0
Šest godina prošlo je od terorističkih napada u Parizu. Suđenje optuženima za tragediju u kojoj je poginulo oko 130 ljudi još uvek traje, a oni koji su uspeli da prežive, sa francuskim sudom podelili su dramatične momente koji su obeležili dan kada su se oni borili za život. Njihov put od " živih među mrtvima" do "mrtvih među živima" uznemirio je građane Francuske koji su tokom oktobra i novembra sa nestrpljenjem pratili "suđenje veka".
Više od pet nedelja u oktobru i novembru, u zgradi suda u centru Pariza, vpreko 300 preživelih i članova ožalošćenih porodica svedočilo je na suđenju povodom terorističkih napada 13. novembra u francuskoj prestonici i okolini 2015. godine. Sto trideset ljudi je svirepo ubijeno, a stotine su fizički ili psihički oštećene. Napadi su naneli trajnu traumu francuskoj kolektivnoj psihi.
„Sud vas sluša“, rekao je predsedavajući sudija ljudima koji su uplašeno prilazili sa maskama na licu i iscrpnim beleškama u rukama.
POGLEDAJTE JOŠ:
U tihoj sudnici smenjivala su se potresna sećanja na pucnjavu i bombaške napade samoubice, koje su izveli ekstremisti Islamske države na nacionalnom fudbalskom stadionu, na terasama restorana i kafića i u koncertnoj dvorani Bataklan.
Iako su tužioci bili strpljivi i uviđajni, optuženi za užasan zločin uglavnom su ćutali u sudnici, dok je desetine novinara pomno pratilo razvoj situacije.
Na optuženičkoj klupi nalazi se 20 muškaraca , koji se terete uglavnom za saučesništvo u napadima.
Sofi Dijaz (39) ispričala je sudu da je bila u Portugalu i pripremala se za venčanje kada su se pojavile vesti o napadima. Više puta je zvala svog oca Manuela Dijaza, vozača autobusa koji je odveo navijače na stadion. Dijaz, jedina osoba ubijena na stadionu, nikada se nije javio na poziv svoje ćerke.
Gael (40) kaže da je krvarila ležeći na podu Bataklana, jer joj je metak rasporio obraz. Zube je morala da vadi iz usta, da se ne bi udavila sopstvenom krvlju, jer je bukom rizikovala da privuče pažnju napadača. U avgustu ove godine podvrgnuta je 40. operaciji, ali njeno lice nikada neće biti isto.
Maja (33) rekla je sudu da je izgubila muža i dvoje najboljih prijatelja u kafeu Karilon. Napadači su terasu kafića zasuli mecima, pogodivši je u noge dok je čučala da se skloni između oluka i automobila.
„Glava mi je podignuta, ali sam iscrpljena“, rekla je Maja.
Za sve one koji su skupili dovoljno hrabrosti da svedoče, suđenje je prilika da se suoče sa svojom traumom ili optuženima, da povrate svoje priče i svoju tugu nakon godina politizacije koje su usledili nakon napada.
„Bili smo obični ljudi. I to je sve što sada želimo da budemo“, rekao je Artur Denuvo, predsednik grupe za podršku žrtava – „Život za Pariz“.
Lidija Berkeno (32) pobegla je iz Bataklana puzeći po podu koji je bio mokar od krvi. Ona je svoju priču javno ispričala i ranije, ali zauzimanje stava je bilo drugačije.
„Kao bandži skok, ali prazninu“, rekla je Lidija.
Ona se nada da će bolje razumeti umešanost svakog osumnjičenog, ali smatra da je suđenje emocionalno opterećujuće. Zvuk pucnjave nedavno je ponovo čula u podsvesti, prvi put posle nekoliko meseci.
„Ali takođe znam da kada sam spavala te noći nakon svedočenja, osećala sam se kao da sam oslobođena nečega“, rekla je ona.
Sud nije pokazao gotovo nikakve slike sa mesta zločina i pustio je samo kratke audio ili video snimke sa Bataklana. Međutim, sabrane stotine svedočenja oslikavaju košmarne scene.
„Izvukao sam se živ među mrtvima, ali sada sam mrtav među živima“, rekao je jedan preživeli.
Antoan Megie, stručnjak za zakone o terorizmu i pravne slučajeve na Univerzitetu u Ruanu, rekao je da je suđenje test kako sudovi mogu da se nose sa hiljadama tužilaca i izuzetno nasilnim „scenama rata“.
„Ova svedočenja su takođe bila način da se otelotvore žrtve napada“, istakao je Megi.
Ožalošćene porodice sećaju se kako su mahnito zvale hitne telefonske linije, zaslepljeno pratile televizijski program i u srcu se već opraštali od svojih voljenih. Od najbližih su se oprostili iza staklenog prozora mrtvačnice, da vide unakažena tela im nije dozvoljeno. Medicinske tehničare pitali su o detaljima smrti, ali odgovore nisu dobili – za svoje dobro.
Neke žrtve pronašle su svoju zajednicu. Nekoliko bivših talaca iz Bataklana, gde su se napadači satima skrivali u uskom hodniku pre nego što je policija izvršila napad u poplavi pucnjave i eksplozija, zbiližili su se i sada zajedno prevazilaze sve poteškoće.
Gijom Delmas (50) još pati od osećaja krivice od te noći, kada je video prijatelja kako umire u Bataklanu i pobegao bez supruge, koja je preživela. On sumnja da će njegovo svedočenje promeniti ishod suđenja, i frustriran je što ga ljudi često vide kao žrtvu pre svega.
„Sve ono što vas čini čovekom, dobrom ili lošom osobom, genijem ili budalom, sve to potpuno nestaje“, rekao je.
Ipak, zauzimanje stava je bilo olakšanje za Delmasa, koji je nekada bio producent u reklamnoj firmi, a sada radi na sopstvenim projektima, provodeći što više vremena van Pariza.
Svedočenje je bilo „kao uklanjanje jednog od teškog kamenja koje smo nosili na leđima poslednjih šest godina“, rekao je on.
Ipak, svaki teret je drugačiji.
Sofi, tužiteljka čiji je partner preminuo nakon šest mučnih dana od povreda zadobijenih u Bataklanu, primetila je da je za ostatak sveta on 130. žrtva – samo broj.
„Vaši mrtvi više nisu vaši“, rekla je sudu sa dozom gorčine.
Porodica Gijoma Valeta, koji je bio tako duboko traumatizovan zbog iskustva u Bataklanu da se ubio dve godine kasnije, našla je utehu kada je zvanično priznat kao 131. žrtva.
„Za nas je taj broj važan“, svedočio je Gijomov brat.
Jedan od najupečatljivijih izveštaja došao je od Oreli Silvestre, koja je sudu rekla da je postala „sportista tuge“. Kada je njen muž ubijen u Bataklanu, nosila je njihovu devojčicu u stomaku. Ona sada ima pet godina i bori se da razume tugu koja vlada u njenog porodici maltene od rođenja.
„Ona misli da se nakon smrti svi ponovo srećemo, pa čeka“, rekla je udovica Silvestre.
„Ponekad je čujem kako šapuće ‘tata’ u svojoj sobi“, završila je svoju ispovest ova žena.
BONUS VIDEO Eksplozija u Avganistanu
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
