0
“Očaj nas ubija”, rekao je Armando Galjinari, otac petoro dece koji drži malu cvećaru na severu Napulja. Njegova radnja zatvorena je već više od mesec dana.
“Otada nemam nikakve prihode”, rekao je Galjinari za Njujork tajms. “Ne primam nikakvu pomoć i dalje. Nemamo kome da se obratimo za pomoć.”
Dosad već svi znaju šta se dešava u Italiji. Prva evropska nacija koju je surovo pogodila pandemija koronavirusa u retrospektivi je bila svojevrsni nagoveštaj onoga što će se dogoditi ostatku Evrope i Americi; prvo je proglašen karantin, potom je zdravstveni sistem opterećen do tačke pucanja i, najstrašnije, broj preminulih počeo je da raste iz dana u dan.
Više od mesec dana od uvođenja karantina, Italija šalje novu poruku. Upozorenje, preciznije. Ekonomija je u problemu, a radnici poput Galjinarija – samozaposleni, sezonski, neprijavljeni – najviše trpe i niko ne zna još koliko će ovako moći da prežive.
Iako je virus praktično sve vreme koncentrisan na severu zemlje, naročito u Lombardiji i oblasti Emilija-Romanja, ekonomske posledice najsnažnije se osećaju na siromašnom, slabo industrijalizovanom jugu.
U Kampanji, oblasti čija je prestonica upravo Napulj, čak 41 odsto građana je u riziku od siromaštva. Posao je problem: prošle godine je stopa nezaposlenosti iznosila oko 20 odsto, a još toliki procenat činila je nekvalifikovana radna snaga. Oni koji i imaju posla, uglavnom rade neprijavljeni, bez ikakvih garancija – i upravo su oni najranjiviji u trenucima krize.
Bruno Esposito je, na primer, godinama radio kao vodoinstalater za jednu porodičnu firmu – ali ni on, kao i više od dva miliona na italijanskom jugu, nije potpisivao formalni ugovor u radu.
“Nemam plaćene doprinose i nisam zaveden ni u jednoj državnoj bazi podataka”, objašnjava Esposito. “Zato nemam prava ni na kakve beneficije.”
Esposito kao otac troje dece uglavnom uspeva da obezbedi porodici osnovne potrepštine. Pandemija je, ipak, promenila sve.
“Ne znamo čak ni kada će se stvari vratiti u normalu”, kaže Esposito.
Radnici poput čistača, građevinaca, konobara, kurira, vozača, poljoprivrednih radnika i mnogih drugih su u u dvostrukom riziku. Prvo, poslovi od kojih zavise su ugašeni. Drugo, mere koje je italijanska vlada implementirala kako bi ublažila najteže posledice krize njih ne obuhvataju i ne štite.
Logika italijanskog sistema blagostanja ne podrazumeva preteranu podršku onima koji ne doprinose poreskom budžetu. Esposito i njegova porodica zato se, da bi se prehranili, oslanjaju na pomoć mesne zajednice. Bez te pomoći, kaže Esposito, doslovne ne bi imali šta da jedu.
Sa druge strane, i radnici u sistemu suočeni su sa poteškoćama. Lusija Vitale radi na napuljskom aerodromu oko pola godine gde opslužuje stotine hiljade turista od marta meseca do kraja sezone. Drugu polovinu godine oslanja se na beneficije na nezaposlene, kao i drugi sezonski radnici. Tih beneficija, međutim, sada nema, a sezonski radnici ne mogu da dobiju pomoć od vlade jer se, kako kaže Lusija, ne uklapaju u određene kategorije.
Vlada je obezbedila jednokratnu pomoć u iznosu od 600 evra samozaposlenima i sezonskim radnicima u turističkom sektoru, ali Lusija Vitale tehnički radi u transportnom sektoru i nema prava na isplatu. Zasad živi od pomoći koje pružaju volonterske organizacije.
Pročitaj i:
“Ovde su sada svi u problemima”, kaže cvećar Galjinari. “Mnogo ljudi gladuje. Vidite da ponašanje počinje da im se menja.”
Vesti o društvenim nemirima na jugu Italije unose razdor u inače bliske zajednice.
“Pre neku noć sam uhvatio neku decu dok su pokušavala da mi obiju garažu”, kaže Galjinari. “Ovo je novo za nas.”
Takvi incidenti su svejedno još uvek retkost i u senci inicijativa koje najbolje ilustruju šta znači živeti u Napulju, a čiji je cilj da popune rupe koje je država ostavila. Neki su su pokrenuli zajedničke linije za pomoć tako da volonteri mogu da građanima dostavljaju hranu, a jedan broj prodavnica podstiče kupce da pokriju i račun nekoga ko nema novca da kupi namirnice, u maniru napuljske tradicije “caffè sospeso”.
Najranjivijima u Napulju – na italijanskom jugu uopšte – neophodna je pomoć. Onih 400 miliona evra koje je vlada odredila za bonove za hranu nije dovoljno. Priča se o uvođenju “prihoda u vanrednim situacijama” u novi nacrt budžeta, ali se to svakako neće dogoditi do kraja ovog meseca, a za one koji su trenutno isključeni iz programa pomoći i životi im zavise od komšija i volontera to nije dovoljno brzo.
Sirena za uzbunu upalila se među radnicima u čitavom svetu. Italija je i na to upozorila.
