U prethodnih par meseci se puno puta čulo, čak i sa veoma relevantnih adresa, da je potrebna “finlandizacija” Ukrajine. To nije bilo najsrećnije poređenje jer su mnogi zaslepljeni idejom o neutralnosti Finske tokom Hladnog rata zaboravili kako je Helsinki stigao do nje. Paradoksalno, oni koji su govorili o “finlandizaciji”, nesvesno su i bez zle namere, implicirali rat u Ukrajini.
PROČITAJTE JOŠ:
Finska nije dobila na poklon svoju vojnu “neutralnost”, ona ju je zaradila na bojnom polju, u “Zimskom ratu” protiv Staljinovog SSSR-a, od kraja novembra 1939. godine do polovine marta 1940.
Uprkos vojnoj i brojčanoj superiornosti Crvene armije, vojska maršala Karla Manerhajma je pružila snažan otpor i nanela velike gubitke komunističkom agresoru. Uz Finsku su bile gotovo sve evropske zemlje, od Velike Britanije preko skandinavskih država, do fašističke Italije i Hortijeve Mađarske. Nacistička Nemačka je bila neutralna jer je sa SSSR-om imala pakt o nenapadanju Molotov-Ribentrop i tajni sporazum o komadanju Poljske, pribaltičkih republika i Besarabije.
Posle tri i po meseca od početka invazije, Staljin koji nije spadao u red razboritih ljudi i onih koji podnose poraze, shvatio je da može da okupira celu Finsku, ali da bi cena bila toliko visoka, u vojnom i ekomnomskom smislu, da bi se pretvorila u klasičnu Pirovu pobedu. Zato se komunistički režim u Kremlju zaustavio relativno brzo zadovoljavajući se zauzimanjem deset odsto teritorije Finske i proglašavanjem vojne neutralnosti od strane Helsinkija.
Između Finske i Ukrajine ima još nekoliko sličnosti: obe zemlje su stigle do nezavisnosti u turbolentnim godinama za rusku imperiju. Finci su dobili nezavisnost po nestanku carske Rusije u Prvom svetskom ratu a Ukrajinci su postali nezavisni po raspadu SSSR-a. Dve zemlje spaja i vojna agresija od strane Moskve koja je par decenija po njihovoj emancipaciji pokušala da ih vrati silom u vlastitu sferu interesa pošto su se i jedna i druga okrenule Zapadu.
Dakle, Ukrajincima ne preostaje ništa drugo do da slede put kojim su išli Finci pre osamdeset i kusur godina. Za razliku od Finske, Ukrajina može da računa na moćnije saveznike nego što ih je imala svojevremeno skandinavska zemlja, mada i Putinova Rusija u Kini Si Đinpinga ima mnogo jaču zaleđinu i podršku nego što je Staljinov SSSR imao u Nemačkoj Adolfa Hitlera.
Trajanje i ishod rata upravo zavisi od borbene gotovosti ukrajinske armije i civilnog otpora Ukrajinaca, uključujući i građansku neposlušnost, u odnosu vis-a-vis sa ruskim okupatorom, procene Kine do koje mere je u njenom interesu da stoji iza Rusije i spremnosti građana Rusije da trpe posledice imperijalnih paranoja njihovog predsednika.
Putin je u svom govoru optužio Lenjina za “izmišljanje” Ukrajine i Ukrajinaca, namerno izbegavajući da pomene Staljlina, svog idola koga je rehabilitovao u poslednjih 15 godina i od najvećeg dželata ruskog i drugih slovenskih naroda uzdigao ga u panteon velikih vladara.
Petr Durnovo, ruski plemić i član Državnog saveta, u svojoj čuvenoj belešci iz februara 1914. godine upućenoj caru Nikolaju II nije samo predvideo raspad Ruske imperije i Drugog rajha nego je upozorio svog monarha da ni po koju cenu ne sme da anektira Galiciju.
“Očigledno je da nije u našem interesu da anektiramo Galiciju. Ta teritorija je izgubila svaku vitalnu vezu sa našom otadžbinom i nacionalnim sentimentom. Zatim, uz zanemarljiv broj Galicijana koji se osećaju kao Rusi, koliko ćemo Poljaka, Jevreja i Ukrajinaca dobiti ako anektiramo Galiciju? Danas tzv. ukrajinski pokret nije opasnost za nas, ali ne smemo da dozvolimo da se raširi povećavajući broj vatrenih Ukrajinaca. U tom ukrajinskom pokretu klija seme opasnog separatizma među Malorusima koje u povoljnim okolnostima može da poprimi neočekivane proporcije”, pisao je proročki Durnovo pre početka Prvog svetskog rata.
Ne zna se da li je car Nikolaj II pročitao belešku. Staljin verovatno nije – Durnovo je među boljševicima bio u krugu najomraženijih ličnosti jer je bio kontrarevolucionar – ali i da jeste to ga ne bi sprečilo da napravi grešku na koju je Durnovo upozoravao. Britanski istoričar i ekspert za Rusiju Dominik Liven smatra da Galicija, odnosno današnja zapadna Ukrajina, nije ušla u sastav SSSR-a po Staljinovoj volji, postojale bi velike šanse da Rusija, Belorusija i Ukrajina ostanu u nekoj vrsti fedaracije istočnih slovena i po raspadu SSSR-a.
Nije slučajno da su Amerikanci i Britanci preselili njihove ambasade, pre početka ruske invazije, u Lavov, neformalnu prestonicu ukrajinske Galicije. Veća je verovatnoća da su oni čitali Durnova nego Putin koji je sa neselektivnim bombardovanjem istočnih i južnih ukrajinskih gradova, dovršio odnosno cementirao osećanje pripadnosti ukrajinskoj naciji i kod velikog broja građana etničkih Rusa ili rusofona.
Otpor koji pružaju Ukrajinci na istoku i jugu zemlje je samo uvertira u ono što očekuje ruske okupatore u centralnom i zapadnom delu Ukrajine. Ukrajinski nacionalisti (Ukrajinska ustanička armija) su pružali otpor Crvenoj armiji i KGB-u sve do 1954. godine i vrlo je lako zamisliti da će uz pomoć NATO-a, to jest Vašingtona, Varšave i Bukurešta, napraviti evropsku verziju Afganistana za Ruse.
Ne treba isključiti apriori ni mogućnost da Kremlj odluči da etnički očisti istočnu i južnu Ukrajinu. Pogotovo kad shvati da Ukrajinci u Harkovu, Marijupolju, Hersonu, Odesi i Zaporožju nemaju nameru da postanu Malorusi i pokažu građanasku neposlušnost. Takav razvoj događaja bi doveo do konsolidovanja frontalnog razdvajanja između ruskih okupatorskih snaga i ukrajinske vojske.
Uspostavljanje stabilnog fronta bi doprinelo da Ukrajina, polako s vremenom, siđe sa naslovnih strana medija i da izađe iz fokusa pažnje javnog mnjenja ustupajući prostor problemima sa kojima će EU, pre svih, morati da se suoči, od snabdevanja energentima do inflacije.
Ne treba očekivati brze rezultate od sankcija prema Rusiji. Režim Slobodana Miloševića je odolevao sankcijama koje su bile rigoroznije od uvedenih za Rusiju i pritom ih je primenjivao ceo svet, dok će Rusija, mnogo bogatija od Srbije, imati pristup tržištima na kojima živi polovina čovečanstva.
Uslovno rečeno, “nuklearna mera” SAD, EU i drugih zapadnih saveznika bi bila da prošire sankcije na sve poslovne subjekte koji trguju ili posluju sa Ruskom federacijom, uključujući i kineske. Još uvek smo daleko od takve odluke, jer bi ona cementirala novu blokovsku podelu sveta, mada ona ostaje jedina alternativa za izbijanje planetarnog sukoba koji bi neizbežno bio i nuklearni.
U Pekingu dele Putinove stavove, pozante još od intervjua Fajnanšal tajmsu u leto 2019. godine, o liberalno-demokratskim uređenjima država kao prevaziđenim oblikom ustrojstva i vladavine. Razlika u pogledima između Si Đinpinga i Putina je u tome što prvi ima ambiciju da Kina postane globalni hegemon a drugi igra na kartu nove blokovske podele sveta u kome bi Rusija bila jedan od blokova. Nije isključeno da Putinov režim spusti, ne gvozdenu, već čeličnu zavesu kada osvoje deo Ukrajine koji su planirali, kreirajući još jedan, ovoga puta na širokoj skali, zaleđeni sukob.
Kina još uvek nije vojno spremna da osvoji Tajvan a svesna je da ima male šanse da izađe kao pobednik u partiji veka sa SAD bez sigurne ruske zaleđine. Na drugoj strani, preko Rusije i Belorusije prelazi glavna arterija “Novog puta svile” koja je sada blokirana. To posledično povećava temperaturu u Južnom kineskom moru i Malajskom moreuzu (80 odsto robne razmene Kine, vodenim putevima, sa ostatkom sveta prolazi tuda) u kojima američka i saveznička flota drži nekadašnju Centralnu imperiju za “gušu” već godinama.
BONUS VIDEO: Kijev u plamenu posle još jednog napada ruske vojske
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare