5
Pre nekoliko dana, Amazon mi je na kindl dostavio "najvreliju" knjigu leta - "Otkrivanje slobode" (Finding freedom) autora Obida Skombija i Karol Djurand, navodno neautorizovano svedočenje o nevoljama Princa Harija i Megan Markl i napuštanju kraljevske porodice, koje će konačno svetu otkriti njihovu stranu priče. Nestrpljivo sam zaronila u intimno svedočenje o "krstaškom ratu" koji je ovaj par vodio protiv uštogljenih "dvorjana" u Bakingemskoj palati, jer ovi očigledno nisu dovoljno cenili svetsku popularnost princa i glumice, već su se držali onoga što je u britanskoj imperiji glavni zakon već stolećima - reda nasleđivanja krune.
U Britaniji, možete biti praktično pop zvezda kao što je to i pre svoje tragične pogibije bila princeza Dajana, ili vojvotkinja Sara Ferguson, bivša žena nesrećnog princa Endrjua, ali se vaša važnost u kraljevskoj porodici, budžet koji dobijate za svoje domaćinstvo, pa čak i raspored sedenja u svim prilikama, izvodi prema jednom jedinom principu – koliko ste „senior“ u odnosu na ostale članove kraljevske porodice, odnosno gde se nalazite u redu nasleđivanja krune.
Prvi u redu je princ Čarls, prvi sledeći njegov sin princ Vilijam, prvi sledeći njegov sin princ Džordž, kao i drugo dvoje dece Šarlot i Lui. Tek na šestom mestu je princ Hari, na sedmom njegov prvenac Arči Harison Mauntbaten-Vindzor, pa tek posle njih ostala deca, unuci i praunuci kraljice Elizabete i princa Filipa. Princ Čarls, pored toga što je otac, je i šef prinčevima Hariju i Vilijamu, a Vilijam je senior u odnosu na Harija, i to je „pecking order“ kod donošenja svih važnih odluka koji se tiču njihovih života – javnih i privatnih.
Ta prednost se ne odnosi samo na članove kraljevske porodice, već i na njihova domaćinstva – kraljičino je palata Bakingem, princa Čarlsa Klarens haus, princa Vilijama Kensington palata. Ta tri domaćinstva i njihovi „stariji“ zaposleni – ljudi od poverenja Kraljice Elizabete, princa Čarlsa i princa Vilijama, na neki način mogu da Hariju i Megan, vojvodi i vojvotkinji od Saseksa, određuju na koje će medijske napise odgovoriti, da li će smeti da izdaju saopštenje o nekoj svojoj aktivnosti (ako tog dana neki važniji član kraljevske porodice nema svoju agendu). Budžet i veličina njihovog tima savetnika i asistenata takođe određuju kraljica i princ Čarls, a pita se i sledeći u naslednoj liniji – princ Vilijam.
Sve ovo je bio glavni izvor frustracije za princa Harija i Megan. Činjenica da im neko drugi određuje „džeparac“ i kada smeju da pričaju, i šta da kažu, po njima nije bila fer, jer bez obzira na to koji su u redu nasleđivanja, smatrali su da kao najveće zvezde iz međurasnog braka, imaju pravo na veću samostalnost u odlučivanju.
Ta frustracija, kao i očaj zbog medijskih napisa tabloida koji su ih praktično razapinjali na svakom koraku, glavni je razlog zašto su izdali knjigu u kojoj su odlučili da prikažu svoju stranu priče. Za očekivati je bilo da će knjiga biti veoma povoljna po njih, a veoma nepovoljna po njihove rivale – prvenstveno princa Vilijama i Kejt Midlton, kao i brojne neimenovane službenike dvora, međutim, niko nije mogao da očekuje gotovo dečiji način na koji je sve predstavljeno – Megan je svetica, Hari je odlučni i zaštitnički nastrojen muž (neki bi rekli – princ na belom konju), oboje su neviđeno uspešni u svom „poslu“ podrške humanitarnim organizacijama čiji su bili pokrovitelji, ostali članovi kraljevske porodice su ljubomorni na njih jer ceo svet pred njima pada na kolena, čak im ubacuju klipove pod točkove na putu ka planetarnoj slavi, da bi zadovoljili apetite ambiocioznih ostalih domaćinstava koji ne žele da ovaj glamurozni par zaseni „senior“ prinčeve – Čarlsa i Kamilu, kao i Vilijama i Kejt.
Knjiga je prilično naporna za čitanje, ali, što bi rekao nekadašnji lični sekretar princeze Dajane Partik Džepson, „to je kao velika kutija sladoleda Ben end Džeriz – znate da to nije dobro za vas, ali jednostavno ne možete da prestanete (sa čitanjem)“. Knjiga je veoma fokusirana na Megan, što s priličnom sigurnošću otkriva da je ona direktan izvor za veći deo priče, jer smo iz nje saznali šta prvo uradi kad ustane (popije čašu vode s limunom), kako je njena T-zona bila našminkama na dan svadbe, kakav smuti voli posle časa vrele joge itd. Dalje, upućeni smo u to koje self-help knjige vole da čitaju, da je Megan proširila „Harijev duhovni svet“, i još mnogo detalja koji deluju pomalo pompezno, bljutavo i jednostavno – kao stvar lošeg ukusa, čak i onima koji takve detalje vole. Jednostavno ih je previše.
Drugi razlog zbog koga je knjiga teška za čitanje, je to što crta jednu prilično bajkovitu i nerealnu sliku „bezgrešnih“ Saseksa i celog sveta, kao i cele porodice i njihovih zaposlenih, koji su se urotili protiv njih. Takva crno-bela stvarnost možda priliči bajkama i knjigama za decu, ali je prilično neshvatljivo očekivanje da u takvo stanje stvari poveruje odrasli čitalac, pa čak i adolescent, pa čak i ako je njihov neskriveni i dugogodišnji fan, kao što je i autorka ovog teksta.
Glavna saznanja iz knjige:
Da bismo bili što pošteniji prema mladom paru, autorka ovog teksta podsetila se kako je izgledala medijska scena tokom Dajaninog kratko, tragičnog života. Da li je Harijevo stalno pozivanje na „medijske sile mraka“ koje su usmrtile njegovu majku, kada kaže da je zabrinut za svoju suprugu, zaista opravdano ili je „nepotrebno kukanje“, kako tvrde britanski tabloidi?
Kada posle knjige „Otkrivanje slobode“ pogledate bilo koji dokumentarac o Dajani, posebno onaj ispričan njenim rečima, kroz intervju koji je dala prijateljima u tajnosti, a najvažniji delovi završili u bombastičnoj knjizi Endrjua Mortona, stalno kukanje na „krvoločne medije“ Harija i Megan postaje malo jasnije. Kada vidite malog Harija koji pognute glave ide iza kovčega majke koja je stradala u jurnjavi s paparacima koji su je sledili na motorima; kada se setite da su je, dok je umirala u automobilu zajedno sa Dodijem al Fajedom, slikali kroz prozor umesto da joj pomognu, onda cela medijska trauma porodice ima mnogo više smisla. Kada gledate snimke Dajane koju kao 19-godišnju vaspitačicu jure paparaci i postavljaju joj najintimnija pitanja – svakog dana, svakog popodneva, dok ona pokušava da pobegne ili da se sakrije, postaje jasno da „veštica Megan“ najverovatnije nije pokretačka snaga iza ovog najvećeg „Bregzita“ posle Bregzita, već je to princ Hari, čovek koji je otvoreno pričao o svojim mentalnim problemima i teškoćama da se suoči sa majčnom smrću.
Kada se ima u vidu njegova porodična tragedija, način na koji su oboje upali u medijsku oluju, a nisu smeli da se brane, kada se ima u vidu „ćutanje“ Palate, kao što je bilo i u slučaju princeze Dajane, koja je pokušala sebi da oduzme život najmanje četiri puta, onda je malo jasnije da je ova knjiga mogla jedino i da bude jednostrana, i da služi kao upozorenje, da ma koliko bili privliegovani, i članovi kraljevske porodice su ljudi. I oni poznaju traume, depresiju, nesreću i lično stradanje.
Sa te strane, „krstaški rat“ Harija i Megan protiv starih pravila koja su skupo koštala njegovu porodicu, ima više smisla. Ne možete da ne navijate za njih, i da se nadate da će sledeća njihova biografija biti mnogo bolje napisana, autentična, i gde će umesto kozmetičkih i modnih dostignuća zaista prikazati neverovatan put ovog slobodnog i modernog para, i da će to biti knjiga koja će manje služiti njihovom egocentrizmu, a više naporu da nešto zaista promene.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
