U 2025. godini su se razbile iluzije o "Trampu Srbinu", a evo šta može Srbija da očekuje od Amerike u novoj godini

Iako su vlasti u Beogradu povratak Trampove administracije dočekale sa očekivanjem povoljnijeg tretmana, protekla godina pokazala je da lične simpatije i politički marketing ne menjaju suštinu američke politike prema Srbiji.

Sankcije Naftnoj industriji Srbije NIS zbog ruskog vlasništva, najviše carinske tarife u regionu od čak 37 odsto, zabrana uvoza automobilskih guma iz kineske fabrike Linglong zbog sumnje na prinudni rad i odustajanje američkih investitora od projekta Generalštab - sve su to poruke koje su stigle iz Vašingtona u manje od godinu dana Trampovog mandata.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić sada otvoreno priznaje da „očekivani pomaci nisu stigli“, što potvrđuje i procena bivših diplomata i američkih analitičara da je Srbija izgubila deo kredibiliteta u Vašingtonu.

Kontinuitet, a ne novi početak

Prema oceni Mijata Kostića iz Novog trećeg puta, u 2026. godini ne treba očekivati suštinsku promenu američke politike prema Srbiji.

„Politika SAD-a prema Srbiji verovatno će ostati birokratski ujednačena, bez naglih zaokreta ili posebnih izuzetaka. Umesto otvorenog pritiska, može se očekivati pojačana kritika u zvaničnim izveštajima Kongresa i administracije, sa naglaskom na vladavinu prava, reforme institucija i predvidivost poslovnog okruženja“, kaže Kostić za Nova.rs.

Drugim rečima, 2026. godina neće doneti ni naglo zaoštravanje, ali ni popuštanje. Srbija ostaje „na radaru“, ali ne i u fokusu američke spoljne politike.

Balkan u drugom planu

Razlog za to nije samo Srbija, već i širi geopolitički kontekst. Trampovu administraciju i dalje opterećuju rat u Ukrajini, nestabilno primirje u Gazi, odnosi sa Iranom i Kinom, kao i situacija u Venecueli i Južnom kineskom moru. U takvoj raspodeli prioriteta, Zapadni Balkan ostaje periferno pitanje, koje Vašington sve više prepušta Evropskoj uniji.

„Može se očekivati da će monitoring Zapadnog Balkana i proces evrointegracija biti više teret EU nego SAD“, ocenjuje Kostić.

To, međutim, ne znači da će Srbija imati veću slobodu manevra.

Rusija i Kina kao ključni problem

Strateški fokus Vašingtona ostaje suzbijanje ruskog i kineskog uticaja, naročito u energetici, infrastrukturi i bezbednosnim tehnologijama. Upravo tu Srbija dolazi u direktan sudar sa američkim interesima – zbog odbijanja da uvede sankcije Rusiji i zbog intenzivne saradnje sa Kinom.

Američki profesor Danijel Server za Radio slobodna Evropa ukazuje da u Kongresu i Stejt departmentu postoji dvostranačko nezadovoljstvo „dvostrukom igrom“ Beograda.

„Sve dok se Srbija svrstava uz Rusiju i Kinu, može da očekuje hladan odnos Vašingtona“, poručuje Server.

Koliki će pritisak biti vršen na Beograd da se dodatno udalji od Moskve, zavisiće i od odnosa Trampa i Vladimira Putina. Ukoliko rivalstvo potraje, pritisci će se pojačavati; ukoliko dođe do šireg dogovora, prostor za manevrisanje Srbije može se blago proširiti, ali bez garancija.

Generalštab kao upozorenje

Odustajanje kompanije „Affinity Partners“ Džareda Kušnera od projekta izgradnje luksuznog kompleksa na mestu Generalštaba pokazalo je još jednu važnu stvar: američki kapital nije spreman da ulazi u politički i pravno rizične projekte u Srbiji.

Odustajanje od projekta izgradnje hotela na mestu Generalštaba pre svega ukazuje na to da američki investitori nisu spremni da ulaze u dugotrajne pravne sporove na politički osetljivim lokacijama. S obzirom da je projekat propraćen negodovanjem građana i protestima, kao i regulatornom neizvesnošću, sigurno je procenjeno da bi ulazak u projekat donelo više rizika i štete nego benefita. U takvoj proceni rizika, čak i politički eksponirani projekti za koje država garantuje, gube smisao, jer se isti kapital i reputacija mogu uložiti u manje kontroverzne i administrativno čistije projekte u drugim zemljama, uz znatno manji napor i predvidiviji ishod.

Kosovo ostaje crvena linija

Ni u 2026. godini neće doći do promene američkog stava prema Kosovu. U američkim strateškim dokumentima i dalje se insistira na „momentanom napretku“ u primeni sporazuma i na sveobuhvatnom rešenju zasnovanom na međusobnom priznanju.

Za Beograd to znači da će pitanje Kosova ostati ključni test odnosa sa Vašingtonom – bez obzira na lične odnose lidera ili simbolične geste.