0
U sendviču između dve velike i agresivne nacije, nemačke (pruske) i ruske, koje su dva puta izbrisale Poljsku sa geografskih karti i više put podjarmljivali, Poljaci nisu samo opstali i podigli se iz pepela već geopolitički nisu bolje stajali od zlatnog perioda Poljsko-litvanske državne zajednice i ulaska trupa Stanislava Žolkevskog u Moskvu pre četiri veka.
Invazija Rusije na Ukrajinu nije samo omogućila klero-populistima Jaroslava Kačinjskog da izađu iz ćorsokaka u kome su se našli zbog nepoštovanja osnovnih principa pravne države, podele vlasti i evropskih vrednosti, već je opravdala njihovu rusofobiju, štaviše dala joj je smisao i kredibilnost. Uz to, ruska agresija je bukvalno gurnula Ukrajince u zagrljaj Poljske i pružila jedinstvenu priliku Varšavi da budu u ulozi koja daleko premašuje njene geopolitičke kapacitete i značaj.
Paradoksalno, niko nije uradio više za Poljsku od predsednika Rusije Vladimira Putina. Zahvaljujući Putinovoj Rusiji, pozicije vlasti u Varšavi kada su u pitanju prava žena, homoseksualaca i drugih pripadnika LGBTQ zajednice, odnosa prema religiji i srednjovekovnoj demagogiji o tradicionalnim vrednostima, kao i slobodi medija i nezvisnosti sudstva, izgledaju manje problematične i još manje urgentne.
Pred velikim zlom oličenom u Rusiji Vladimira Putina, malo poljsko zlo ovaploćeno u režimu Jaroslava Kačinjskog je postalo prva linija odbrane, neophodni saveznik. Za razliku od zapadnoevropskih članica EU koje posmatraju rat u Ukrajini kao sudar vrednosti i svetonazora, vlast u Poljskoj u suštini gleda na sukob sa Rusijom kroz geopolitičku i bezbednosno prizmu dok je opozicija u Poljskoj u procepu: znaju koga imaju na vlasti u Varšavi, ali su svesni pretnje koja dolazi iz Moskve. Između dva zla se bira uvek ono manje i koje se poznaje.
U očima Varšave, Ukrajina se bori protiv Putinove armade za račun čitave Evrope i pre svega Poljske. Poljski vekovni san je da vide poraženu, oslabljenu i redimenzioniranu Rusiju. U poljskoj prestonici veruju da će Rusiju zadesiti ista sudbina kao Velikoj Britaniji u Prvom svetskom ratu.
Jedan od najvećih ekonomsita Džon Majnard Kejns je u svom dnevniku zabeležio 1916. godine da je Velika Britanija sa uzimanjem kredita od SAD, da bi mogla da nastavi da vodi rat protiv Drugog rajha, stavila pod hipoteku i na kraju izgubila svoju imperiju. U očima Poljske, Rusija ne može da izađe neporažena iz sukoba u Ukrajini bez pomoći Kine plaćajuči istu cenu zaduživanja kod Kineza kao Ujedinjno Kraljevstvo u odnosima sa SAD u Velikom ratu.
Kada u Vašingtonu govore o Ukrajini kao o novom Avganistanu za Rusiju oni imaju vidu da Poljska igra ulogu Pakistana, odnosno da pružaju logističku podršku i obezbeđuju linije snabdevanja za ukrajinske borce. U Varšavi su odvažniji: veruju da predsednik Vladimir Zelenski može da ponovi podvig Jozefa Pilsudskog od pre sto i kusur godina kada je osnivač moderne Poljske, potpomognut Amerikancima, Britancima i Francuzima, porazio Crvenu armiju na Visli i primorao Lenjina da traži primirje, potpisano u martu 1921. godine u Rigi.
Pročitajte još:
Posle Prvog svetskog rata među Poljacima su postojale dve škole mišljenja o obnovi poljske države. Jednu je zastupao Pilsudski zalažući se za federaciju sa okolnim državama u kojoj bi Poljska bila dominanta a druge federalne jedinice sa velikom autonomijom. Druga je bila tvrda nacionalistička, nju je zagovorao Roman Dmovski, i ona je predviđala restauraciju Poljsko-litavnske državne zajednice u kojoj bi sve druge nacije bile polonizovana.
I jedna i druga škola mišljenja su doživele fijasko i to upravo na ukrajinskom pitanju. U Varšavi veruju da im se pruža nova prilika i da bi ovoga puta mogli bolje da odigraju svoje karte, sledeći doktrinu Ežija Gedroica.
Gedroic, jedna od najznačajnijih figura poljske istorije u 20. veku, je čitavog života propagirao ideju da je bolja budućnost Poljske neraskidivo vezana za nezavisnost i prosperitet tri istočna suseda Litvanije, Belorusije i Ukrajine. Štaviše, smatrao je da Poljska treba da ima značajnu ulogu u sazrevanju nacionalne svesti i izrgrdnji institucija Litvanaca, Belorusa i Ukrajinaca.
U kultnom časopisu poljske emigracije “Kultura” koji je izlazio u Parizu, Gedroic je razrađivao tokom Hladnog rata teoriju da Poljska ne treba da bazira svoju spoljnu politiku na revizionizmu, revanšizmu, prema istočnim komšijama baziranu na tzv. Kresiju (istočne teritorije Druge poljske republike koje se danas nalaze u granicama Litvanije, Belorusije i Ukrajine) već da im pomaže da postanu što je više moguće nezavisne i autonomne u odnosu na Rusiju.
Varšava je ideje Gedroica počela da primenjuje na Ukrajinu sa Narandžastom revolucijom 2004. godine. Sticajem okolnosti Poljska je ušla u EU par meseci pre masovnih demonstracija a tadašnji poljski predsednik Aleksandar Kvasnijevski je bio prvi lider iz EU koji je došao u Kijev i pružio podršku Viktoru Juščenku.
Problem između Poljaka i Ukrajinaca leži u različitim pogledima na bližu i dalju istoriju i u snažnim nacionalnim animozitetima koji su stavljeni pod tepih u prisustvu postojanja zajedničkog neprijatelja koji preti i jednima i drugima.
Poljsko-litvanska državna zajednica je osnovana 1569. godine, osim Poljaka i Litvanaca je obuhvatala i druge narode: Ruse, Beloruse, Ukrajince, Rutene, Jevreje. Pokušaj nasilne polonizacije stanovništva je proizveo kontraefekte i veoma snažana antipoljski sentiment.
Deo naroda koji su bežali od poljskog terora su spas potražili istočno od Dnjepra gde su formirane prve kozačke zadruge. Ta greška je skupo koštala Poljake jer su tako otvorili prostor za brojne kozačke pobune koje su slabile Poljsko-litvansku konfederaciju i omogućavale Rusiji da se prikaže kao saveznik i zaštitinik kozaka. Tek u 19. veku Kozaci će biti proglašeni za pretke ukrajinske nacije. Sa raspadom Ruske imperije na površinu je isplivao ukrajinski nacionalizam a sve je dodatno zakomplikovao Poljsko-boljševički rat. Ukrajinci su se borili i protiv Poljaka i protiv boljševika, ali bez velikih šansi za uspeh. Rezultat Poljsko-boljševikčkog rata je bio: Lavov u Poljskoj a Kijev u SSSR-u i posledični veliki animozitet između Poljaka i Ukrajinaca.
Poljaci su između dva svetska rata vršili nasilnu polonizaciju Ukrajinaca što je dodatno dolilo ulje na vatru i rezultiralo je strašnim revanšističkim masakrima na obe strane. Ukrajinci su ubili preko sto hiljada Poljaka u Voliniji, severozapadni deo današnje Ukrajine, tokom 1943. i 1944 a Poljaci su uzvratili serijom masovnih zločina protiv Ukrajinaca u završnici rata.
U komunističkom raju u kome su završili i Poljska i Ukrajina posle Drugog svetskog rata nije bilo mesta za čeprkanje po istoriji i sve je gurnuto pod tepih. O međusobnim zločinima se nije pričalo više od pola veka.
Juščenko, i pored toga što je zahvaljujući, pre svega, Poljacima odbranio izbornu pobedu nad Janukovičem, proglasio je za nacionalne heroje Stepana Banderu i Romana Šuškeviča. Osobe koje nisu bile samo nacistički saradnici nego su imali važnu ulogu u masarkiranju poljskih civila u Voliniji, posbeno Šuškevič. Takođe, Juščenko je osnovao Ukajinski institut za nacionalnu memoriju koji je kao i sve slične ustanove u bivšim komunističkim zemljama oprao i ispeglao istoriju u političke svrhe s ciljem jačanja naciolanog osećanja.
Uprkos zgražavanju poljske javnosti i istoričara, zvanična Varšava je gledela u budućnost i nije dozvolila da joj magle iz prošlosti pomute pogleda na sadašnjost i mnogo važniju bitku koja ih je čekala protiv Rusije. Poljacima je više od istorije bila važnija geopolitika.
Ukrajinsko-poljska priča i njena geneza su još jedna potvrda da ništa ne ujedinjuje tako čvsto, čak i nepomirljive rivale, kao postojanje zajedničkog, jačeg i velikog neprijatelja. Kremlj je vekovima uspešno profitirao na mržnji između Poljaka i Ukrajinaca a sada se zahvaljujući svojim greškama našao u situaciji da bude kohezivni element u odnosima Kijeva i Varšave protiv same Moskve.
Pročitajte još:
Poljaci su naučili veoma dobro lekciju iz njihovog odnosa sa Berlinom i pomirenja sa Nemcima posle pada Berlinskog zida. U konstruisanju novih odnosa sa Ukrajinom primenili su sve ono što se pokazalo kao veoma efikasno u relacijama između Poljske i Nemačke. Insistiranje na ekonomiji, demokratiji, životnom standardu, solidarnosti, zajedničkoj budućnosti: sve su to bili stubovi koji su preokrenuli relacije u istočnoj Evropi.
U prošloj godini Poljska je postala drugi trgovinski partner Ukrajine, odmah iza Kine, sa obimom razmene koja je dotakla granicu od 20 milijardi evra. Na drugoj strani, Poljska koja je doživela demografski šok odlaskom par miliona najobrazovanijih i najsposobnijih Poljaka u države zapadne Evorpe, pre svega u Nemačku i Veliku Britaniju, otvorila je granice za Ukrajince koji su pohrlili u komšijsku državu.
Više od milion Ukrajinaca, pre rata, je pronašlo posao i blagostanje u Poljskoj. Ukrajinski “gastarbajteri” su brzim uklapanjem u poljsko društvo postali najbolji ambasadori svoje zemlje i idealan most za prevazilaženje viševekovnog nepoverenja i animoziteta između dva naroda. Ruska invazija i dolazak preko dva miliona izbeglica cementirali su savez Poljaka i Ukrajinaca, sve dok ruska pretnja bude visila kao Damoklov mač iznad glave obe države.
BONUS VIDEO Marijupolj iz vazduha posle mesec dana borbi
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
