova koji obećavaju u borbi protiv kovida 19 i tako u startu onemogućavaju međunarodnu koordinaciju.
Međusobno nepoverenje i strahovi produbljuju probleme. Evo primjera: nakon što je Indija zabranila izvoz hidroksihlorokina, leka protiv malarije koji uz sumamed navodno može lečiti kovid-19, to je u očaj bacilo stotinak hiljada ljudi obolelih od lupusa u Evropskoj uniji koji ga više ne mogu nabaviti u mnogim evropskim apotekama.
Istovremeno, oboleli od lupusa svrstavaju se u ugroženu grupu kad je reč o kovidu 19. Isto što hidrohlorokin znači za obolele od lupusa, znači i za one koji boluju od reumatoidnog artritisa. Sada ga ni oni ne mogu više nabaviti u Austriji, Portugalu, Srbiji i Velikoj Britaniji dok pojedine zemlje stvaraju „strateške zalihe”.
Krenule su međusobne prozivke. Ostavku je dao predsednik Evropskog istraživačkog veća Mauro Ferari i osuo paljbu po političarima jer su sprečili da zajedničku strategiju borbe protiv koronavirusa “bottom-up” pristupom stvore naučnici. Evropske države sada neusklađeno pripremaju svoje strategije izlaska iz strogih epidemioloških režima.
Čak i Italija koja je vrlo teško pogođena epidemijom, hrabro kreće s najavama omekšavanja epidemiološke stege. Niko i ne spominje kako neusklađenost epidemioloških strategija donosi zbrku koja je sama po sebi izvor opasnosti.
#related-news_0
S obzirom na to da je pandemija sama po sebi pokrenula recesiju, ekonomski i fiskalni problemi povećali su jaz među velesilama. Međusobni odnosi članica EU postali su toliko osetljivi kad je u pitanju vođenje usklađene monetarne i fiskalne politike da se sve češće i otvorenije govori o raspadu EU. Dileme su ekstremne. Hoće li EU izgubiti Italiju koja neće preživeti pod fiskalnim teretom stvorenim ranijim lošim politikama i odbranom od koronavirusa? Ili će Italija biti ta koja će svesno razbiti EU?
Austrijski ekonomista Džozef Šumpeter verovatno uživa u grobu iako protivnici tržišta slave. Ovo što gledamo u svetu podsjeća na Šumpeterovu kreativnu destrukciju, ali bez tržišta. Privatna inicijativa čini se naročito dezorijentisanom. Može li njeno veličanstvo kreativna destrukcija srediti sav ovaj užasni haos i doneti neku izvesnost?
Posebna napomena: ovo nipošto nije ideološko pitanje, zaključuje Jutarnji list.
