Piše Željko Pantelić: Zašto je počeo rat u Ukrajini

Udaljavanje između ruskog i ukrajinskog naciona se nastavilo tokom sledeća dva veka jer je jedan deo Ukrajinaca ostao u Poljskoj, pre nego što je Poljska izbrisana sa karte 1795. godine voljom tadašnjih sila (Prusije, Austrije i Rusije), a zatim je do kraja Prvog svetskog rata bio u Austrougarskoj.Animozitet između Ukrajinaca i centralne vlasti u Moskvi se pojačao tokom Staljinove vladavine u SSSR-u i “Golodomora” u kome je život izgubilo nekoliko miliona ljudi jer nisu imali bukvalno šta da jedu a par miliona je po kazni preseljeno u gulage u Sibiru. Ovde treba naglasiti da taj zločin nije bio motivisan etničkim već klasnim motivima, odnosno u očima Staljina, Gruzijca po nacionalnosti, ukrajinski seljaci su bili klasni neprijatelji.Oduševljeni doček Vermahta 1941. godine u Ukrajini nije bio pokazatelj da su Ukrajinci nacisti, nego da su naivno verovali da su ih nacisti oslobodili jarma komunističkog režima. Naravno, bilo je među Ukrajincima nacista ili saradnika okupatora, ali ih je bilo mnogo više na strani antifašista i u redovima Crvene armije, pogotovo kada ih je Herman Gering svrstao u red nižih naroda.

Poklonika Stepana Bandere, najpoznatijeg ukrajinskog nacističkog saradnika tokom Drugog svetskog rata, ima i danas u Ukrajini, ali je njihov broj procentualno zanemrljiv, ne prelazi dva posto, što je, više-manje, podrška koju uživaju neonacističke ili neofašističke organizacije u većini evropskih država. Inače, Bandera se i u Poljskoj smatra nacistom a njegovi sledbenici neonacistima.Prvi predsednik nezavisne Ukrajine, po raspadu SSSR-a, Leonid Kravčuk je bio prozapadno orjentisan, ali je već na prvim predsdničkim izborima 1994. godine poražen od rusofilskog kandidata Leonida Kučme.Svi predsednički i parlamentarni izbori do 2014. godine su registrovali hirurški podeljenu Ukrajinu: istok i jug zemlje su glasali za filoruske predsedničke kandidate i partije a severni i zapadni deo za nacionalističke i rusofobne. Ta podela u ukrajinskom društvu je doprinela da se sentiment patriotizma i nacionalizma snažno razvije, pre svega, među stanovništvom koji je živeo zapadno od Dnjepra.Po silasku s vlasti Leonida Kučme koji je kreirao kleptokrasko-oligarski režim - u kojem su značajnu ulogu igrali tajkuni pozanti jubiteljima fudbala, pre svih Rinata Ahmetova vlasnika Šahtara - Ukrajina je ušla u krizu koja je kulminirala tzv. Evromajdan revolucijom 2014. godine.

Ovde u priču ulazi Vladimir Putin. Predsednik Rusije dolazi na vlast u Kremlju sa idejom da usidri Rusiju u zapadni svet. U diplomatskim kuloarima se i danas prepričava prvi susret Putina i Bila Klintona na kome je sveži predsednik Ruske federacije pitao američkog kolegu: da li i kako Ruska federacija može da uđe u NATO.Početak 21. veka je bio berićetan za karijeru i uspon Putina. Zahvaljujući američkim invazijama na Avganistan i Irak cene energenata su stigle do istorijskog maksimuma što je omogućilo Rusiji da koracima od sedam milja poboljšava životni standard svojih građana. Pakt izmđu Putina i građana Rusije baziran na postulatu “ja vama garantujem blagostanje i bezbednost a vi meni apsolutnu vlast” je funkcionisao besprekorno.“Medeni mesec” između Rusije i Zapada, krunisan stvaranjem Saveta NATO-Rusija u Pratici di Mare u Italiji 2002. godine, završio se sa tzv. obojenim revolucijama, od Gruzije i Kirgistana do Ukrajine.Na talasu privrednog razvoja i poboljšanja životnog standarda, Putin je, uslovno rečeno, sportski prihvatio svrgavanje Eduarda Ševarnadzea u Gruziji i poraz Viktora Janukoviča u Ukrajini, 2003. odnosno 2004. godine. Motiv je vrlo jednostavan: podrška građana Rusije je bila toliko velika da se Putin nije osećao ugroženim.Prelomni period u kome Putin pravi zaokret od aspiracije da usidri Moskvu u zapadni svet ka ruskom imperijalizmu i konfrontacije sa zapadom, se događa u 2007. i 2008. godini. U te dve godine se verifikuje nekoliko događaja: namera NATO da učlani Ukrajinu i Gruziju, američko priznavanje nezavisnosti Kosova, velika finansijska kriza i pad cena energenata.

Rusija je od svog nastanka paranoična kada su u pitanju njene zapadne granice. Tokom vekova, osim mongolske invazije, sve ostale su stigle sa zapada (Poljaci, Šveđani, Francuzi, Nemci). Između Evrope i Rusije ne postoje prirodne prepreke (okeani, mora, planine ili pustinje) tako da je Moskvi ostao samo prostor kao garancija tzv. dubinske odbrane, odatle dolazi čuvena glad Rusije za teritorijama.U tom kontekstu širenje NATO-a je jačalo paranoičnu svest i reakcije Moskve. Priznavanje nezavisnosti Kosova je u Kremlju doživljeno kao otvaranje “Pandorine kutije”, ali i odličan izgovor za pravljenje “novih Kosova” u državama bivšeg SSSR-a.Velika finansijska kriza je imala za posledicu pad potražnje energenata koji su uz masovno prebacivanje proizvodnje u Kinu od strane velikih multinacionalnih kompanija, značajno oborili cene energenata što je direktno uticalo na rusku ekonomiju i zaustavljanje rasta životnog standarda.Dolazak Baraka Obame na vlast u Vašingtonu pogoršava odnose između SAD i Rusije, pogotovo što Obamina administracija nastavlja sa planom približavanja Kijeva NATO-u i pored toga što je na izborima u Ukrajini pobedio filoruski kandidat Viktor Janukovič.U Moskvi su doživeli i kao nedozvoljeni udarac ispod pojasa masovne proteste u Rusiji, između 2011. i 2013. godine, na kojima se tražila smena Putinovog režima. Kremlj je za te demonstracije optužio direktno Hilari Klinton. Uticaj ruskih hakera na izbore u Americi 2016. godine nije bio motivisan Putinovim simpatijama prema Donaldu Trampu već ogromom animozitetu prema Klintonovoj.

Putin ne može sebi da oprosti što je dozvolio da režim Viktora Janukoviča padne tako lako, gledano kroz rusku prizmu naravno. Za ruskog predsednika je apsolutno neprihvatljivo da jedan predsednik može da bude smenjen pod pritiskom javnog mnjenja i demonstracija. To je noćna mora za Putina.Revolucija na Evromajdanu je zatekla Putinov režim koji je bio potpuno nespreman da odgovori na promenu vlasti u Kijevu. Nema sumnje da je prevrat finansirala i pomogla američka administracija, ali je isto tako tačno da je veliki broj Ukrajinaca želeo da zbaci s vlasti Janukoviča, nezavisno od geostrateških planova Vašingtona.Sa promenom režima u Kijevu je koincidiralo učvršćivanje vlasti Si Đinpinga u Kini. Novi lider Narodne republike u 2014. godini stavlja prvi put do znanja da su njegove ambicije mnogo veće od njegovih prethodnika i počinje sa izgradnjom kulta ličnosti. Novi kineski vođa je iskoristio sankcije Zapada prema Rusiji zbog aneksije Krima i pomaganja separatistima u Donabsu da uspostavi prisan odnosa sa Vladimirom Putinom.Kina i Rusija, kroz istoriju se nikada nisu voleli. Rusi su na Kineze uvek gledali sa visine dok su Rusi u očima Kineza uvek bili evropski zavojevači koji su uzurpirali Sibir. Si Đinping i Putin su imali 33 bilateralna sastanka od 2014. godine do danas.Vašingtonu nisu promakle imperijalne ambicije Kine kroz tesne veze sa Rusijom, stvaranje Novog puta svile, Parnterstvo 17+1 sa zemljama istočne i centralne Evrope, i pre svega Si Đinpingova želja da uđe u istoriju kao lider koji je vratio u zagrlja majke otadžbine Hong Kong i Tajvan. Zato Ukrajina gubi strateški značaj za SAD koje svoje glavne reflektore uključuju na Južno kinesko more i Tajvan, tamo se igra utakmica veka a ne na Dnjepru.Rusija se sprema na invaziju na Ukrajinu tako što gomila devizne rezerve koje bi trebalo da joj omoguće da izdrži udar ekonomskih sankcija tokom invazije na Ukrajinu. Takođe, Rusija je u poslednjih osam godina značajno modernizovala svoju armiju. Ko je pratio invaziju na Gruziju u 2008. godini i sadašnju u Ukrajini konstatuje da je u prethodnih 14 godina ruska vojska od relikta Crvene armije iz SSSR-a postala moderna armija.

Paralelno, svih ovih godina, se pojačava indoktrinacija, militarizacija i jačanje nacionalizma u ruskom društvu kroz mitologizaciju Velikog otadžbinskog rata, ruskih dostignuća i velikih istorijskih ličnsoti. Ide se dotle da se čak i Staljin rehabilituje i postaje za većinu Rusa pozitivna povesna ličnost i pored toga što je ubio milione i milione Rusa.Građanski rat u Donbasu, započet 2014. godine je vođen nekad većim a nekad manjim intenzitetom, ali nije uspeo da probudi isti sentiment kod ruskog javnog mnjenja kao aneksija Krima. Ogromna većina Rusa je podržala osvajanje Krima jer ga je doživelo kao ispravljanje velike istorijske nepravde, to jest poklanjanje Krima Ukrajini 1954. godine od strane Nikite Hruščova.Ubrzanje planova Putina za napad na Ukrajinu je prouzrokovano povratkom demokrata na vlast u Vašingtonu i administracije Džoa Bajdean koja je sastavljena od gotovo istih ljudi koji su stajali iza Evromajdana 2014. godine. Takođe, u Berlinu je Angela Merkel sišla s vlasti posle 16 godina, a u Francuskoj smo u kampanji za predsedničke izbore sa neizvesnim ishodom. Svoj uticaj je imala i uspešna akcija turskih i azerbejdžanskih vojnih snaga u Nagorno-Karabahu i upotreba dronova Barjaktar, kao i odluka Ankare da proda dronove Ukrajini.Članstvo Ukrajine u NATO je samo izgovor za invaziju Rusije - nijedna zemlja koja ima teritorijalne sporove ne može da uđe u NATO a ni Francuska, ni Nemačka, ni Italija nisu imale nameru da skinu veto sa članstva Ukrajine u NATO - i pored toga što je Rada (ukrajinski parlament) uvojila ustavne promene u kojima su članstvo u NATO i EU označeni kao nacionalnin cilj.Priča o neonacistima i drogiranim liderima Ukrajine je demantovana na terenu, mada su svi koji poznaju Ukrajinu, barem malo, znali da je reč o propagandi. Neonacista u Ukrajini ima, ali ništa više ili manje nego u bilo kojoj evropskoj državi, dok je o drogiranim liderima iluzorno govoriti.Takođe, istina je i da su ukrajinske vlasti donele seriju zakona koji su limitirali ili oduzeli prava neukrajinskim etničkim grupama, ne samo Rusima, već i Mađarima i Rumunima, ali to nije pravi povod za Putinovu invaziju a svakako ne može da bude opravdanje za napad na Ukrajinu. Baš kao što ni “ižednjivanje” Krima - Ukrajina je zatrpala kanal koji je obezbeđivao 85 odsto potrošnje vode poluostrvu u normalnim okolnostima - nije dovoljno jak razlog da se razori jedna zemlja.Cilj ruske invazije ne može da bude aneksija cele Ukrajine, jer ona ne samo da ne bi nikada bila priznata nego bi imala ekonomske troškove koje Rusija, pogotovo pod sankcijama ne bi mogla da izdrži.Rusija može da okupira Ukrajinu, verovatno do Galicije, teško je zamisliti da bi ruske trupe mogle da uđe u Galiciju i da izađu na granice sa NATO državama. Taj scenario bi zaista povećao rizik od Trećeg svetskog rata sa dodatnom varijabilom upotrebe nuklearnog oružja. Logika zauzimanja Ukrajine, ili njenog većeg dela, je da Kremlj uđe u pregovore sa dominantne pozicije sile i da može da diktira, u dobroj meri, uslove za rešenje krize, odnosno da prisili Ukrajinu na neutralnost, demilitarizaciju, priznavanje da je Krim deo Rusije, davanje velike autonomije rusofonskim regionima i mehanizme koji bi garantovali da će svaka buduća vlast u Kijevu paziti na stavove Moskve.Okupacija Ukrajine, odnosno njenog dobrog dela, je gotovo neizbežna, ali je ishod rata i sudbina Ukrajine i dalje neizvesna, bila bi čak i u slučaju da Vagnerovi plaćenici umarširaju u Lavov.BONUS VIDEO: Vatra u nuklearnoj centrali u Zaporožju posle napada ruske armije

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=apgorinuklearkauzaporozjugp-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3172116"]***Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram